Википедија

Источно кинеско море

Источно кинеско море је део Тихог океана, и има површину од 1.249.000 km². У Кини га зову Источно море, а у Кореји Јужно море, мада се то име чешће користи само за део јужно од Кореје.

Источно кинеско море

Налази се између острва Кјушу и Рјукју на истоку, Тајвана на југу, те Кине на западу. Са Јужним кинеским морем је повезано преко Тајванског пролаза, са Јапанским морем преко Корејског пролаза, а на северу долази у додир са Жутим морем. Земље које излазе на њега су Тајван, Јапан, Кина и Јужна Кореја. Највећа река која излази на њега је Јангцекјанг.

Већина Источног кинеског мора је плитка, са скоро три четвртине дубине мање од 200 m (660 ft), а просечна дубина му је 350 m (1.150 ft), док је максимална дубина, достигнута у кориту Окинаве, 2.716 m (8.911 ft).[1]

Географија Уреди

Источно кинеско море је рукавац Тихог океана и покрива површину од отприлике 770.000 km2 (300.000 sq mi).[2] На истоку је омеђено са Кјушу и јапанским Рјуку острвима, на југу Јужним кинеским морем, а на западу азијским континентом. Повезује се са Јапанским морем преко Корејског мореуза; отвара се на северу до Жутог мора.

Номенклатура Уреди

Ово море се на кинеском зове Источно море (東海; Dōng Hǎi) и једно је од Четири мора кинеске књижевности. Постоје још три мора, по једно за сваки од четири кардинална правца.[3]

Историја Уреди

Лов на китове Уреди

Амерички китоловци крстарили су у потрази за правим китовима у овом мору између 1849. и 1892. године.[4]

ЕЕЗ спорови Уреди

Главни чланак: Спорови о ЕЕЗ Источног кинеског мора

Постоје спорови између Кине (НР Кине), Јапана, Тајвана и Јужне Кореје око обима њихових ексклузивних економских зона (ЕЕЗ).[5]

Спор између НР Кине и Јапана тиче се различите примене Конвенције Уједињених нација о праву мора (UNCLOS) из 1982. године, коју су обе земље ратификовале.[6] Кина и Јапан полажу право на ЕЕЗ од 200 наутичких миља, али ширина Источног кинеског мора износи само 360 наутичких миља.[7] Кина је предложила примену UNCLOS-а, с обзиром на природно продужење њеног епиконтиненталног појаса, залажући се да се ЕЕЗ протеже све до корита Окинаве.[8][9] Њено Министарство спољних послова је саопштило да се „природно продужење епиконтиненталног појаса Кине у Источном кинеском мору протеже до корита Окинаве и преко 200 наутичких миља од полазних линија од којих се мери ширина територијалног мора Кине“,[8] који је применљив на релевантне одредбе UNCLOS-а које подржавају кинеско право на природни праг.[8][9] Кина је 2012. поднела УН-у поднесак према UNCLOS-у у вези са спољним границама епиконтиненталног појаса.[10] Међутим, Јапан тврди да је део ове територије око 40.000 квадратних километара њихова сопствена ЕЕЗ јер се налази у кругу од 200 наутичких миља (370 km) од његове обале, и стога је предложио поделу ЕЕЗ на средњој линији.[7][11]

 
Поглед на Источно кинеско море из Јелиоуа, Тајван

Године 1995, Народна Република Кина (НРК) открила је подморско поље природног гаса у Источном кинеском мору, односно гасно поље Чунсјао,[12] које се налази унутар кинеске ЕЕЗ, док Јапан верује да је повезано са другим могућим резервама изван средње линије.[13] Јапан се успротивио развоју ресурса природног гаса НРК у Источном кинеском мору у близини области где се преклапају ексклузивне економске зоне (ЕЕЗ) две земље. Конкретан спорни развој догађаја је бушење НРК-а у гасном пољу Чунсјао, које се налази у неспорним областима на кинеској страни, три или четири миље (6 km) западно од средње линије коју је предложио Јапан. Јапан тврди да иако су бушотине на гасном пољу Чунсјао на страни НР Кине од средње линије коју Токио сматра морском границом две стране, оне могу да дођу до поља које се протеже испод земље у спорној области.[14] Јапан стога тражи удео у ресурсима природног гаса. Процењује се да гасна поља у области Сиху Саг у Источном кинеском мору (Цанксјуе, Баојунтинг, Чунсјао, Дуанћао, Вујунтинг и Тјенвајтјен) садрже доказане резерве од 364 BCF природног гаса.[15] Комерцијалне операције су почеле 2006. У јуну 2008. обе стране су се сложиле да заједнички развију гасна поља Чунсјао,[14] али никада нису успеле да се договоре о томе како да спроведу план.[16]

Рунде спорова око власништва острва у Источном кинеском мору изазвале су званичне и цивилне протесте између Кине и Јапана.[17]

Морнарица Народне Републике Кине (НРК) Уреди

У својој сфери поморских операција дуж свог приобаља (у Источном и Јужном кинеском мору), Кина данас поседује више поморских бродова од бродова Америчке морнарице.[18] Амерички председници Барак Обама и Доналд Трамп дали су приоритет америчким поморским операцијама, под Индо-пацифичком командом САД, да прошире своју сферу утицаја у Тихом океану, да се супротставе растућој снази Кине и да буду спремни за све непредвиђене изазове у будућност.[19]

Источно кинеско море у астрономији Уреди

Могуће је да је Источно кинеско море (Донгхај на кинеском) представљено звездом Ета Серпентис у астеризму Леви зид, ограђено окружење Небеског тржишта (погледајте кинеско сазвежђе).[20]

Референце Уреди

  1. ^ LaFond, Eugene C. „East China Sea sea, Pacific Ocean”. 
  2. ^ „中华人民共和国版图” (на језику: кинески). Приступљено 8. 10. 2022. 
  3. ^ Chang, Chun-shu (2007). The Rise of the Chinese Empire: Nation, State, and Imperialism in Early China, ca. 1600 B.C. – A.D. 8 . University of Michigan Press. стр. 263–264. ISBN 978-0-472-11533-4. 
  4. ^ Ocmulgee, of Holmes Hole, 10 Feb – 27 March 1849, Old Dartmouth Historical Society (ODHS); Covington, of Warren, 26 Feb – 21 March 1854, Nicholson Whaling Collection (NWC); Florida, of Fairhaven, 15 Mar – 7 April 1860, in Old Whaling Family (Williams, 1964); John and Winthrop, of San Francisco, 22 Feb – 31 March 1890, ODHS; Cape Horn Pigeon, of New Bedford, 18 Feb – 14 April 1892, Kendall Whaling Museum (KWM).
  5. ^ Manicom, J. (2014). Bridging Troubled Waters: China, Japan, and Maritime Order in the East China Sea. Bridging Troubled Waters. Georgetown University Press. ISBN 978-1-62616-035-4. Приступљено 2022-07-27. 
  6. ^ Koo, Min Gyo (2009). Island Disputes and Maritime Regime Building in East Asia . Springer. стр. 182–183. ISBN 9781441962232. 
  7. ^ а б „Senkaku/Diaoyutai Islands”. Globalsecurity.org. 
  8. ^ а б в Wang, Yuanyuan (2012). „China to submit outer limits of continental shelf in East China Sea to UN”. Xinhua. Архивирано из оригинала 5. 11. 2012. г. 
  9. ^ а б Guo, Rongxing (2006). Territorial disputes and resource management: A global handbook. New York: Nova Science Pub Inc. стр. 104. ISBN 9781600214455. 
  10. ^ Yu, Runze (2012). „China reports to UN outer limits of continental shelf in E. China Sea”. SINA English. Архивирано из оригинала 14. 11. 2013. г. 
  11. ^ „Diplomatic Bluebook 2006” (PDF). Ministry of Foreign Affairs of Japan. стр. 43. Архивирано из оригинала (PDF) 18. 3. 2013. г. 
  12. ^ Kim, Sun Pyo (2004). Maritime delimitation and interim arrangements in North East Asia . The Hague: M. Nijhoff. стр. 285. ISBN 9789004136694. 
  13. ^ Bush, Richard C. (2010). The perils of proximity: China-Japan security relations . Washington, D.C.: Brookings Institution Press. стр. 76. ISBN 9780815704744. 
  14. ^ а б Fackler, Martin (19. 6. 2008). „China and Japan in Deal Over Contested Gas Fields”. The New York Times. 
  15. ^ „EIA Country Analysis Briefs, East China Sea”. eia.gov. Energy Information Administration. март 2008. Архивирано из оригинала 20. 9. 2012. г. 
  16. ^ Lavelle, Marianne; Smith, Jeff (26. 10. 2012). „Why Are China and Japan Sparring Over Eight Tiny, Uninhabited Islands?”. nationalgeographic.com. National Geographic Society. 
  17. ^ „Chinese, Japanese Stage Protests Over East China Sea Islands”. voanews.com. Voice of America. Архивирано из оригинала 15. 4. 2012. г. Приступљено 21. 10. 2010. 
  18. ^ Mizokami, Kyle (20. 5. 2019). „China Now Has More Warships Than the U.S.” (на језику: енглески). Popular Mechanics. Приступљено 26. 6. 2019. 
  19. ^ Ryan, Browne (30. 5. 2018). „US rebrands Pacific command amid tensions with China”. CNN. Приступљено 30. 5. 2018. 
  20. ^ 天文教育資訊網 [Activities of Exhibition and Education in Astronomy]. aeea.nmns.edu.tw (на језику: кинески). Activities of Exhibition and Education in Astronomy. 23. 6. 2006. Приступљено 19. 10. 2012. 

Литература Уреди

Спољашње везе Уреди

 
Источно кинеско море на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Источно_кинеско_море&oldid=25950102”