Корејски језик

Корејски језик (한국말, хангукмал; 조선말, чосонмал) је званични језик Северне и Јужне Кореје, као и кинеске пограничне префектуре Јанбјан. Овај језик говоре и многи корејски емигранти у Јапану, Русији, САД и другде. Овај језик говори око 80 милиона људи.[2] Име овог језика у Јужној Кореји је хангукмал (кореј. 한국말) или хангугео. У Северној Кореји га називају чосонмал (кореј. 조선말) или чосоно. За писање корејског користи се писмо хангул (40 слова: 19 сугласника, 21 самогласник). Овај систем писања је створио Сенџонг Велики 1446. Постоји и писмо ханџа које је слично кинеском. Оно се данас повремено користи само у Јужној Кореји, и то у комбинацији са хангулом.

корејски језик
한국어, 조선말
韓國語, 朝鮮말
Hangugeo-Chosonmal.svg
Говори се уСеверна Кореја, Јужна Кореја, Кина
РегионКорејско полуострво
Број говорника
77 милона[1] (2010)
алтајски
  • корејски језик
хангул
Званични статус
Службени језик у
 Северна Кореја
 Јужна Кореја
 Кина (Јанбјан и Чангбаи
Признати мањински језик у
РегулишеЈужна Кореја:
Национални институт корејског језика
국립국어원/ 國立國語院 Северна Кореја:
Јежички истраживачки институт друштвених наука
사회과학원 어학연구소
Језички кодови
ISO 639-1ko
ISO 639-2kor
ISO 639-3Разно:
kor – модерни корејски језик
okm – средњи корејски језик
oko – старокорејски језик
Map of Korean language.png
Мапа корејског језика
  Мањински језик
{{{mapalt2}}}
Распрострањеност корејског језика

Корејски језик је члан корејске језичке фамилије, званични и национални језик обе Кореје, са различитим стандардизованим званичним формама у свакој земљи. Историјски и модерни лингвисти класификују корејски као језички изолат.[3][4][5][6][7][8] Упркос тога он има неколико изумрлих сродника, који заједно са самим корејским и чеџу језиком (који се говори у провинцији Чеџу и сматра донекле особеним) формирају корејску језичку фамилију. Из тога следи да корејски у ствари није изолат, већ члан језичке микрофамилије. Идеја да корејски припада контроверзној алтајској језичкој фамилији је дискредитована академским истраживањима.[9][10] Корејски је аглутинативан у погледу његове морфологије и има устаљен распоред субјекта, објекта и глагола у својој синтакси.

ИсторијаУреди

Савремени корејски потиче од средњекорејског, који потиче од старокорејског, који потиче од протокорејског језика за који се генерално сугерише да има своју језичку домовину.[11][12] Витман (2012) сугерише да су се прото-Корејци, који су већ били присутни у северној Кореји, проширили на јужни део Корејског полуострва око 300. године пре нове ере и коегзистирали са потомцима јапанских култиватора Мумуна (или су их асимилирали). Оба народа су имала утицај један на други и каснији ефекат оснивача је умањио унутрашњу разноликост обе језичке породице.[13]

Од Корејског рата, кроз 70 година раздвајања, разлике између севера и југа су се развиле у стандардном корејском, укључујући варијације у изговору и изабраном речнику, али ове мање разлике могу се наћи у било ком од корејских дијалеката, који су још увек у великој мери међусобно разумљиви.

Системи писањаУреди

 
Најстарији корејски речник (1920)

Кинески знакови су стигли у Кореју (погледајте кинеско-зиничке изговоре за више информација) заједно са будизмом током ере Прото-Три краљевства у 1. веку пре нове ере. Они су шрилагођени за корејски и постали су познати као Ханча, и остали су као главно писмо за писање корејског преко миленијума поред разних фонетских писама која су касније измишљена као што су Иду, Гугиеол и Хјангчал. Углавном привилеговане елите су се школовале да читају и пишу у Ханчи. Међутим, већина становништва је била неписмена.

У 15. веку, краљ Сејонг Велики је лично развио абецедни систем писања који је данас познат као хангул.[14][15] Сматрао је да Ханча није адекватан да се пише корејски и да је то био узрок његове веома ограничене употребе; Хангул је дизајниран да помогне у читању Ханче, као и да у потпуности замени Ханчу. Уведен у документ Хунмичеонгеум, назван је еонмун (колоквијално писмо) и брзо се проширио широм земље како би се повећала писменост у Кореји. Хангул су нашироко користиле све корејске класе, али је често третиран као амкеул („скрипта за жене“) и занемариван од стране привилегованих елита, док је Ханча сматран јинсеом („правим писмом“). Сходно томе, службени документи су увек били писани у Ханчи током чосон ере. Пошто већина људи није могла да разуме Ханчу, корејски краљеви су понекад објављивали јавна обавештења у потпуности написана на хангулу још у 16. веку за све корејске класе, укључујући необразоване сељаке и робове. До 17. века, елитна класа Јангбана размењивала је хангул писма са својим робовима, што сугерише високу стопу хангулске писмености током чосон ере.[16]

КласификацијаУреди

Класификација корејског језика у систему светских језика је још увек предмет спорења међу филолозима.

Већи број истраживача сматра да је корејски језик посебна грана алтајске језичке групе,[17] попут јапанског језика. Китански језик[18][19][20][21][22] има више речничких компоненти сличних корејском који се не налазе у другим монголским или тунгуским језицима, што указује на корејски утицај на Китан.[23] Постоје и мишљења да се ради о изолованом језику. Корејски језик има следеће типолошке сличности са алтајским језицима (тунгуски, монголски, турски), које ипак нису докази генетске сродности:

Још значајније су лексичке сличности са алтајским језицима. Међутим, ни само постојање фамилије алтајских језика није универзално прихваћено међу научницима.

Историјски и данас постоји јака структурна веза корејског са јапанским, при чему постоје бројни облици који су по начину творбе и значењу идентични. Ипак, не постоји сличност у лексици. За објашњење овог феномена још не постоје задовољавајуће теорије.

Сличност са кинеским језиком је једино у позајмљеним речима, које су последица културне блискости. Корејски језик нема структурних сличности са сино-тибетанским језицима.

ОсобинеУреди

Корејски језик је аглутинативан, попут угро-финских језика. Ред речи у реченици је по шаблону: субјекат-објекат-глагол. У корејском не постоји граматички члан, род ни број. Глаголи се мењају само по лицима. Постоје посебне групе именица и глаголски облици који се користе за учтиво обраћање старијој особи или особи вишег статуса. Поред тога, постоји 7 „нивоа обраћања“ који се односе на јавне наступе, а везани су за формални значај ситуације.

РечникУреди

Процењује се да је 60-70% речника у корејском заједничко са кинеским. Неке речи су дошле из монголског (услед инвазије Монгола у 13. веку), а неке из санскрита (због продора будизма у 4. веку). У последње време у корејском језику су се појавиле речи из јапанског језика и из западноевропских језика, посебно енглеског. Корејски језик у Северној Кореји је примио мање ових утицаја.

Систем писањаУреди

Испод се налази табела симбола корејске абецеде и њихових канонских IPA вредности:

Сугласници
Хангул 한글
RR b d j g pp tt jj kk p t ch k s h ss m n ng r, l
IPA p t t͡ɕ k t͡ɕ͈ t͡ɕʰ s h m n ŋ ɾ, l
Самогласници
Хангул 한글
RR i e oe ae a o u eo eu ui ye yae ya yo yu yeo wi we wae wa wo
IPA i e ø, we ɛ a o u ʌ ɯ ɰi je ja jo ju ɥi, wi we wa

Пример текстаУреди

Члан 1 Универзалне декларације о људским правима

모든 인간은 태어날 때부터 자유로우며 그 존엄과 권리에 있어 동등하다. 
인간은 천부적으로 이성과 양심을 부여받았으며 서로 형제애의 정신으로 행동하여야 한다.

РеференцеУреди

  1. ^ Корејски језик at Ethnologue (17th ed., 2013)
  2. ^ Summary by language size, table 3 
  3. ^ Song, Jae Jung (2005), The Korean language: structure, use and context, Routledge, стр. 15, ISBN 978-0-415-32802-9 
  4. ^ Campbell, Lyle; Mixco, Mauricio (2007), „Korean, A language isolate”, A Glossary of Historical Linguistics, University of Utah Press, стр. 7, 90—91, »most specialists... no longer believe that the... Altaic groups... are related […] Korean is often said to belong with the Altaic hypothesis, often also with Japanese, though this is not widely supported« 
  5. ^ Dalby, David (1999—2000), The Register of the World's Languages and Speech Communities, Linguasphere Press 
  6. ^ Kim, Nam-Kil (1992), „Korean”, International Encyclopedia of Linguistics, 2, стр. 282—86, »scholars have tried to establish genetic relationships between Korean and other languages and major language families, but with little success« 
  7. ^ Róna-Tas, András (1998), „The Reconstruction of Proto-Turkic and the Genetic Question”, The Turkic Languages, Routledge, стр. 67—80, »[Ramstedt's comparisons of Korean and Altaic] have been heavily criticised in more recent studies, though the idea of a genetic relationship has not been totally abandoned« 
  8. ^ Schönig, Claus (2003), „Turko-Mongolic Relations”, The Mongolic Languages, Routledge, стр. 403—19, »the 'Altaic' languages do not seem to share a common basic vocabulary of the type normally present in cases of genetic relationship« 
  9. ^ Sanchez-Mazas; Blench; Ross; Lin; Pejros, ур. (2008), „Stratification in the peopling of China: how far does the linguistic evidence match genetics and archaeology?”, Human migrations in continental East Asia and Taiwan: genetic, linguistic and archaeological evidence, Taylor & Francis 
  10. ^ Vovin, Alexander. „Korean as a Paleosiberian Language (English version of 원시시베리아 언어로서의 한국어)”. 
  11. ^ Janhunen, Juha (2010). „Reconstructing the Language Map of Prehistorical Northeast Asia”. Studia Orientalia (108). »... there are strong indications that the neighbouring Baekje state (in the southwest) was predominantly Japonic-speaking until it was linguistically Koreanized.« 
  12. ^ Vovin, Alexander (2013). „From Koguryo to Tamna: Slowly riding to the South with speakers of Proto-Korean”. Korean Linguistics. 15 (2): 222—240. doi:10.1075/kl.15.2.03vov. 
  13. ^ Whitman, John (2011-12-01). „Northeast Asian Linguistic Ecology and the Advent of Rice Agriculture in Korea and Japan”. Rice (на језику: енглески). 4 (3): 149—158. ISSN 1939-8433. doi:10.1007/s12284-011-9080-0 . 
  14. ^ Kim-Renaud, Young-Key (1997). The Korean Alphabet: Its History and Structure (на језику: енглески). University of Hawaii Press. стр. 15. ISBN 9780824817237. Приступљено 16. 5. 2018. 
  15. ^ „알고 싶은 한글”. 국립국어원 (на језику: корејски). National Institute of Korean Language. Приступљено 4. 12. 2017. 
  16. ^ „Archive of Joseon's Hangul letters – A letter sent from Song Gyuryeom to slave Guityuk (1692)”. 
  17. ^ Cho & Whitman (2020), стр. 11–12.
  18. ^ „Khitan”. Omniglot (на језику: енглески). Приступљено 2021-08-24. 
  19. ^ 遼史/卷116 卷116.
  20. ^ Howorth, H. H. (1881). „The Northern Frontagers of China. Part V. The Khitai or Khitans”. Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland (на језику: енглески). 13 (2): 123—125. JSTOR 25196875. doi:10.1017/S0035869X00017780. 
  21. ^ Wilkinson, Endymion Porter (2000). Chinese History: A Manual (на језику: енглески) (illustrated, revised изд.). Cambridge: Harvard University Asia Center. стр. 864. ISBN 0-674-00249-0. 
  22. ^ Yong, Heming; Peng, Jing (2008). Chinese Lexicography: A History from 1046 BC to AD 1911 (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. стр. 382–. ISBN 978-0-19-953982-6. 
  23. ^ Vovin, Alexander (јун 2017). „Koreanic loanwords in Khitan and their importance in the decipherment of the latter” (PDF). Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae. 70 (2): 207—215. doi:10.1556/062.2017.70.2.4. 

ЛитератураУреди

  • Argüelles, Alexander, and Jong-Rok Kim (2000). A Historical, Literary and Cultural Approach to the Korean Language. Seoul: Hollym.
  • Argüelles, Alexander, and Jongrok Kim . A Handbook of Korean Verbal Conjugation. Hyattsville, Maryland. Dunwoody Press.2004.
  • Arguelles, Alexander . Korean Newspaper Reader. Hyattsville, Maryland. Dunwoody Press.2007.
  • Arguelles, Alexander . North Korean Reader. Hyattsville, Maryland. Dunwoody Press.2010.
  • Chang, Suk-jin (1996). Korean. Philadelphia: John Benjamins Publishing Company. ISBN 978-1-55619-728-4.  (Volume 4 of the London Oriental and African Language Library).
  • Hulbert, Homer B. (1905). A Comparative Grammar of the Korean Language and the Dravidian Dialects in India. Seoul.
  • Lee, Ki-Moon; Ramsey, S. Robert (2011). A History of the Korean Language. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66189-8. 
  • Martin, Samuel E. (1966). Lexical Evidence Relating Japanese to Korean. Language 42/2: 185–251.
  • Martin, Samuel E. (1990). Morphological clues to the relationship of Japanese and Korean. In: Philip Baldi (ed.): Linguistic Change and Reconstruction Methodology. Trends in Linguistics: Studies and Monographs 45: 483–509.
  • Martin, Samuel E. (2006). A Reference Grammar of Korean: A Complete Guide to the Grammar and History of the Korean Language – 韓國語文法總監. Tuttle Publishing. ISBN 978-0-8048-3771-2. 
  • Miller, Roy Andrew (1971). Japanese and the Other Altaic Languages. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-52719-2. .
  • Miller, Roy Andrew (1996). Languages and History: Japanese, Korean and Altaic. Oslo: Institute for Comparative Research in Human Culture. ISBN 978-974-8299-69-3. .
  • Ramstedt, G. J. (1928). Remarks on the Korean language. Mémoires de la Société Finno-Oigrienne 58.
  • Rybatzki, Volker (2003). „Middle Mongol”. Ур.: Janhunen, Juha. The Mongolic languages. London: Routledge. стр. 47–82. ISBN 978-0-7007-1133-8. 
  • Starostin, Sergei A., Anna V. Dybo, and Oleg A. Mudrak Etymological Dictionary of the Altaic Languages, 3 volumes. Leiden: Brill Academic Publishers.2003. ISBN 978-90-04-13153-8..
  • Sohn, H.M. (1999). The Korean Language. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Sohn, Ho-Min (2006). Korean Language in Culture and Society. Boston: Twayne Publishers. ISBN 978-0-8248-2694-9. 
  • Song, J.-J. (2005). The Korean Language: Structure, Use and Context. London: Routledge.
  • Trask, R. L. (1996). Historical linguistics. Hodder Arnold.
  • Vovin, Alexander. Koreo-Japonica: A Re-evaluation of a Common Genetic Origin. Honolulu: University of Hawai'i Press.2010.
  • Whitman, John B. (1985). The Phonological Basis for the Comparison of Japanese and Korean. Unpublished Harvard University Ph.D. dissertation.
  • Cho, Sungdai; Whitman, John (2019), Korean: A Linguistic Introduction, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-51485-9. 
  • Lee, Iksop; Ramsey, S. Robert (2000), The Korean Language, SUNY Press, ISBN 978-0-7914-4831-1. 
  • Nam, Pung-hyun (2012), „Old Korean”, Ур.: Tranter, Nicolas, The Languages of Japan and Korea, Routledge, стр. 41—72, ISBN 978-0-415-46287-7. 
  • Ogura, S. (1926), „A Corean Vocabulary”, Bulletin of the School of Oriental Studies, 4 (1): 1—10, JSTOR 607397. 
  • Sohn, Ho-Min (1999), The Korean Language, Cambridge: Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-36123-1. 
  • Vovin, Alexander (2017), „Origins of the Japanese Language”, Oxford Research Encyclopedia of Linguistics, Oxford University Press, doi:10.1093/acrefore/9780199384655.013.277 . 
  • Whitman, John (2015), „Old Korean”, Ур.: Brown, Lucien; Yeon, Jaehoon, The Handbook of Korean Linguistics, Wiley, стр. 421—438, ISBN 978-1-118-35491-9. 
  • Yong, Heming; Peng, Jing (2008), Chinese lexicography: a history from 1046 BC to AD 1911, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-156167-2. 
  • Cho, Young-mee (октобар 2016). „Korean Phonetics and Phonology”. Oxford Research Encyclopedia of Linguistics. Oxford University Press. ISBN 9780199384655. doi:10.1093/acrefore/9780199384655.013.176. 
  • Yeon, Jaehoon; Brown, Lucien (2011). Korean: A Comprehensive Grammar. Routledge. ISBN 978-0-415-60384-3. 

Спољашње везеУреди