У фонетици, самогласник (такође вокал) је назив за глас у говорном језику који се ствара без запреке у говорном тракту тако да ваздушна струја слободно пролази од плућа до усана.[1]

У српском језику самогласници су: а, е, и, о и у.

У сваком природном језику, слог укључује самогласнике. У неким језицима у тој функцији могу стајати уз самогласнике и гласови који се фонетички сматрају сугласницима, као на пример р у српској речи врт [vr̩t].

Дефиниција уреди

 
Спектрограм самогласника [i, u, ɑ]. [ɑ] је низак самогласник, тако да је његова вредност F1 већа од вредности [i] и [u], који су високи самогласници. [i] је предњи самогласник, тако да је његов F2 знатно већи од оног код [u] и [ɑ], који су задњи самогласници.
Идеализована схема самогласничког простора, заснована на формантима Данијела Џонса и Џона Велса који изговарају кардиналне самогласнике ИПА. Скала је логаритамска. Сиви опсег је где би F2 био мањи од F1, што је по дефиницији немогуће. [a] је изузетно низак централни самогласник. Фонемски може бити напред или позади, у зависности од језика. Заобљени самогласници који се налазе испред у језичком положају су испред централно у формантном простору, док су незаокружени самогласници који су позади у артикулацији иза централних у простору форманта. Тако [y ɯ] има вероватно сличне вредности F1 и F2 као високи централни самогласници [ɨ ʉ]; слично [ø ɤ] наспрам централног [ɘ ɵ] и [œ ʌ] наспрам централног [ɜ ɞ].
Иста табела, са неколико средњих самогласника. Доњи предњи [æ] је средњи између [a] и [ɛ], док је [ɒ] средњи између [ɑ] и [ɔ]. Задњи самогласници се постепено мењају у заокруживању, од незаобљеног [ɑ] и благо заобљеног [ɒ] до чврсто заобљеног [u]; слично благо заобљено [œ] до чврсто заобљеног [y]. Пошто се [a] посматра као (екстра-)ниски централни самогласник, самогласници [æ ɐ ɑ] се могу редефинисати као предњи, централни и задњи (скоро)ниски самогласници.

Постоје две комплементарне дефиниције самогласника, једна фонетска и друга фонолошка.

  • У фонетској дефиницији, самогласник је звук, као што је енглески „ah” /ɑː/ или „oh” //, произведен са отвореним вокалним трактом; он је средњи (ваздух излази дуж средине језика), орални (барем део протока ваздуха мора изаћи кроз уста), без трења и континуиран.[2] Не постоји значајно повећање ваздушног притиска у било којој тачки изнад глотиса. Ово је у супротности са сугласницима, као што је енглеско „sh” [ʃ], који имају сужење или затварање у неком тренутку дуж вокалног тракта.
  • У фонолошкој дефиницији, самогласник је дефинисан као слоговни, звук који чини врх слога.[3] Фонетски еквивалентан, али неслоговни звук је полуглас. У оралним језицима, фонетски самогласници обично чине врх (нуклеус) многих или свих слогова, док сугласници формирају почетак и (у језицима који их имају) код. Неки језици дозвољавају другим звуцима да формирају језгро слога, као што је слоговно (тј. вокално) l у енглеској речи table [ˈtʰeɪ.bl̩] (када се не сматра да има слаб самогласнички звук: [ˈtʰeɪ.bəl]) или слоговно р у српскохрватској речи врт [ʋr̩̂t] „башта“.

Фонетска дефиниција „самогласника” (тј. звука који се производи без сужења у вокалном тракту) не поклапа се увек са фонолошком дефиницијом (тј. звука који формира врх слога).[4] Апроксиманти [j] и [w] ово илуструју: оба су без много сужења у вокалном тракту (тако да фонетски изгледају као самогласници), али се јављају на почетку слогова (нпр. у „yet“ и „wet”) што сугерише да су фонолошки сугласници. Слична дебата се води око тога да ли реч попут bird у ротичком дијалекту има самогласник р-боје /ɝ/ или слоговни сугласник /ɹ̩/. Амерички лингвиста Кенет Пајк (1943) предложио је термине „вокоид“ за фонетски самогласник и „вокал“ за фонолошки самогласник,[5] те су коришћењем ове терминологије [j] и [w] класификовани као вокоиди, али не и самогласници. Међутим, Мадисон и Емори (1985) су показали из низа језика да се полугласници производе са ужим сужењем вокалног тракта од самогласника, те се на основу тога могу сматрати сугласницима.[6] Без обзира на то, фонетске и фонемске дефиниције и даље би биле у сукобу за слоговно /l/ у речи table или слоговни назали у речима button и rhythm.

Акустика уреди

У трећем издању свог уџбеника, Петер Ладефогед је препоручио коришћење дијаграма Ф1 у односу на Ф2 – Ф1 да би се приказао квалитет самогласника.[7] Међутим, у четвртом издању, променио је препоруку да би усвојио једноставну зависност Ф1 од Ф2,[8] и ова једноставна зависност Ф1 од Ф2 је задржана у петом (и последњем) издању књиге.[9] Катрина Хејворд упоређује ове две врсте дијаграма и закључује да цртање Ф1 наспрам Ф2 – Ф1 „није баш задовољавајуће због његовог утицаја на постављање централних самогласника“,[10] те такође препоручује коришћење једноставан дијаграм Ф1 наспрам Ф2. Заправо, овакву врсту графа Ф1 vs. Ф2 користили су аналитичари да покажу квалитет самогласника у широком спектру језика, укључујући РП,[11][12] краљичин енглески,[13] амерички енглески,[14] сингапурски енглески,[15] брунејски енглески,[16] севернофризијски,[17] турски кабардијски[18] и различитe аутохтонe аустралијскe језиke.[19]

Референце уреди

  1. ^ Ladefoged & Maddieson 1996, стр. 281.
  2. ^ Cruttenden, Alan (2014). Gimson's Pronunciation of English (Eighth изд.). Routledge. стр. 27. ISBN 9781444183092. 
  3. ^ Cruttenden, Alan (2014). Gimson's Pronunciation of English (Eighth изд.). Routledge. стр. 53. ISBN 9781444183092. 
  4. ^ Laver, John (1994) Principles of Phonetics, Cambridge: Cambridge University Press, p. 269.
  5. ^ Crystal, David (2005) A Dictionary of Linguistics & Phonetics (Fifth Edition), Maldern, MA/Oxford: Blackwell, p. 494.
  6. ^ Ladefoged, Peter; Maddieson, Ian (1996). The Sounds of the World's Languages. Oxford: Blackwell. стр. 323. ISBN 978-0-631-19815-4. 
  7. ^ Ladefoged, Peter (1993) A Course in Phonetics (Third Edition), Fort Worth: Harcourt Brace Jovanovich, p. 197.
  8. ^ Ladefoged, Peter (2001) A Course in Phonetics (Fourth Edition), Fort Worth: Harcourt, p. 177.
  9. ^ Ladefoged, Peter (2006) A Course in Phonetics (Fifth Edition), Boston: Thomson Wadsworth, p. 189.
  10. ^ Hayward, Katrina (2000) Experimental Phonetics, Harlow, UK: Pearson, p. 160.
  11. ^ Deterding, David (1997). „The formants of monophthong vowels in Standard Southern British English Pronunciation”. Journal of the International Phonetic Association. 27 (1–2): 47—55. S2CID 146157247. doi:10.1017/S0025100300005417. 
  12. ^ Hawkins, Sarah and Jonathan Midgley (2005). „Formant frequencies of RP monophthongs in four age groups of speakers”. Journal of the International Phonetic Association. 35 (2): 183—199. S2CID 53532910. doi:10.1017/S0025100305002124. 
  13. ^ Harrington, Jonathan, Sallyanne Palethorpe and Catherine Watson (2005) Deepening or lessening the divide between diphthongs: an analysis of the Queen's annual Christmas broadcasts. In William J. Hardcastle and Janet Mackenzie Beck (eds.) A Figure of Speech: A Festschrift for John Laver, Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum, pp. 227-261.
  14. ^ Flemming, Edward and Stephanie Johnson (2007). „Rosa's roses: reduced vowels in American English” (PDF). Journal of the International Phonetic Association. 37: 83—96. CiteSeerX 10.1.1.536.1989 . S2CID 145535175. doi:10.1017/S0025100306002817. 
  15. ^ Deterding, David (2003). „An instrumental study of the monophthong vowels of Singapore English”. English World-Wide. 24: 1—16. doi:10.1075/eww.24.1.02det. 
  16. ^ Salbrina, Sharbawi (2006). „The vowels of Brunei English: an acoustic investigation”. English World-Wide. 27 (3): 247—264. doi:10.1075/eww.27.3.03sha. 
  17. ^ Bohn, Ocke-Schwen (2004). „How to organize a fairly large vowel inventory: the vowels of Fering (North Frisian)” (PDF). Journal of the International Phonetic Association. 34 (2): 161—173. S2CID 59404078. doi:10.1017/S002510030400180X. 
  18. ^ Gordon, Matthew and Ayla Applebaum (2006). „Phonetic structures of Turkish Kabardian” (PDF). Journal of the International Phonetic Association. 36 (2): 159—186. CiteSeerX 10.1.1.233.1206 . S2CID 6665600. doi:10.1017/S0025100306002532. 
  19. ^ Fletcher, Janet (2006) Exploring the phonetics of spoken narratives in Australian indigenous languages. In William J. Hardcastle and Janet Mackenzie Beck (eds.) A Figure of Speech: A Festschrift for John Laver, Mahwah, NJ: Lawrence Erlbaum, pp. 201–226.

Литература уреди

Спољашње везе уреди