Алитерација
Алитерација (према лат. alliteratio, што је настало од ad – к и littera – слово) представља понављање неких сугласника или сугласничких група у реченицама или стиховима.[1] Јавља се у старијим епохама.[2] Има функцију у ритмичкој организацији стиха и прозе. Јавља се и у народној и у уметничкој књижевности. Чешће се јавља у стиху, изрекама, пословицама него у прози.[2]
Алитерација је најзначајнија у акцентованим слоговима на почетку речи.[2] Због овога је алитерација битан фактор у ритмичкој организацији стиха и најизражајнија је у акцентованим слоговима на почетку стиха (постоји посебна врста алитеративног стиха у германској поезији).
Примери
уреди- Владислав Петковић Дис, Можда спава
- Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао
- Сима Пандуровић, Родна груда
- Своје сунце, своје сенке од облака,
- Јер свака, најзад, има душу своју
- Све се више воли, што се већма стари
- Јован Јовановић Змај, Ђулићи XXXIX
- Накићени твоји свати,
- Тебе кити твоја мати
- А шта ће ти вољно дати
- Ђура Јакшић, На Липару, Вече
- С белом булом,
- за зумбулом,
- Шарен - рајем,
- Рајским мајем,
- Цвећем, миром
- Са лептиром,
- Летимо ти ми,
- Срца топити
- - Ћију-ћи !
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 35. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ а б в Стамболић, Милош, ур. (1986). Речник књижевних термина. Београд: Нолит. стр. 14. ISBN 86-19-00635-5.
Литература
уреди- Драгиша Живковић, Речник књижевних термина, Друго допуњено издање, Београд, Нолит, 1992.
- Миливој Солар, Теорија књижевности, Загреб, Школска књига, 1989.