Отворите главни мени

Народна књижевност

Народна или усмена књижевност је вид књижевности који је постојао дуго пре појаве првог писма, а преносила се са колена на колено. Људи су је користили свакодневно и била је везана за религијске обреде. Усмена књижевност дели се на поезију (епска, лирска, епско-лирска) и прозу. Путем усмене књижевности остварују се и први облици комуникације са децом раног узраста. Народна књижевност је, пре свега, чувар традиције, јер на основу ње много сазнајемо о менталитету, култури и историји једног народа. Назив је добила по Вуковом одређењу: народне песме, народне приповетке, народне пословице, мада их нико никада није подводио под исти назив - народна књижевност. Она је слика свеукупног живота човека старих времена. У почетку је имала ритуално-обредни и магијски карактер, а то је у директној вези са процесом рада (земљорадња, сточарство, лов).

Основне одлике народне књижевностиУреди

  1. Аутор народног дела је непознати талентовани појединац или група појединаца;
  2. Народно дело је стварано колективно - колективизам је наглашен у народној књижевности;
  3. Варијантност - основна особина народне књижевности која омогућава певачу да уноси измене у дело (сваки певач има право да то чини), с тим у вези имамо велики број варијанти одређених дела;
  4. Превентивна цензура колектива - талентовани појединац, певач, сваки пут је прилагођавао дело укусу публике;
  5. Синкретичност - истовремено се може певати, играти, свирати;
  6. Има стереотипни почетак или како се још називају иницијалне формуле (Боже мили, чуда великога...), устаљене епитете (јарко (сунце), лепа (девојка)) и устаљене епске бројеве (3,7,9,12). Постоје формуле имена (Јерина је увек име за неверну жену, а Анђелија за ,,вјерну љубу"), места, времена, иницијалне и финалне формуле (којима се завршава дело (обично песма));
  7. Код лирских песама стих је десетерац и има цезуру (паузу) после четвртог слога, а код епских песама стих је најчешће десетерац и петнаестерац и има цезуру после шестог слога.[1]

Вукови певачиУреди

За велики број дела усмене (народне књижевности), захваљујући Вуку Караџићу, знамо творце прве варијанте. Значај Вукових певача је у томе што је прва варијанта била записана од стране Вука, и увек је она била смерница по којој се орјентишу други талентовани појединици (певачи).[2] Неки од најпознатијих Вукових певача били су:

Кратке књижевне врстеУреди


Спољашње везеУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Самарџија, Снежана (2007). Увод у усмену књижевност. Народна књига Алфа. 
  2. ^ Деретић, Јован (2013). Историја српске књижевности. Сезам бук. 

ЛитератураУреди

  • Увод у усмену књижевност, Самарџија, Снежана, Народна књига Алфа, 2007.
  • Народна књижевност, Латковић, Видо, Научна књига, Београд, 1967.
  • Јунаци и маске, Сувајџић, Бошко, Друштво за српски језик и књижевност Србије, Београд, 2005.
  • Историја српске књижевности, Деретић, Јован, Сезам бук, 2013.

Види јошУреди