Aliteracija
Aliteracija (prema lat. alliteratio, što je nastalo od ad – k i littera – slovo) predstavlja ponavljanje nekih suglasnika ili suglasničkih grupa u rečenicama ili stihovima.[1] Javlja se u starijim epohama.[2] Ima funkciju u ritmičkoj organizaciji stiha i proze. Javlja se i u narodnoj i u umetničkoj književnosti. Češće se javlja u stihu, izrekama, poslovicama nego u prozi.[2]
Aliteracija je najznačajnija u akcentovanim slogovima na početku reči.[2] Zbog ovoga je aliteracija bitan faktor u ritmičkoj organizaciji stiha i najizražajnija je u akcentovanim slogovima na početku stiha (postoji posebna vrsta aliterativnog stiha u germanskoj poeziji).
Primeri uredi
- Vladislav Petković Dis, Možda spava
- Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao
- Sima Pandurović, Rodna gruda
- Svoje sunce, svoje senke od oblaka,
- Jer svaka, najzad, ima dušu svoju
- Sve se više voli, što se većma stari
- Jovan Jovanović Zmaj, Đulići XXXIX
- Nakićeni tvoji svati,
- Tebe kiti tvoja mati
- A šta će ti voljno dati
- Đura Jakšić, Na Liparu, Veče
- S belom bulom,
- za zumbulom,
- Šaren - rajem,
- Rajskim majem,
- Cvećem, mirom
- Sa leptirom,
- Letimo ti mi,
- Srca topiti
- - Ćiju-ći !
Vidi još uredi
Reference uredi
- ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. A-B. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 35. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ a b v Stambolić, Miloš, ur. (1986). Rečnik književnih termina. Beograd: Nolit. str. 14. ISBN 86-19-00635-5.
Literatura uredi
- Dragiša Živković, Rečnik književnih termina, Drugo dopunjeno izdanje, Beograd, Nolit, 1992.
- Milivoj Solar, Teorija književnosti, Zagreb, Školska knjiga, 1989.