Олово

хемијски елемент 82

У природи, олово се најчешће јавља у виду сулфида, PbS, као руда галенит.

Олово
Општа својства
Име, симбололово, Pb
Изгледметалично сив
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Sn

Pb

Fl
талијумоловобизмут
Атомски број (Z)82
Група, периодагрупа 14 (угљеникова група), периода 6
Блокp-блок
Категорија  постпрелазни метал
Рел. ат. маса (Ar)207,2(1)[1]
Ел. конфигурација
по љускама
2, 8, 18, 32, 18, 4
Физичка својства
Тачка топљења600,61 K ​(327,46 °‍C, ​621,43 °F)
Тачка кључања2022 K ​(1749 °‍C, ​3180 °F)
Густина при с.т.11,34 g/cm3
течно ст., на т.т.10,66 g/cm3
Топлота фузије4,77 kJ/mol
Топлота испаравања179,5 kJ/mol
Мол. топл. капацитет26,650 J/(mol·K)
Напон паре
P (Pa) 100 101 102
на T (K) 978 1088 1229
P (Pa) 103 104 105
на T (K) 1412 1660 2027
Атомска својства
Електронегативност1,87 (+2)
Енергије јонизације1: 715,6 kJ/mol
2: 1450,5 kJ/mol
3: 3081,5 kJ/mol
Атомски радијус175 pm
Ковалентни радијус146±5 pm
Валсов радијус202 pm
Линије боје у спектралном распону
Спектралне линије
Остало
Кристална структурапостраничноцентр. кубична (FCC)
Постраничноцентр. кубична (FCC) кристална структура за олово
Брзина звука танак штап1190 m/s (на с.т.)
Топл. ширење28,9 µm/(m·K) (на 25 °‍C)
Топл. водљивост35.3 W/(m·K)
Електрична отпорност208 nΩ·m (на 20 °‍C)
Магнетни распореддијамагнетик
Магнетна сусцептибилност (χmol)−23,0×10−6 cm3/mol (на 298 K)[2]
Јангов модул16 GPa
Модул смицања5,6 GPa
Модул стишљивости46 GPa
Поасонов коефицијент0,44
Мосова тврдоћа1,5
Бринелова тврдоћа38–50 MPa
CAS број7439-92-1
Историја
Открићена Блиском истоку (7000. п. н. е.)
Главни изотопи
изотоп расп. пж. (t1/2) ТР ПР
204Pb 1,4% стабилни
206Pb 24,1% стабилни
207Pb 22,1% стабилни
208Pb 52,4% стабилни
Изотопска заступљеност увелико се разликује зависно о узорку
референцеВикиподаци
Руда олова

Пржењем се руда преводи у оксид чијом редукцијом настаје сирово олово.[3] Сирово олово садржи: бакар, антимон, арсен, бизмут, цинк, сумпор, калај, сребро и злато. Пречишћавањем сировог олова (најчешће електролитичким путем) добија се чисто олово плавичастобеле боје, само на свежем пресеку је металног сјаја, но брзо потамни од створеног слоја оксида и базног олово(II) карбоната Pb(OH)2*2PbCO3, који га штите од даље оксидације. То је мек метал, велике густине и ниске температуре топљења.[4]

Олово се у дестилованој води не раствара, док се раствара у киселинама са оксидационим дејством (нпр. азотна киселина). При дејству разблажене сумпорне киселине ствара се заштитни слој олово- сулфата PbSO4 те растварање престаје. Алкалије не делују на олово. На ваздуху се фино спрашено олово тзв. пирофорно олово пали само од себе.

Олово (II) оксид се користи за глазирање керамичких производа, за израду минијума, као жута боја у сликарству. Олово се користи за израду лимова, канализационих и водоводних цеви уколико воде нису киселе; њиме се облажу електрични каблови и превлачи посуђе. Олово се користи и у војној индустрији, индустрији боја, за израду оловних акумулатора, за заштиту од рендгенског и радиоактивног зрачења.

Прве мине за оловке правиле су се од оловних руда, али их је у савременом добу заменио неотровни графит, који се комбинује са другим примесама.

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Meija et al. 2016.
  2. ^ Weast, Astle & Beyer 1983, стр. E110.
  3. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  4. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди