Википедија

Астат

Астат (лат. astatium) је радиоактивни хемијски елемент са симболом At и атомским бројем 85.[7][8] Он је најређи елемент који се природно јавља у Земљиној кори. На Земљи се налази као производ радиоактивног распада разних тежих елемената. Сви његови изотопи су краткоживећи, а најстабилнији међу њима је астат-210 са временом полураспада од 8,1 сати. Елементарни астат никад није виђен голим оком, јер би сваки макроскопски узорак одмах испарио због радиоактивног загрејавања. Истражује се да ли би ова „препрека” код добијања астата могла бити превазиђена уз адекватно хлађење узорка.

Астат
Општа својства
Име, симболастат, At
Изгледнепознато, вероватно металан
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
 I 
↑
At
↓
Ts
полонијум ← астат → радон ‍
Атомски број (Z)85
Група, периодагрупа 17 (халогени), периода 6
Блокp-блок
Категорија  металоид, понекад се класификује као неметал, металоид или метал[1][2]
Масени број210 (најстабилнији изотоп)
Ел. конфигурација
по љускама
2, 8, 18, 32, 18, 7
Физичка својства
Агрегатно стањечврсто
Тачка кључања503±3 K ​(230±3 °‍C, ​446±5 °F) (процењено)[3]
Густина при с.т.(At2) 6,35±0,15 g/cm3 (предвиђено)[4]
Топлота испаравања(At2) 54,39 kJ/mol[5]
Напон паре
P (Pa) 100 101 102
на T (K) 361 392 429
P (Pa) 103 104 105
на T (K) 475 531 607
Атомска својства
Електронегативност2,2
Енергије јонизације1: 899,003 kJ/mol[6]
Ковалентни радијус150 pm
Валсов радијус202 pm
Остало
Кристална структура ​постраничноцентр. кубична (FCC)
Постраничноцентр. кубична (FCC) кристална структура за астат

(предвиђено)[2]
Топл. водљивост1,7 W/(m·K)
CAS број7440-68-8
Историја
Именовањепо грчком astatos (αστατος), са значењем „нестабилан”
ОткрићеДејл Р. Корсон, Кенет Рос Макензи, Емилио Сегре (1940)
Главни изотопи
изотоп расп. пж. (t1/2) ТР ПР
209At syn 5,41 h β+ 209Po
α 205Bi
210At syn 8,1 h β+ 210Po
α 206Bi
211At syn 7,21 h ε 211Po
α 207Bi
референце • Википодаци

Особине астата у већим количинама нису познате а подаци су непоуздани. Многе његове особине се заснивају на његовом месту у периодном систему елемената, где је он тежи аналог јода и члан групе халогених елемената (која укључује елементе флуор, хлор, бром и јод). Претпоставља се да има таман или сјајан изглед, а може бити и полупроводник или чак метал. Постоје мишљења да би вероватно имао вишу тачку топљења од јода. У хемијском смислу, познато је неколико врста иона астата, а већина његових једињења наликује на једињења јода. Такође у одређеним аспектима показује и неке металне особине, као што је могућност грађења стабилних једноатомских катјона у воденим растворима (за разлику од лакших халогена).

Научници Дејл Р. Корсон, Кенет Рос Макензи и Емилио Сегре први су синтетисали овај елемент на Универзитету Калифорније у Берклијуу, а име су му дали по грчкој речи astatos (ἄστατος), „нестабилан”. Касније су пронађена четири изотопа астата у природи, мада је најмање распрострањени природни елемент, а у сваком тренутку у Земљној кори га има много мање од једног грама. У медицини се користе најстабилнији изотопи астата-210 и 211, а они се не јављају у природи. Производе се искључиво синтетички, обично поступком бомбардовања бизмута-209 алфа честицама.

Историја Уреди

Када је Дмитриј Мендељејев 1869. саставио свој периодни систем, он је предвидео постојање неких, у то време, још неоткривених елемената, између осталих и једног којег је, након открића, требало сместити испод јода. Из тих разлога, неки научници су покушавали да открију тај елемент, назван „ека-јод”.

Године 1931. Фред Алисон и његови сарадници са Политехничког института Алабаме (данас Универзитет Оберн) објавили су да су открили недостајући елемент те су му дали назив алабамин (Ab).[9][10] Међутим, њихово откриће није могло бити потврђено те је касније проглашено лажним. Хемичар Раџендралал Митра из Даке, Бангладеш (тада Британске Индије) 1937. године при проучавању чланова породице радиоактивног торијума пронашао је два нова елемента. Првом је дао име дакин (ека-јод), што је представљало енглески назив за град Даку (Dacca), а другом горијум.[11] Ни један од ових проналазака нових елемената није потврђен ни признат.

Швајцарски хемичар Волтер Миндер предложио је назив хелвецијум, када је 1940. објавио откриће елемента 85. Међутим, две године касније, 1942. променио је предлог за име елемента у англохелвецијум.[12] Потврда открића астата (од старогрч. ἀστατέω = „бити непостојан”, због његовог радиоактивног распада) дошла је тек 1940. када су научници Дејл Р. Корсон, Кенет Рос Макензи i Емилио Сегре на Универзитету Калифорније произвели нови елемент бомбардовањем бизмута алфа-честицама.[13] Три године касније, овај краткоживући елемент такође су пронашли Берта Карлик и Трауда Бернет као производ природног процеса распада уранијума.[14][15]

Особине Уреди

Астат је изузетно радиоактиван елемент, сви његови изотопи имају кратка времена полураспада од 8,1 сати или мање, а распадају се на друге изотопе астата или на изотопе бизмута, полонијума или радона. Сви изотопи астата су веома нестабилни, већина их се распада за мање од секунде. Међу првих 101 елемента периодног система, само је францијум нестабилнији од њега.[16]

Особине астата у већим количинама нису познате и предмет су претпоставки и нагађања.[17] Његово истраживање је ограничено кратким временом распада, које онемогућава стварање мерљивих количина елемента.[18] Када би се добио видљив комад астата, он би готово одмах испарио због огромне топлоте која настаје због његове интензивне радијације.[19] Постоје одређена истраживања да се потребним хлађењем добију макроскопске количине астата које би се могле исталожити у танком слоју.[2] Астати се најчешће не убраја нити у неметале ни у металоиде;[20][21] а нека истраживања сугерирају да би могао имати и металне особине.[2][22]

Физичке Уреди

Већина физичких особина астата су процењене (било интерполацијом или екстраполацијом), користећи теоретске или методе изведене из праксе.[23] На пример, халогени елементи су све тамнији како се повећава атомска тежина: флуор је готово безбојан, хлор је жуто-зелен, бром је црвено-смеђ док је јод љубичасто-тамносив. Због такве правилности сматра се да би астат вероватно требао бити црна или врло тамна чврста материја (ако се овај тренд наставља низ групу) или можда има метални облик (ако је заправо металоид или метал).[24][25][26] Тачке топљења и кључања астата очекују се да би могле следити тренд елемената халогене серије, које расту повећањем атомског броја. За основу тога, оне су процењене на 302 и 337 °C, респективно.[27] Неки експериментални докази показују да би астат могао имати ниже тачке топљења и кључања од оних које имплицира халогени „тренд”.[3] Aстат сублимира много слабије од јода, те има нижи притисак паре.[18] Када би се то испоставило тачним, половина количине узорка астата би испарила за око сат времена ако би се узорак ставио на чисту стаклену површину при собној температури.[а] Спектар апсорпције астата на средњим ултраљубичастим таласним дужинама има линије на 224,401 и 216,225 nm, што сугерише транзиције 6p на 7s.[29][30]

Структура чврстог астата није позната.[31] Као аналог јода, могао би имати орторомпску кристалну структуру састављену из двоатомских молекула астата, а такође би могао бити и полупроводник (са ширином забрањене траке од 0,7 eV).[32] За разлику од тих мишљења, ако би кондензовани астат градио металну фазу како је предвиђено, могао би имати моноатомску раванско центрирану кубну структуру. Докази за (или против) постојања двоатомског астата (At2) су ретки и не нуде недвосмислен закључак.[33][34][35][36][37] Неки изводи наводе да At2 уопђте не постоји, или барем да никад није проучен,[38][39] док други извори доказују и имплицирају његово постојање.[3][40][41] И поред контроверзе, многе особине двоатомског астата су претпостављене;[42] на пример, дужина његове везе би требала бити 300 ±10 pm, енергија дисоцијације 83,7 ±12,5 kJ·mol−1,[43] а топлота испаравања (∆Hпар) 54,39 kJ·mol−1.[5] Последњи податак значи да би астат требао (у најмању руку) бити металног облика у течном стању на основу тога да елементи са топлотом испаравања вишом од ~42 kJ·mol−1 су метални када су у течном стању;[44] а двоатомски јод, с вредношћу од 41,71 kJ·mol−1,[45] незнатно је испод ове границе.[б]

Хемијске Уреди

Хемија астата је „обавијена тамним облацима” због екстремно ниских концентрација при којима се врше експерименти с овим елементом, као и могућности реакција уз присуство нечистоћа и филтера, као и радиоактивних нуспроизвода, те других нежељених интеракција у нано-скали.[32] Многе од његових претпостављених особина су истраживане у студијама помоћу радиоактивних трасера на екстремно разређеним растворима астата,[41][48] обично ређим од 10−10 mol·L−1.[49] Неке особине, попут грађења анјона, одговарају онима код халогена.[18] Астат такође има и неке карактеристике метала, попут електропревлачења на катодама,[в] коталожењу са металним сулфидима у хлороводоничној киселини,[51] те грађењу стабилних моноатомских катјона у воденом раствору.[51][52] Астат гради комплексе са ЕДТА, средством за хелирање метала,[53] те је у могућности да делује као метал у радиоактивном трасирању антитела, а у неким аспектима астат у стању +1 доста наликује сребру у истом стању. Ипак, у већем делу органске хемије астат делује као аналог јода.[54]

Астат има електронегативност од 2,2 на ревидираној Полинговој скали, што је ниже од јода (2,66) а готово исто као и код водоника. У водоник-астатиду (HAt) предвиђа се да би негативни набој требао бити на атому водоника, чиме се имплицира да би овај спој требао бити назван „астат-хидрид”.[55][56][57][58] То би било у складу са електронегативношћу астата на Олре-Рочовој скали (1,9) што је мање од оне код водоника (2,2).[59][г] За афинитет према електрону астата се предвиђа да би требао бити смањен за једну трећину због спин-орбиталних интеракција.[49]

Напомене Уреди

  1. ^ Овај период полуиспаравања се продужава на 16 сати ако се уместо стакла постави на површину од злата или платине; о овим интеракцијама између астата и ових племенитих метала је врло мало познато.[28]
  2. ^ Екстраполирана моларна рефрактивност двоатомског астата износи 41,4 cm3, користећи методу коју је предложио Џонсон[46] (једноставни тренд вриједности за F, Cl, Br и I у односу на куб њиховог ковалентног радијуса). Ово наводи на претпоставку да би астат могао бити метал у свом кондензираном облику, засновано на Голдамер-Херцфелдовом критеријуму, који предвиђа металне особине ако је однос моларне рефрактивности према моларној запремини већи или једнак 1.[47]
  3. ^ Такође је могуће да се ради о сорпцији на катоди.[50]
  4. ^ Алгоритам кориштен за генерисање ОлређРочове скале није успешан код водоника, јер даје вредност блиску кисеонику (3,5). Због тога је водонику додељена вредност 2,2. И поред овог недостатка, ОлређРочова скала је достигла релативно висок степен прихватљивости.[60]

Референце Уреди

  1. ^ Corson, MacKenzie & Segrè 1940. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFCorsonMacKenzieSegrè1940 (help)
  2. ^ а б в г Hermann, A.; Hoffmann, R.; Ashcroft, N. W. (2013). „Condensed Astatine: Monatomic and Metallic”. Physical Review Letters. 111 (11): 116404—1—116404—5. Bibcode:2013PhRvL.111k6404H. PMID 24074111. doi:10.1103/PhysRevLett.111.116404. 
  3. ^ а б в Otozai, K.; Takahashi, N. (1982). „Estimation Chemical Form Boiling Point Elementary Astatine by Radio Gas Chromatography”. Radiochimica Acta. 31 (3–4): 201—203. S2CID 100363889. doi:10.1524/ract.1982.31.34.201. 
  4. ^ а б Bonchev, D.; Kamenska, V. (1981). „Predicting the Properties of the 113–120 Transactinide Elements”. The Journal of Physical Chemistry. ACS Publications. 85 (9): 1177—86. doi:10.1021/j150609a021. Приступљено 6. 5. 2013. 
  5. ^ а б Glushko, V. P.; Medvedev, V. A.; Bergma, G. A. (1966). Termicheskie Konstanty Veshchestv (на језику: руски). 1. Nakua. стр. 65. 
  6. ^ Rothe, S.; Andreyev, A. N.; Antalic, S.; Borschevsky, A.; Capponi, L.; Cocolios, T. E.; De Witte, H.; Eliav, E.; et al. (2013). „Measurement of the First Ionization Potential of Astatine by Laser Ionization Spectroscopy”. Nature Communications. 4: 1—6. Bibcode:2013NatCo...4.1835R. PMC 3674244  . PMID 23673620. doi:10.1038/ncomms2819. 
  7. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  8. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  9. ^ Fred Allison, Edgar J. Murphy, Edna R. Bishop, Anna L. Sommer: Evidence of the Detection of Element 85 in Certain Substances. u: Phys. Rev. 1931, 37, str. 1178–1180, Allison, Fred; Murphy, Edgar J.; Bishop, Edna R.; Sommer, Anna L. (1931). „Evidence of the Detection of Element 85 in Certain Substances”. Physical Review. 37 (9): 1178—1180. Bibcode:1931PhRv...37.1178A. doi:10.1103/PhysRev.37.1178. 
  10. ^ R. F. Trimble: What happened to alabamine, virginium, and illinium? u: J. Chem. Educ. 1975, 52, str. 585. Trimble, R. F. (1975). „What happened to alabamine, virginium, and illinium?”. Journal of Chemical Education. 52 (9): 585. Bibcode:1975JChEd..52..585T. doi:10.1021/ed052p585. 
  11. ^ 85 Astatine, pristupljeno 4. maja 2017.
  12. ^ Alice Leigh-Smith, Walter Minder: Experimental Evidence of the Existence of Element 85 in the Thorium Family. u: Nature. 1942, 150, str. 767–768, Leigh-Smith, Alice; Minder, Walter (1942). „Experimental Evidence of the Existence of Element 85 in the Thorium Family”. Nature. 150 (3817): 767—768. Bibcode:1942Natur.150..767L. S2CID 4121704. doi:10.1038/150767a0. 
  13. ^ D. R. Corson, K. R. MacKenzie, E. Segrè: Artificially Radioactive Element 85. u: Phys. Rev. 1940, 58, str. 672–678, Corson, D. R.; MacKenzie, K. R.; Segrè, E. (1940). „Artificially Radioactive Element 85”. Physical Review. 58 (8): 672—678. Bibcode:1940PhRv...58..672C. doi:10.1103/PhysRev.58.672. 
  14. ^ Berta Karlik, Traude Bernert: Eine neue natürliche α-Strahlung. u: Naturwissenschaften. 1943, 31, 25–26, str. 289–299, Karlik, Berta; Bernert, Traude (1943). „Eine neue nat�rliche ?-Strahlung”. Die Naturwissenschaften. 31 (25–26): 298—299. S2CID 38193384. doi:10.1007/BF01475613.  replacement character у |title= на позицији 14 (помоћ)
  15. ^ Berta Karlik, Traude Bernert: Das Element 85 in den natürlichen Zerfallsreihen. u: Zeitschrift für Physik. 1943, 123, 1–2, str. 51–72, Karlik, Berta; Bernert, Trande (1944). „Das Element 85 in den natürlichen Zerfallsreihen”. Zeitschrift für Physik A Hadrons and Nuclei. 123 (1–2): 51—72. Bibcode:1944ZPhy..123...51K. S2CID 123906708. doi:10.1007/BF01375144. 
  16. ^ G. Audi; A. H. Wapstra; C. Thibault; J. Blachot (2003). „The NUBASE evaluation of nuclear and decay properties”. Nuclear Physics A. 729 (1): 3—128. Bibcode:2003NuPhA.729....3A. doi:10.1016/j.nuclphysa.2003.11.001. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. 
  17. ^ Greenwood & Earnshaw 2002, стр. 795.
  18. ^ а б в Wiberg, N., ур. (2001). Holleman-Wiberg: Inorganic Chemistry. Prevod 101. njemačkog izdanja. Academic Press. стр. 423. ISBN 978-0-12-352651-9. 
  19. ^ Emsley J. (2011). Nature's Building Blocks: An A-Z Guide to the Elements (novo изд.). Oxford University Press. стр. 57–58. ISBN 978-0-19-960563-7. 
  20. ^ Kotz J. C.; Treichel P. M.; Townsend J. (2011). Chemistry & Chemical Reactivity (8. изд.). Cengage Learning. стр. 65. ISBN 978-0-8400-4828-8. 
  21. ^ Jahn T. P. (2010). MIPS and Their Role in the Exchange of Metalloids. 679. Springer. стр. 41. ISBN 978-1-4419-6314-7. 
  22. ^ Siekierski S.; Burgess J. (2002). Concise Chemistry of the Elements. Horwood. стр. 65, 122. ISBN 978-1-898563-71-6. 
  23. ^ A. G. Maddock (1956). „Astatine”. Supplement to Mellor's Comprehensive Treatise on Inorganic and Theoretical Chemistry, Supplement II, Part 1, (F, Cl, Br, I, At). Longmans, Green & Co. (Ltd.). стр. 1064—1079. 
  24. ^ Garrett A. B.; Richardson J. B.; Kiefer A. S. (1961). Chemistry: A First Course in Modern Chemistry. Ginn. стр. 313. 
  25. ^ Seaborg G. T. (2015). „Transuranium element”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 24. 2. 2015. 
  26. ^ H. L. Oon (2007). Chemistry Expression: An Inquiry Approach. John Wiley and Sons. стр. 300. ISBN 978-981-271-162-5. 
  27. ^ Hansen P. F. (2009). O. M. Jensen, ур. The Science of Construction Materials. Springer. стр. B.2. ISBN 978-3-540-70897-1. 
  28. ^ Lavrukhina & Pozdnyakov 1970, стр. 251.
  29. ^ R McLaughlin (1964). „Absorption Spectrum of Astatine”. Journal of the Optical Society of America. 54 (8): 965—967. doi:10.1364/JOSA.54.000965. 
  30. ^ Lavrukhina & Pozdnyakov 1970, стр. 235.
  31. ^ Donohue J. (1982). The Structures of the Elements. Robert E. Krieger. стр. 400. ISBN 978-0-89874-230-5. 
  32. ^ а б Vernon R. (2013). „Which Elements are Metalloids?”. Journal of Chemical Education. 90 (12): 1703—1707 (1704). Bibcode:2013JChEd..90.1703V. doi:10.1021/ed3008457. [Претплата неопходна (помоћ)]. 
  33. ^ Merinis J.; Legoux G.; Bouissières G. (1972). „Etude de la formation en phase gazeuse de composés interhalogénés d'astate par thermochromatographie”. Radiochemical and Radioanalytical Letters (на језику: француски). 11 (1): 59—64. 
  34. ^ Takahashi N.; Otozai K. (1986). „The Mechanism of the Reaction of Elementary Astatine with Organic Solvents”. Journal of Radioanalytical and Nuclear Chemistry. 103: 1—9. S2CID 93572282. doi:10.1007/BF02165358. 
  35. ^ Takahashi N.; Yano D.; Baba H. (1992). „Chemical Behavior of Astatine Molecules”. Proceedings of the International Conference on Evolution in Beam Applications, Takasaki, Japan, November 5–8, 1991. стр. 536—539. 
  36. ^ Zuckerman & Hagen 1989, стр. 21.
  37. ^ Kugler & Keller 1985, стр. 110, 116, 210–211, 224.
  38. ^ Meyers R. A. (2001). „Halogen Chemistry”. Encyclopedia of Physical Science and Technology (3. изд.). Academic Press. стр. 197—222 (202). ISBN 978-0-12-227410-7. 
  39. ^ Keller C.; Wolf W.; Shani J. (2011). „Radionuclides, 2. Radioactive Elements and Artificial Radionuclides”. Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry. 31. стр. 89—117 (96). ISBN 978-3-527-30673-2. doi:10.1002/14356007.o22_o15. 
  40. ^ Zumdahl S. S.; Zumdahl S. A. (2008). Chemistry (8. изд.). Cengage Learning. стр. 56. ISBN 978-0-547-12532-9. 
  41. ^ а б Housecroft C. E.; Sharpe A. G. (2008). Inorganic chemistry (3. изд.). Pearson Education. стр. 533. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  42. ^ Kugler & Keller 1985, стр. 116.
  43. ^ L. Visscher; K. G. Dyall (1996). „Relativistic and Correlation Effects on Molecular properties. I. The Dihalogens F2, Cl2, Br2, I2, and At2” (PDF). The Journal of Chemical Physics. 104 (22): 9040—9046. Bibcode:1996JChPh.104.9040V. doi:10.1063/1.471636. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 3. 2016. г. Приступљено 3. 5. 2017. 
  44. ^ C. N. R. Rao; P. Ganguly (1986). „A New Criterion for the Metallicity of Elements”. Solid State Communications. 57 (1): 5—6. Bibcode:1986SSCom..57....5R. doi:10.1016/0038-1098(86)90659-9. 
  45. ^ G. W. C. Kaye; T. H. Laby (1973). Tables of Physical and Chemical Constants (14 изд.). Longman. ISBN 0-582-46326-2. 
  46. ^ Johnson G. R. (1967). „Dielectric properties of Polytetrafluorethylene”. 1966 Annual Report. Conference on Electrical Insulation and Dielectric Phenomenon. National Academy of Sciences—National Research Council. стр. 78—83 (81). Приступљено 9. 4. 2015. 
  47. ^ P. P. Edwards; M. J. Sienko (1983). „On the Occurrence of Metallic Character in the Periodic Table of the Elements”. Journal of Chemical Education. 60 (9): 691—696. Bibcode:1983JChEd..60..691E. doi:10.1021/ed060p691. 
  48. ^ Smith A.; Ehret W. F. (1960). College chemistry. Appleton-Century-Crofts. стр. 457. 
  49. ^ а б Champion J.; Seydou M.; Sabatié-Gogova A.; Renault E.; Montavon G. (2011). „Assessment of an Effective Quasirelativistic Methodology Designed to Study Astatine Chemistry in Aqueous Solution” (PDF). Physical Chemistry Chemical Physics. 13 (33): 14984—14992 (14984). Bibcode:2011PCCP...1314984C. PMID 21769335. doi:10.1039/C1CP20512A. [Претплата неопходна (помоћ)]. 
  50. ^ M. Milanov; V. Doberenz; V. A. Khalkin; A. Marinov (1984). „Chemical Properties of Positive Singly Charged Astatine Ion in Aqueous Solution”. Journal of Radioanalytical and Nuclear Chemistry. 83 (2): 291—299. S2CID 97361684. doi:10.1007/BF02037143. 
  51. ^ а б Lavrukhina & Pozdnyakov 1970, стр. 234.
  52. ^ Champion J.; Alliot C.; Renault E.; Mokili B. M.; Chérel M.; Galland N. (2010). „Astatine Standard Redox Potentials and Speciation in Acidic Medium”. The Journal of Physical Chemistry A. 114 (1): 576—582 (581). Bibcode:2010JPCA..114..576C. PMID 20014840. S2CID 15738065. doi:10.1021/jp9077008. 
  53. ^ Milesz S.; Jovchev M.; Schumann D.; Khalkin V. A. (1988). „The EDTA Complexes of Astatine”. Journal of Radioanalytical and Nuclear Chemistry. 127 (3): 193—198. S2CID 93032218. doi:10.1007/BF02164864. 
  54. ^ F. Guérard; J.-F. Gestin; M. W. Brechbiel (2013). „Production of [211At]-Astatinated Radiopharmaceuticals and Applications in Targeted α-Particle Therapy”. Cancer Biotherapy and Radiopharmaceuticals. 28 (1): 1—20. PMC 3545490  . PMID 23075373. doi:10.1089/cbr.2012.1292. 
  55. ^ Dolg M.; Kuchle W.; Stoll H.; Preuss H.; Schwerdtfeger P. (1991). „Ab Initio Pseudopotentials for Hg to Rn: II. Molecular Calculations on the Hydrides of Hg to At and the Fluorides of Rn”. Molecular Physics. 74 (6): 1265—1285 (1265, 1270, 1282). Bibcode:1991MolPh..74.1265D. doi:10.1080/00268979100102951. 
  56. ^ Saue T.; Faegri K.; Gropen O. (1996). „Relativistic Effects on the Bonding of Heavy and Superheavy Hydrogen Halides”. Chemical Physics Letters. 263 (3–4): 360—366 (361—362). Bibcode:1996CPL...263..360S. doi:10.1016/S0009-2614(96)01250-X. 
  57. ^ M. Barysz (2010). Relativistic Methods for Chemists. Springer. стр. 79. ISBN 978-1-4020-9974-8. 
  58. ^ Thayer J. S. (2005). „Relativistic Effects and the Chemistry of the Heaviest Main-group elements”. Journal of Chemical Education. 82 (11): 1721—1727 (1725). Bibcode:2005JChEd..82.1721T. doi:10.1021/ed082p1721. 
  59. ^ Wulfsberg G. (2000). Inorganic Chemistry. University Science Books. стр. 37. ISBN 1-891389-01-7. 
  60. ^ Smith D. W. (1990). Inorganic Substances: A Prelude to the Study of Descriptive Inorganic Chemistry. Cambridge University Press. стр. 135. ISBN 0-521-33738-0. 

Литература Уреди

Спољашње везе Уреди

 
Астат на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Астат&oldid=26191987”