Итријум (лат. ytrium) јесте хемијски елемент који има хемијски симбол Y и атомски број 39. Спада у метале IIIB групе периодног система. То је сребренасто светли прелазни метал, сличан лантаноидима, а често се убраја у ретке земне елементе.[5] Итријум се готово увек налази заједно са лантаноидима у ретким земним металима и никад се у природи не може наћи као самородни елемент. Има само један стабилан изотоп 89Y, који се једини и може наћи у природи.

Итријум
Yttrium sublimed dendritic and 1cm3 cube.jpg
Општа својства
Име, симболитријум, Y
Изгледсребрнасто бео
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Sc

Y

La[а]
стронцијумитријумцирконијум
Атомски број (Z)39
Група, периодагрупа 3, периода 5
Блокd-блок
Рел. ат. маса (Ar)88,90584(2)[2]
Ел. конфигурација
по љускама
2, 8, 18, 9, 2
Физичка својства
Тачка топљења1799 K ​(1526 °‍C, ​2779 °F)
Тачка кључања3203 K ​(2930 °‍C, ​5306 °F)
Густина при с.т.4,472 g/cm3
течно ст., на т.т.4,24 g/cm3
Топлота фузије11,42 kJ/mol
Топлота испаравања363 kJ/mol
Мол. топл. капацитет26,53 J/(mol·K)
Напон паре
P (Pa) 100 101 102
на T (K) 1883 2075 (2320)
P (Pa) 103 104 105
на T (K) (2627) (3036) (3607)
Атомска својства
Електронегативност1,22
Енергије јонизације1: 600 kJ/mol
2: 1180 kJ/mol
3: 1980 kJ/mol
Атомски радијус180 pm
Ковалентни радијус190±7 pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структуразбијена хексагонална (HCP)
Hexagonal close packed кристална структура за итријум
Брзина звука танак штап3300 m/s (на 20 °‍C)
Топл. ширењеα, поли: 10,6 µm/(m·K) (на r.t.)
Топл. водљивост17.2 W/(m·K)
Електрична отпорностα, поли: 596 nΩ·m (на r.t.)
Магнетни распоредпарамагнетичан[3]
Магнетна сусцептибилност (χmol)+2,15·10−6 cm3/mol (2928 K)[4]
Јангов модул63,5 GPa
Модул смицања25,6 GPa
Модул стишљивости41,2 GPa
Поасонов коефицијент0,243
Бринелова тврдоћа200–589 MPa
CAS број7440-65-5
Историја
Именовањепо Итервију (Шведска) и његовом минералу итербиту (гадолиниту)
ОткрићеЈохан Гадолин (1794)
Прва изолацијаФридрих Велер (1838)
Главни изотопи
изо РА полуживот (t1/2) ТР ПР
87Y syn 3,4 d ε 87Sr
γ
88Y syn 106,6 d ε 88Sr
γ
89Y 100% стабилни
90Y syn 2,7 d β 90Zr
γ
91Y syn 58,5 d β 91Zr
γ
референцеВикиподаци

Карл Аксел Аренијус је 1787. године пронашао нови минерал недалеко села Итерби у Шведској те му дао име иттербит (гадолинит) по имену села. У Аренијусовом узорку, Јохан Гадолин је 1789. године открио итријум оксид,[6] а Андерс Густаф Екеберг је новом оксиду да име итрија. Елементарни итријум је први пут изоловао Фридрих Велер 1828. године.[7]

Најважнији вид употребе итријума је добијање фосфоросцентних боја, као на пример за црвену боју у старијим телевизорским екранима на бази катодних цеви (ЦРТ екрани) али и за новије ЛЦД екране.[8] Такође се користи и у производњи електроди, електролита, електронских филтера, ласера и суперпроводника; у разне медицинске сврхе као и за додавање разним материјалима ради побољшања њихових особина. Не постоје докази да итријум има неку биолошку улогу, а излагање једињењима итријума може довести до плућних болести код људи.[9]

ИсторијаУреди

Године 1787. војни поручник и повремени хемичар Карл Аксел Аренијус пронашао је тешки црни камен у старом каменолому у близини шведског села Итерби (данас део Стокхолмског архипелага).[10] Верујући да је пронашао нови непознати минерал који садржи, тада новооткривени, елемент волфрам,[11] дао му је име итербит.[12] Аренијус је тај примерак послао бројним хемичарима ради даљње анализе.[10]

 
Јохан Гадолин је открио итријум оксид

Јохан Гадолин са Универзитета Або открио је 1789. нови оксид односно земљу у Аренијусовом узорку а своју потпуну анализу објавио је 1794. године.[13][б] Андерс Густаф Екеберг је 1797. године потврдио ово откриће и новом оксиду дао назив yttria.[14]

У наредним деценијама након што је Антоан Лавоазје развио прву модерну дефиницију хемијских елемената, постојало је веровање да се земље могу редуковати до свог основног елемента, што би значило да је откриће сваке нове земље (оксида) једнако открићу елемента од којег је она потекла, што би у овом случају значило итријум.[в]

Карл Густав Мосандер је 1843. године открио да узорци итријума садрже три оксида: бели итријум оксид (итрија), жути тербијум оксид (у то време се звало ербија што је касније промењено) и ружичасто обојени ербијум оксид (који се у то време звао тербија.[15] Четврти оксид, итербијум оксид, је изоловао Жан Шарл Галисад де Марињак тек 1878. године.[16] Из сваког овог оксида касније су изоловани нови чисти елементи, а сваки од њих је, на неки начин, добио име по селу Итербију, у чијој је близини каменолом где су пронађени (погледати секције историје код итербијума, тербијума и ербијума).[17] У следећим деценијама из Гадолинове итријуме откривено је седам нових метала.[10] Међутим, пошто је итријум био минерал, а не оксид, Мартин Хајнрих Клапрот му је дао име гадолинит у част његовог проналазача Гадолина.[10]

Чисти метални итријум је изолован 1828. године када је Фридрих Велер загрејавао анхидратни итријум(III) hloridа са калијумом:[18][19]

YCl3 + 3 K → 3 KCl + Y

Све до почетка 1920-их, за овај хемијски елемент кориштен је симбол Yt, након чега је промењен у садашњи симбол Y.[20] Године 1987. откривено је да једињење итријума итријум-баријум-бакар оксид показује особине суперпроводљивости на високим температурама.[21] То је био тек други откривени материјал који је имао ову особину и први који има особину суперпроводљивости изнад (економски важне) тачке кључања азота.[г] Осим овог споја, откривено је и једињење итријум паладијум бориђкарбида који је такође показао сличне особине суперпроводљивости на релативно високој температури од 23 K.[22]

ОсобинеУреди

 
Дендрични сублимирани итријум чистоће 99,99% и коцка од 1 cm3 чистоће 99,9%

Итријум је мек, сребрено сјајни метал, високо кристализовани прелазни метал 3. групе периодног система. Као што се и очекује по периодичном тренду, он је мање електронегативан од свог претходника у групи скандијума и мање електронегативан од следећег члана у 5. периоди цирконијума. Осим тога, његова електронегативност се може поредити са следећим елементом у 3. групи, лутецијумом, због контракције лантаноида.[23][24] Итријум је први елемент d-блока у 5. периоди.

Чисти елемент је релативно стабилан на ваздуху у већим комадима због пасивизирања током којег се на његовој површини формира заштитни слој оксида Y
2
O
3
, слично као код алуминијума. Овај заштитни слој може досећи дебиљину и до 10 µm када се итријум загрева на 750°C у окружењу водене паре.[25] Међутим, фино истињени прах итријума је врло нестабилан на ваздуху. Опиљци или струготине метала се могу врло лако запалити у ваздуху већ на температури од 400°C.[7] Итријум нитрид (YN) се формира када се метал загреје на 1000°C у окружењу азота.[25]

Његове хемијске особине подсећају на магнезијум. Са водом реагује веома споро градећи хидроксид.

Сличност са лантаноидимаУреди

Сличности итријума са лантаноидима су тако велике да се он у прошлости дуго времена сврставао с њима у ретке земне елементе,[5] увек налазио повезан с њима у ретким земним минералима.[26] У хемијском смислу, итријум је више сличан овим елементима од свог комшије у периодном систему, скандијума,[27] а ако би се физичке особине назначиле у односу на атомски број тада би он имао привидне бројеве између 64,5 и 67,5, што би га сврстало између лантаноида гадолинијума и ербијума.[28]

Он често спада у исти распон реда реакција,[25] сличан је као тербијум и диспрозијум по својој хемијској реактивности.[8] Итријум је врло близак по величини тешким лантаноидним јонима у растворима такозване итријумске групе, а хемијски се понаша као да је један од њих.[25][29] Иако су лантаноиди цели један ред испод итријума у периодном систему, сличности атомског радијуса с њима се може објаснити такозваном контракцијом лантаноида.[30]

Једна од малобројних нешто значајнијих разлика између хемије итријума и лантаноида је то што је итријум готово искључиво тровалентан, док готово пола лантаноида има валенцију различиту од три.[25]

НапоменеУреди

  1. ^ У литератури постоји неслагање око тога да ли би лантан (La) или лутецијум (Lu) требало да буду следећи елемент у групи 3 испод итријума. IUPAC је покренуо пројекат 18. децембра 2015. године да би се извела препорука.[1]
  2. ^ Albert Stwertka 1998. u svojoj knjizi na str. 115 navodi da se identifikacija desila 1789. godine ali nije objavljena. Van der Krogt 2005. citira originalnu publikaciju navodeći godinu 1794. i Gadolina.
  3. ^ Земљама се давао назив са суфиксом , док су новооткривени елементи обично добијали суфикс -ијум.
  4. ^ Tc за итријум-баријум-бакар оксид је на 93 K, а тачка кључања азота је на 77 K.

РеференцеУреди

  1. ^ IUPAC, 18 December 2015
  2. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  3. ^ Lide, D. R., ур. (2005). „Magnetic susceptibility of the elements and inorganic compounds”. CRC Handbook of Chemistry and Physics (PDF) (86th изд.). Boca Raton (FL): CRC Press. ISBN 0-8493-0486-5. 
  4. ^ Weast, Robert (1984). CRC, Handbook of Chemistry and Physics. Boca Raton, Florida: Chemical Rubber Company Publishing. стр. E110. ISBN 0-8493-0464-4. 
  5. ^ а б IUPAC (2005). N G Connelly; T Damhus, ур. Nomenclature of Inorganic Chemistry: IUPAC Recommendations 2005 (PDF). R M Hartshorn; A T Hutton. RSC Publishing. стр. 51. ISBN 0-85404-438-8. Приступљено 17. 12. 2007. 
  6. ^ Krogt 2005.
  7. ^ а б Lide, David R., ур. (2007). „Yttrium”. CRC Handbook of Chemistry and Physics. 4. urednici CRC. New York City: CRC Press. стр. 41. ISBN 978-0-8493-0488-0. 
  8. ^ а б Simon A. Cotton (15. 3. 2006). „Scandium, Yttrium & the Lanthanides: Inorganic & Coordination Chemistry”. Encyclopedia of Inorganic Chemistry. ISBN 0-470-86078-2. doi:10.1002/0470862106.ia211. 
  9. ^ OSHA (11. 1. 2007). „Occupational Safety and Health Guideline for Yttrium and Compounds”. United States Occupational Safety and Health Administration. Архивирано из оригинала на датум 2. 3. 2013. Приступљено 10. 6. 2014. 
  10. ^ а б в г Van der Krogt 2005
  11. ^ Emsley 2001, str. 496
  12. ^ Ytterbit je dobio ime po selu u blizini kojeg je otkriven, uz dodatak sufiksa -it koji označava da se radi o mineralu
  13. ^ Gadolin 1794.
  14. ^ Greenwood 1997, стр. 944
  15. ^ Mosander, Carl Gustaf (1843). „Ueber die das Cerium begleitenden neuen Metalle Lathanium und Didymium, so wie über die mit der Yttererde vorkommen-den neuen Metalle Erbium und Terbium”. Annalen der Physik und Chemie. 60 (2): 297—315.  doi:10.1002/andp.18431361008
  16. ^ „ytterbium”. Encyclopaedia Britannica. urednici Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. 2005. 
  17. ^ Stwertka 1998., str. 115
  18. ^ Heiserman David L. (1992). „Element 39: Yttrium”. Exploring Chemical Elements and their Compounds. New York: TAB Books. стр. 150—152. ISBN 0-8306-3018-X. 
  19. ^ Friedrich Wöhler (1828). „Ueber das Beryllium und Yttrium”. Annalen der Physik. 89 (8): 577—582. doi:10.1002/andp.18280890805. 
  20. ^ Coplen, Tyler B.; Peiser, H. S. (1998). „History of the Recommended Atomic-Weight Values from 1882 to 1997: A Comparison of Differences from Current Values to the Estimated Uncertainties of Earlier Values (Technical Report)”. Pure Appl. Chem. IUPAC Inorganic Chemistry Division Commission on Atomic Weights and Isotopic Abundances. 70 (1): 237—257.  doi:10.1351/pac199870010237
  21. ^ Wu, M. K.; et al. (1987). „Superconductivity at 93 K in a New Mixed-Phase Y-Ba-Cu-O Compound System at Ambient Pressure”. Physical Review Letters. 58 (9): 908—910. doi:10.1103/PhysRevLett.58.908. 
  22. ^ R. J. Cava, H. Takagi, B. Batlogg, H. W. Zandbergen et al. (1991): Superconductivity at 23 K in yttrium palladium boride carbide, Nature 367, 146 - 148 (13. januar 1994.); doi:10.1038/367146a0
  23. ^ Greenwood 1997., str. 946
  24. ^ Hammond, C. R. „Yttrium”. The Elements (pdf). Fermi National Accelerator Laboratory. стр. 4—33. ISBN 0-04-910081-5. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 26. 6. 2008. Приступљено 28. 6. 2008. 
  25. ^ а б в г д Daane 1968., str. 817
  26. ^ Emsley 2001, str. 498
  27. ^ Daane 1968, str. 810
  28. ^ Daane 1968, str. 815
  29. ^ Greenwood 1997, стр. 945
  30. ^ Greenwood 1997, стр. 1234

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди