Оганесон (Og) трансактиноидски је хемијски елемент. Име је признато од IUPAC-а. Унуноктијум (Uuo), како се звао пре добијања званичног имена, веома је нестабилан. Ово је последњи до сада отркивени елемент у стандардном периодном систему елемената.[11] Распада се на елемент 116, он на 114 итд.

Оганесон
Општа својства
Име, симбологанесон, Og
Изгледматалан (предвиђено)
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Rn

Og

(Usb)
тенесиноганесонунуненијум
Атомски број (Z)118
Група, периодагрупа 18, периода 7
Блокp-блок
Масени број294 (најстабилнији изотоп)
Ел. конфигурација
по љускама
2, 8, 18, 32, 32, 18, 8 (предвиђено)[1]
Физичка својства
Агрегатно стањечврст (предвиђено)[2]
Тачка топљења325 ± 15 K ​(52 ± 15 °‍C, ​125 ± 27 °F) (предвиђено)[2]
Тачка кључања450 ± 10 K ​(177 ± 10 °‍C, ​350 ± 18 °F) (предвиђено)[2]
Густина при с.т.6,6–7,4 g/cm3 (предвиђено)[2]
Критична тачка439 K, 6,8 MPa (екстраполисано)[3]
Топлота фузије23,5 kJ/mol (екстраполисано)[3]
Топлота испаравања19,4 kJ/mol (екстраполисано)[3]
Атомска својства
Енергије јонизације1: 860,1"`UNIQ--ref-0000000A-QINU`" kJ/mol (предвиђено)[4]
2: 1560 kJ/mol (предвиђено)[5]
Ковалентни радијус157 pm (предвиђено)[6]
Остало
Кристална структурапостраничноцентр. кубична (FCC)
Face-centered cubic кристална структура за оганесон

(екстраполисано)[7]
CAS број54144-19-3
Историја
Именовањеafter Јуриј Оганесјан
ПредвиђањеЈулијус Томсен (1895)
ОткрићеЗаједнички институт за нуклеарна истраживања и Национална лабораторија Ловренс Ливермор (2002)
Главни изотопи
изо РА полуживот (t1/2) ТР ПР
294Og[8] syn 0,69 ms[9] α 290Lv
СФ
295Og[10] syn 181 ms? α 291Lv
референцеВикиподаци

Према подацима из марта 2018, оганесон је елемент са највишим атомским бројем и највећом атомском масом од свих елемената који су до данас откривени. У периодном систему елемената налази се у 18. групи елемената по IUPAC-у, члан је 7. периоде и p-блока па се због тога убраја у племените гасове. Раније је био познат и као ека-радон, елемент 118 и унуноктијум.[12] Име је добио по руском хемичару који га је и први синтетисао, Јурију Оганесјану. У периодном систему налази се између елемената 117Ts (први пут синтетисан 2010. године) и хипотетског 119Uue (који још није успешно синтетисан). До 2005. године откривена су и доказана само три атома изотопа 294Og.[13]

ИсторијаУреди

Први извјештаји о синтези елемената 116 и 118 у Националној лабораторији „Ловренс Беркли” обављени су 1999. године у стручном часопису Physical Review Letters.[14] Наредне године, извештај о открићу елемента 118 је повучен, јер се описани резултати нису слагали са резултатима које су добили други научници покушавајући да репродукују описане експерименте.[15][16] У јуну 2002. директор лабораторије у Берклију објавио је да су првобитно објављени извјештаји највероватније били засновани на кривотвореним подацима. Сумњало се да је један од сарадника, Виктор Нинов, манипулирао са измереним подацима о распаду изотопа током експеримента. Међутим, Нинов се бранио тиме да су апарати за мерење били у квару и оповргавао је своју кривицу.

Године 2006. поновно су се појавили извештаји о успешној синтези елемента 118.[8][17][18] У руском граду Дубна, у оквирима сарадње Заједничког института за нуклеарна истраживања и Националне лабораторије „Ловренс Ливермор”, добијен је елемент 118, бомбардовањем атома калифорнијума јонима калцијума. Елемент је идентификован путем производа његовог алфа-распада.

Синтеза је изгледала овако:

 

ЕтимологијаУреди

Новооткривени елемент 118 најпре је носио систематски назив унуноктијум (хемијски симбол Uuo). Након званичне потврде открића, његови проналазачи су планирали предложити име московијум за нови елемент, након чега би касније требала уследити званична потврда IUPACа. У неким медијима такав предлог имена новог елемента се већ почео употребљавати. Група научника из САД окупљена око Нинова најпре је предлагала назив гиорсијум у част њиховог колеге Алберта Гиорса, чији радови су били од великог значаја током откривања елемената од 95 до 106. Међутим, након првобитног повлачења открића, њихов предлог је постао превазиђен.

Дана 30. децембра 2015. IUPAC је званично објавила откриће елемента 118, те је право давања имена елементу доделила заједничкој групи која је радила на пројекту.[19] Дана 8. јуна 2016. IUPAC је објавио да је предложен назив оганесон (Og) према презимену вође научног тима руског института и једног од проналазача елемента Јурија К. Оганесјана. Рок за жалбе истекао је 8. новембра 2016. године.[20] Дана 30. новембра 2016. објављено је званично именовање елемента 118, оганесона.[21] Истовремено, објављено је и званично име за елемент 115, московијум (Mc).[20] Наставак -он дат је према аналогији назива раније познатих племенитих гасова из 18. групе ПСЕ (аргон, криптон, ксенон).[22]

ОсобинеУреди

Изотоп 294Og је радиоактиван и са временом полураспада од 0,89 ms веома краткоживући. Алфа-распадом оганесон се распада на ливерморијум, који се даље за неколико милисекунди распада на још лакше елементе. Оганесон се убраја у трансактиноиде, док се у хемијском аспекту највероватније убраја у групу племенитих гасова. Међутим, стварно агрегатно стање оганесона у нормалним условима није познато. Оганесон у периодном систему налази се на дијагоналној граници према полуметалима. Халогени елемент астат, који се такође налази на овој дијагонали, јесте у чврстом агрегатном стању, а по изгледу је доста сличан металу. Тежи изотоп 294Og има као и 294Ts највиши, експериментално доказани, масени број.

О хемијским особинама оганесона до данас нема потврђених експерименталних доказа, пошто је и постојање овог елемента доказано посредним путем на основу његових уобичајених производа распада. На основу релативистичких ефеката, оганесон се можда неће понашати као други племенити гасови. Овакве особине би се можда могле очекивати и од коперницијума (елемент 112). Према другим мишљењима, коперницијум би се могао понашати доста слично живи.[23]

Og би могао бити једини елемент из 18. групе са позитивним афинитетом према електрону, па би стога могао бити и хемијски реактиван.[24][25][26] Осим тога, у атому оганесона јављају се изузетно снажне спин-орбиталне интеракције (код 7p валентне орбитале више од 10 eV) које доводе до губитка спољне структуре електронских љуски.[27] То даље доводи до тога да спољни електрони оганесона више личе на униформни електронски гас (Фермијев идеални гас); што би могло узроковати екстремно високу могућност поларизације и релативно високу тачку топљења.

РеференцеУреди

  1. ^ а б Haire, Richard G. (2006). „Transactinides and the future elements”. Ур.: Morss; Edelstein, Norman M.; Fuger, Jean. The Chemistry of the Actinide and Transactinide Elements (3 изд.). Dordrecht, Holandija: Springer Science+Business Media. стр. 1724. ISBN 1-4020-3555-1. 
  2. ^ а б в г Smits, Odile; Mewes, Jan-Michael; Jerabek, Paul; Schwerdtfeger, Peter (2020). „Oganesson: A Noble Gas Element That Is Neither Noble Nor a Gas”. Angew. Chem. Int. Ed. 59 (52): 23636-23640. doi:10.1002/anie.202011976. 
  3. ^ а б в Eichler, R.; Eichler, B., Thermochemical Properties of the Elements Rn, 112, 114, and 118 (PDF), Paul Scherrer Institut, Архивирано из оригинала (PDF) на датум 07. 07. 2011, Приступљено 2010-10-23 
  4. ^ Pershina, Valeria. „Theoretical Chemistry of the Heaviest Elements”. Ур.: Schädel, Matthias; Shaughnessy, Dawn. The Chemistry of Superheavy Elements (2nd изд.). Springer Science & Business Media. стр. 154. ISBN 9783642374661. 
  5. ^ Fricke, Burkhard (1975). „Superheavy elements: a prediction of their chemical and physical properties”. Recent Impact of Physics on Inorganic Chemistry. Structure and Bonding. 21. стр. 89—144. ISBN 978-3-540-07109-9. doi:10.1007/BFb0116498. Приступљено 4. 10. 2013. 
  6. ^ Oganesson - Element information, properties and uses, Royal Chemical Society
  7. ^ Grosse, A. V. (1965). „Some physical and chemical properties of element 118 (Eka-Em) and element 86 (Em)”. Journal of Inorganic and Nuclear Chemistry. Elsevier Science Ltd. 27 (3): 509—19. doi:10.1016/0022-1902(65)80255-X. 
  8. ^ а б Oganessian, Yu. Ts.; Utyonkov, V. K.; Lobanov, Yu. V.; Abdullin, F. Sh.; Polyakov, A. N.; Sagaidak, R. N.; Shirokovsky, I. V.; Tsyganov, Yu. S.; et al. (2006-10-09). „Synthesis of the isotopes of elements 118 and 116 in the 249Cf and 245Cm+48Ca fusion reactions”. Physical Review C. 74 (4): 044602. Bibcode:2006PhRvC..74d4602O. doi:10.1103/PhysRevC.74.044602. Приступљено 2008-01-18. 
  9. ^ Oganessian, Yuri Ts.; Rykaczewski, Krzysztof P. (август 2015). „A beachhead on the island of stability”. Physics Today. 68 (8): 32—38. Bibcode:2015PhT....68h..32O. OSTI 1337838. doi:10.1063/PT.3.2880. 
  10. ^ Hofmann, S.; Heinz, S.; Mann, R.; Maurer, J.; Münzenberg, G.; Antalic, S.; Barth, W.; Burkhard, H. G.; Dahl, L.; Eberhardt, K.; Grzywacz, R.; Hamilton, J. H.; Henderson, R. A.; Kenneally, J. M.; Kindler, B.; Kojouharov, I.; Lang, R.; Lommel, B.; Miernik, K.; Miller, D.; Moody, K. J.; Morita, K.; Nishio, K.; Popeko, A. G.; Roberto, J. B.; Runke, J.; Rykaczewski, K. P.; Saro, S.; Schneidenberger, C.; Schött, H. J.; Shaughnessy, D. A.; Stoyer, M. A.; Thörle-Pospiech, P.; Tinschert, K.; Trautmann, N.; Uusitalo, J.; Yeremin, A. V. (2016). „Remarks on the Fission Barriers of SHN and Search for Element 120”. Ур.: Peninozhkevich, Yu. E.; Sobolev, Yu. G. Exotic Nuclei: EXON-2016 Proceedings of the International Symposium on Exotic Nuclei. Exotic Nuclei. стр. 155—164. ISBN 9789813226555. 
  11. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  12. ^ Wieser, M.E. (2006). Atomic weights of the elements 2005 (IUPAC Technical Report). Pure Appl. Chem. 78 (11): 2051–2066. doi:10.1351/pac200678112051
  13. ^ The Top 6 Physics Stories of 2006, pristupljeno 10.11.2014.
  14. ^ Victor Ninov; K. E. Gregorich; W. Loveland; A. Ghiorso; D. C. Hoffman; D. M. Lee; H. Nitsche; W. J. Swiatecki; U. W. Kirbach; C. A. Laue; J. L. Adams; J. B. Patin; D. A. Shaughnessy; D. A. Strellis; P. A. Wilk (1999). „Observation of Superheavy Nuclei Produced in the Reaction of 86Kr with 208Pb”. Phys. Rev. Lett. 83: 1104—1107. doi:10.1103/PhysRevLett.83.1104. 
  15. ^ Berkeley Lab News Releases (27. 7. 2001). „Results of Element 118 Experiment Retracted”. Архивирано из оригинала на датум 29. 1. 2008. Приступљено 27. 3. 2018. 
  16. ^ Victor Ninov; K. E. Gregorich; W. Loveland; A. Ghiorso; D. C. Hoffman; D. M. Lee; H. Nitsche; W. J. Swiatecki; U. W. Kirbach; C. A. Laue; J. L. Adams; J. B. Patin; D. A. Shaughnessy; D. A. Strellis; P. A. Wilk (2002). „Editorial Note: Observation of Superheavy Nuclei Produced in the Reaction of 86Kr with 208Pb [Phys. Rev. Lett. 83, 1104 (1999)]”. Phys. Rev. Lett. 89: 039901. doi:10.1103/PhysRevLett.89.039901. 
  17. ^ Phil Schewe; Ben Stein (17. 10. 2006). „Elements 116 and 118 Are Discovered”. Physics News Update. American Institute of Physics. Архивирано из оригинала на датум 3. 12. 2013. Приступљено 19. 10. 2006. 
  18. ^ „Izvještaj za medije Itar-tass (17. oktobar 2017)”. Архивирано из оригинала на датум 22. 10. 2006. 
  19. ^ „Discovery and Assignment of Elements with Atomic Numbers 113, 115, 117 and 118”. IUPAC | International Union of Pure and Applied Chemistry. 30. 12. 2015. Приступљено 3. 1. 2016. 
  20. ^ а б „IUPAC is naming the four new elements nihonium, moscovium, tennessine, and oganesson”. IUPAC | International Union of Pure and Applied Chemistry. 8. 6. 2016. Приступљено 9. 6. 2016. 
  21. ^ „IUPAC Announces the Names of the Elements 113, 115, 117, and 118”. IUPAC | International Union of Pure and Applied Chemistry. 30. 11. 2016. Приступљено 30. 11. 2016. 
  22. ^ www.spektrum.de: Die vier Neuen haben einen Namen. 9. juni 2016. (језик: немачки)
  23. ^ Objava za medije Instituta "Paul Scherrer" u maju 2006: Gerber Beat (31. 5. 2006). „Superschweres Element 112 chemisch untersucht – Experimentell auf der Insel der künstlichen Elemente gelandet”. Informationsdienst Wissenschaft. Архивирано из оригинала на датум 16. 12. 2009. Приступљено 29. 3. 2018. 
  24. ^ Ephraim Eliav; Uzi Kaldor; Yasuyuki Ishikawa; Pekka Pyykkö (30. 12. 1996). „Element 118: The First Rare Gas with an Electron Affinity”. Phys. Rev. Lett. 77 (27): 5350—5352. doi:10.1103/PhysRevLett.77.5350. 
  25. ^ Igor Goidenko; Leonti Labzowsky; Ephraim Eliav; Uzi Kaldor; Pekka Pyykkö (28. 2. 2003). „QED corrections to the binding energy of the eka-radon $(Z=118)$ negative ion”. Phys. Rev. A. 67 (2): 020102. doi:10.1103/PhysRevA.67.020102. 
  26. ^ Ephraim Eliav; Stephan Fritzsche; Uzi Kaldor (1. 12. 2015). „Electronic structure theory of the superheavy elements”. Nuclear Physics A. 944: 518—550. doi:10.1016/j.nuclphysa.2015.06.017. 
  27. ^ Paul Jerabek; Bastian Schuetrumpf; Peter Schwerdtfeger; Witold Nazarewicz (2018). „Electron and Nucleon Localization Functions of Oganesson: Approaching the Thomas-Fermi Limit”. Phys. Rev. Lett. 120: 053001. Bibcode:2017arXiv170708710J. arXiv:1707.08710 . doi:10.1103/PhysRevLett.120.053001. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди