Отворите главни мени

Торијум (Th, лат. thorium) је хемијски елемент из групе актиноида.[4][5] Име је добио по једном од нордијских богова — Тору. Његов атомски број је 90, и незнатно је радиоактиван. Заједно са уранијумом користи се као примарно гориво у нуклеарним реакторима. Торијум је 1828. открио шведски хемичар Јакоб Берцелијус. Припада групи хемијских елемената актиноиди (7. периода, ф-блок периодног система елемената). Он је један од само три радиоактивна елемента који се могу наћи у природи у нешто већој количини као примордијални елемент (друга два су бизмут и уранијум).[a] Открио га је норвешки минералог Мортен Тран Есмарк 1828. године, а идентификовао шведски хемичар Јацоб Берзелиус, који му је и дао име по нордијском божанству муња - Тору.

Торијум
Thorium-1.jpg
Општа својства
Име, симболторијум, Th
Изгледсребрнобео, често са црним затамњењем
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон
Ce

Th

(Uqq)
актинијумторијумprotactinium
Атомски број (Z)90
Група, периодагрупа Н/Д, периода 7
Блокf-блок
Категорија  актиноид
Рел. ат. маса (Ar)232,0377(4)[1]
Ел. конфигурација[Rn] 6d2 7s2
по љускама
2, 8, 18, 32, 18, 10, 2
Физичка својства
Агрегатно стањечврст
Тачка топљења2023 K ​(1750 °‍C, ​3182 °F)
Тачка кључања5061 K ​(4788 °‍C, ​8650 °F)
Густина при с.т.11.7 g/cm3
Топлота фузије13,81 kJ/mol
Топлота испаравања514 kJ/mol
Мол. топл. капацитет26,230 J/(mol·K)
Напон паре
P (Pa) 100 101 102
на T (K) 2633 2907 3248
P (Pa) 103 104 105
на T (K) 3683 4259 5055
Атомска својства
Оксидациона стања4, 3, 2, 1
(слобо базни оксид)
Електронегативност1,3
Енергије јонизације1: 587 kJ/mol
2: 1110 kJ/mol
3: 1930 kJ/mol
Атомски радијус179,8 pm
Ковалентни радијус206±6 pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структурапостраничноцентр. кубична (FCC)
Facecentredcubic кристална структура за торијум
Брзина звука танак штап2490 m/s (на 20 °‍C)
Топл. ширење11.0 µm/(m·K) (на 25 °‍C)
Топл. водљивост54.0 W/(m·K)
Електрична отпорност157 nΩ·m (на 0 °‍C)
Магнетни распоредпарамагнетичан[2]
Магнетна сусцептибилност (χmol)132,0·10−6 cm3/mol(293 K)[3]
Јангов модул79 GPa
Модул смицања31 GPa
Модул стишљивости54 GPa
Поасонов коефицијент0,27
Мосова тврдоћа3,0
Викерсова тврдоћа295–685 MPa
Бринелова тврдоћа390–1500 MPa
CAS број7440-29-1
Историја
Именовањепо Тору, нордијском богу грмљавине
ОткрићеЈакоб Берцелијус (1829)
Главни изотопи
изо РА полуживот (t1/2) ТР ПР
227Th трагови 18,68 дана α 223Ra
228Th трагови 1,9116 година α 224Ra
229Th трагови 7917 година α 225Ra
230Th 0,02% 75400 година α 226Ra
231Th трагови 25,5 h β 231Pa
232Th 99,98% 1,405×1010 година α 228Ra
234Th трагови 24,1 дана β 234Pa
референцеВикиподаци

Атом торијума има 90 протона и 90 електрона, од којих су четири валентни електрони. Метал торијума је сребренаст, а јако потамни ако је изложен ваздуху. Он је незнатно радиоактиван: његови сви познати изотопи су нестабилни, а шест изотопа се јавља у природи (227Th, 228Th, 230Th, 231Th, 232Th и 234Th) који имају време полураспада између 25,52 сати и 14,05 милијарди година. Изотоп торијум-232 који има 142 неутрона је најстабилнији међу свим изотопима торијума, те сачињава готово сав природни торијум, док се осталих пет природних изотопа јавља само у траговима. Он се распада врло споро путем алфа распада на радијум-228, започињући ланчани распад под називом торијумова серија која завршава изотопом олова-208. Сматра се да торијума има од три до четири пута више од уранијума у Земљиној кори, а углавном се рафинира из монацитног песка као нуспроизвод издвајања ретких земних метала.

Торијум се некада често користио као извор осветљења као мрежица за гасне лампе и као материјал за легирање, међутим ова пракса је постепено престала због пораста свести о његовог радиоактивности. Торијум се користио и као елемент за легирање у непотрошним ТИГ електродама за заваривање. Он је и даље остао популаран као материјал за висококвалитетну оптику и научне инструменте. Торијум и уранијум су једина два радиоактивна елемента који имају значајније и обимније комерцијалне употребе које се не заснивају на њиховој радиоактивности. За торијум се предвиђа да ће моћи заменити уранијум као гориво у нуклеарним реакторима, међутим до данас је направљено само неколико торијумских реактора.

Садржај

ИсторијаУреди

ОткрићеУреди

 
Митолошки Тор, по којем је овај елемент добио име

Шведски хемичар Јацоб Берзелиус је 1815. анализирао минерал из рудника бакра у Фалуну. Претпостављајући да се је минералу садржан нови елемент, претпостављеном елементу дао је име торијум према нордијском божаству муња, Тору. Међутим, касније се показало да се заправо радило о минералу итријума, углавом састављеном од итријум ортофосфата.[7] Пошто се итријум у овом минералу првобитно грешком сматрао за нови елемент, минерал је добио име ксенотим, према грчким речима κενός (привид, празнина) и τιμή (вредност, част).[8][9]

Мортен Тран Есмарк је 1828. пронашао црни минерал на острву Левеја у Норвешкој те је узорак дао свом оцу Јенс Есмарку, познатом минералогу. Есмарк старији није успео да одреди о ком се минералу ради па га је послао шведском хемичару Берцелијусу да га проучи. Берцелијус је пронашао да узорак садржи нови елемент.[7] Своје откриће је објавио 1829. године.[10][11][12] Међутим, искористио је име ранијег открића наводног елемента.[10][13] Тако, изворном минералу је дао назив торит, који је имао хемијски састав (Th, U)SiO4.[7]

Каснији развојУреди

У Мендељејевом периодном систему из 1869, торијум и елементи ретких земаља били су смештени изван главне табеле, на крају сваке усправне периоде после земноалкалних метала. Тим се осликавало мишљење тог времена да су торијум и метали ретких земаља двовалентни.[b] Каснијим сазнањима да су елементи ретких земаља углавном тровалентни, а торијум четворовалентан, Мендељејев је 1871. померио церијум и торијум у групу IV, која је садржавала данашњу групу угљеника, групу титанијума, церијум и торијум, због тога што је њихово највише оксидационо стање било +4.[14][15] Dок је церијум врло брзо уклоњен из основне табеле те стављен у засебну серију лантаноида, торијум је ту остао све до 1945. када је Глен Т. Сиборг шватио да је торијум други члан серије актиноида те да попуњава ред f-блока, уместо да је тежи хомолог хафнијума и да попуњава четврти ред d-блока.[16]

Да је торијум радиоактиван први пут су доказали 1898. независно једно од другог пољско-француска физичарка Марија Кири и немачки хемичар Герхард Карл Шмит.[17][18][19] Између 1900. и 1903. Ернест Радерфорд и Фредерик Соди открили су да се торијум распада истом брзином током времена у серију других елемената. Ово откриће је довело до сазнања о појму времена полураспада након неких експеримената о алфа честицама којим су дошли до теорије радиоактивности.[20]

КарактеристикеУреди

 
Ланац распада 4n торијума-232, познат и као торијумов низ

ФизичкеУреди

Торијум је мек, парамагнетичан, сребренасто бели, радиоактивни метал високог сјаја. Спада у актиноиде. У периодном систему елемената, налази се десно од актиноида актинијума, лево од протактинијума, а испод лантаноида церијума. Чисти торијум је мек, врло дуктилни метал, а може се хладно ваљати, ковати и извлачити (у жицу и сл).[21]

Измерене особине јако много варирају у зависности од количине нечистоћа у испитиваном узорку. Највећи удео у нечистоћама обично има торијум-диоксид (ThO2). Најчистији узорци торијума обично садрже око један промил-диоксида.[21] Његова израчуната густина износи 11,724 g/cm3, док експериментална мерења дају вредности између 11,5 и 11,66 g/cm3:[21] ове вредности се налазе негде између оних код суседног актинијума (10,07 g/cm3) и протактинијума (15,37 g/cm3), што показује континуитет тренда дуж серије актиноида.[21] Међутим, тачка топљења торијума од 1750 °C је изнад оне и код актинијума (1227 °C) и протактинијума (1562 ± 15 °C): талишта актиноида немају јасну зависност од њиховог броја f електрона, мада постоји благи тренд према доле од торијума до плутонијума, док се број f електрона повећава од нула до шест.[22] Торијум је мекан метал, са модулом еластичношћу од 54 GPa, што се може поредити оним код калаја и скандијума. Тврдоћа торијума је слична оној код меког челика, тако да се загрејани чисти торијум може ваљати у лим или извлачити у жицу.[22] Торијум постаје суперпроводник при температури испод 1,40 K.[21][c]

Мада торијум има упола мању густину од уранијума и плутонијума, он је пођеднако тврд као ова два метала.[22] Међу актиноидима, торијум има највишу тачку топљења и другу најнижу густину (нижу има само актинијум).[21] Термална експанзија, електрична и топлотна проводљивост торијума, протактинијума и уранијума су приближно исте, и типичне су за пост-прелазне метале.[23]

Изложен кисеонику из ваздуха постепено тамни. Он је полиморфан, постоји у више модификација. Торијум такође гради легуре са многим другим металима. Са хромом и уранијумом, гради еутектичне смеше, а торијум се потпуно може мешати, било у чврстом или течном стању, са својим лакшим аналогом церијумом.

ХемијскеУреди

Торијум је изузетно реактиван метал. При стандардним условима температуре и притиска, торијум полако напада вода, али се не раствара у већини уобичајених киселина, уз изузетак хлороводоничне киселине.[21][24] Лако се расвара у концентрираној азотној киселини која садржи мање количине каталитичких флуоридних или флуоросиликатних јона;[21][25] а ако њих нема долази до пасивизације.[21] При високим температурама, торијум врло лако ступа у реакцију са кисеоником, водоником, азотом, сумпором и халогеним елементима. Такође он може да гради и бинарна једињења са угљеником и фосфором.[21] Када се торијум раствори у хлороводичној киселини настаје црни остатак, највероватније ThO(OH, Cl)H.[21]

Фино иситњени метални торијум представља ризик од пожара због лаког запаљења (пирофорности) те се с њим мора пажљиво руковати.[21] Када се загрејава у пристуству ваздуха, торијум се запали и гори бљештавим пламеном са белом светлошћу те сагоревањем даје-диоксид. У већим комадима, реакција чистог торијума са зраком је спора, мада се корозија ипак јавља након неколико месеци; међутим већина узорака торијума је контаминирана у одређеној мери с његовим-диоксидом који знатно убрзава кородирање.[21] Такви узорци се полако пасивизирају у ваздуху, попримајући најпре сиву а касније потпуно црну боју.[21]

Најважније оксидационо стање торијума је +4, присутно у једињењима као што су торијум-диоксид (ThO2) и торијум тетрафлуорид (ThF4), мада су позната и једињења где је он у нижим формалним оксидационим стањима.[26][27][28] Тетравалентна једињења торијума су безбојна захваљујући мањку електрона у 6d и 5f орбиталама у торијуму(IV).[22]

У воденим растворима, торијум се јавља искључиво као тетрапозитивни водени јон [Th(H2O)9]4+, који има троврху тригоналну призматску молекуларну геометрију:[29][30] при pH вредности < 3, раствори торијумских соли имају овај катјон.[29] Дужина везе Th-O износи (245 ± 1) pm, координациони број торијума Th4+ је (10,8 ± 0,5), ефективни набој 3,82 а друга координацијска сфера садржи 13,4 молекула воде.[29]

Јон Th4+ је релативно велик те је највећи тетрапозитивни јон међу актинидима, а у зависности од координацијског броја може имати пречник између 0,95 и 1,14 Å. Као резултат тога торијумове соли имају слабу тенденцију да се хидролизирају, слабију од многих вишеструко наелектрисаних јона попут Fe3+.[29] Специфична особина торијумових соли је њихова велика растворљивост, не само у води него и у поларним органским растварачима.[22] Торијум показује активирање угљеник-водоник веза, градећи нека необична једињења. Атоми торијума се вежу на више атома од било којег другог елемента: на примјер у једињењу торијум-аминодиборанат, торијум има координациони број 15.[31]

АтомскеУреди

Атом торијума има 90 електрона, од којих су четири валентна електрона. У теорији, валентним електронима су на располагању четири атомске орбитале које могу заузети: 5f, 6d, 7s и 7p. Међутим, 7p орбитала је знатно дестабилизирана и стога није заузета у основном стању било којег торијумовог јона.[32] Упркос торијумовом месту у f-блоку периодног система елемената, он у основном стању има аномалну електронску конфигурацију [Rn]6d27s2. Ипак, у металном торијуму, конфигурација [Rn]5f16d17s2 је слабо побуђено стање па 5f орбитале могу бити заузете, те постоје у широј енергетској траци.[32]

Електронске конфигурације јона торијума у основном стању су следеће: Th+, [Rn]6d27s1; Th2+, [Rn]5f16d1;[d] Th3+, [Rn]5f1; Th4+, [Rn]. Ово показује повећање стабилизације 5f орбитала како се повећава набој јона; међутим, ова стабилизација није довољна да се хемијски стабилизује јон Th3+ са његовим слободним 5f валентним електроном те је стога стабилан и најчешћи облик торијума у хемијским спојевима јон Th4+ са отпуштена четири валентна електрона, остављајући инертно језгро са унутрашњим електронима електронске конфигурације племенитог гаса радона.[32][33] Измерена је и прва енергија јонизације торијума 1974. године[34] и износи (6,08 ± 0,12) eV; док су новија мерења дала прецизније податке 6,3067 eV.[24]

ИзотопиУреди

Иако торијум има шест изотопа који се могу наћи у природи, ниједан од њих није стабилан. Међутим, један изотоп, 232Th, је релативно стабилан јер има време полураспада од 14,05 милијарди година, што је знатно дуже од старости Земље, те дуже и од генерално прихваћене старости свемира (око 13,8 милијарди година).[e] Овај изотоп је најдуже „живући” међу свим изотопима који имају више од 83 протона те чини готово сав природни торијум. Стога, торијум се, у том погледу, може сматрати и моноизотопним елементом.[35][36][37] Ипак, у дубоким морима и океанима удео изотопа 230Th се знатно повећава у довољној мери да је IUPAC 2013. године одлучио да торијум класификује у бинуклидне (двоизотопне) елементе.[38] Руде уранијума са малим концентрацијама торијума се могу прочистити да би се добили узорци торијума тежине око 1 грама, у којима више од четвртине чини изотоп 230Th.[39] Торијум има карактеристичан земљаски изотопски састав, који се састоји већином од 232Th и релативно мало 230Th, те му атомска маса износи 232,0377(4) u.[38]

Познате особине алотропских модификација торијума[21]
Алотропска модификација α (мерено при 0  °C) β (мерено при 1450  °C) високи притисак (мерено при 102 GPa)
температура прелаза (α→β) 1360  °C (β→течнос) 1750  °C високи притисак
симетрија кубна равански центрирана кубна просторно центрирана тетрагонална просторно центрирана
густина (g·cm−3) 11,724 11,724 непозната
параметри решетке (pm) a = 508,42 a = 411 a = 228,2, c = 441,1

РаспрострањеностУреди

 
Монацитни песак, који осим торијума садржи и многе друге ретке метале попут ербијума, самаријума, церијума и слично

Изотоп торијума-232 је примордијални нуклид, који је постојао у свом данашњем облику пре више од 4,5 милијарди година, што представља процењену старост планете Земље. Он је настао у језгрима умирућих звезда током р-процеса те се касније раширио по целој галаксији након супернове.[40] Његовим радиоактивним распадом настаје значајна количина Земљине унутрашње топлоте.[41]

Природни торијум је генерално изотопски чист 232Th, који уједно има и најдуже време полураспада, те је и најстабилнији изотоп торијума, са „животним веком” упоредивим са старости свемира. Када његов извор не би садржавао уранијум, једини изотоп торијума који би се налазио био би 228Th, присутан у ланцу распада торијума-232 (торијумева серија): однос изотопа 228Th и 232Th би био мањи од 10−10.[39] Међутим, пошто је уранијум присутан, присутни су и малехни трагови неколико других изотопа 231Th и 227Th, насталих у ланцу распадања уранијума-235 (актинијумова серија), те незнатно више али и даље у траговима изотопа 234Th и 230Th из ланца распада уранијума-238 (уранијумова серија).[39] Раније у историји Земље, изотоп 229Th такође је настајао у ланцу распада, данас несталог, изотопа нептунијума-237 (нептунијумова серија). Данас се овај изотоп производи као „кћерка” вештачког изотопа уранијума-233, а који настаје из зрачења неутронима изотопа 232Th.[39]

На Земљи, торијум није толико редак елемент како се раније мислило. Његов удео у Земљиној кори се може мерити са оловом и молибденом, има га двоструко више од арсена, а троструко више од калаја.[42] У природи, он се налази у оксидационом стању +4, заједно са уранијумом(IV), цирконијумом(IV), хафнијумом(IV) и церијумом(IV), али такође и са скандијумом, итријумом и тровалентним лантаноидима који имају сличне јонске радијусе.[42] Осим тога, торијум се може јавити само као споредни састојак бројних минерала.[42]

Иако га количински има релативно много, торијум је доста распршен па се врло реко налази у већим концентрацијама. Данас једини исплативи извор торијума је монацитни песак и минерални конгломерати у Онтарију, Канада. Раније га је било и у Индији, Јужноафричкој Републици, Бразилу, Аустралији и Малезији, а у ретким, посебним случајевима такав монацит је садржавао и до 20% ThO2, а најчешће мање од 10%. У канадској руди, торијум је заступљен у виду ураноторита, мешаним Th-U силикатима који су помешани са уранинитом. Иако је садржај ThO2 у њему врло низак и износи 0,4%, и даље је могуће издвајање торијума као нуспроизвод добијања уранијума.[43]

УпотребаУреди

ОсветљењеУреди

Торијум се користио, углавном у облику оксида, за прављење гасних лампи, међутим због радиоактивности својих испарења, престала је њихова производња. Те гасне лампе су се правиле од мешавине 99% торијум оксида и 1% церијума нитрата у коју се урањао вунено плетиво које би затим било запаљено. У пламену се распадао торијум нитрат на торијум-диоксид и азот. Остајала је крхка структура која је у пламену гасова давала белу светлост и која није повезана са радиоактивношћу торијума, него је резултат обичног сагоревања.

Нуклеарно горивоУреди

У реакторима се торијум користи за производњу уранијумовог изотопа 233U: Из торијума 232Th се путем бомбардовања неутронима добија изотоп 233Th; он се затим распада преко протактинијума 233Pa на уранијум 233U. Данас је развијена технологија којом се овај процес одвија у реакторима са воденим хлађењем с циљем смањења количине нуклеарног отпада.[44] Настали изотоп 233U се може цепати и користи се у нуклеарним реакторима.

 

НапоменеУреди

  1. ^ Трагови примордијалног изотопа плутонијума-244 и данас постоје у природи,[6] али се не јављају у количинама као споменута три елемента
  2. ^ Овакво мишљење је почивало на чињеници да су ретке земље постављене на то место према вредностима атомских тежина од две трећине од стварних, док су за торијум и уранијум биле наведене вредности око половине од њихових данашњих.
  3. ^ Прелазна температура је између 1,35 и 1,40 K.[21]
  4. ^ [Rn]6d2 је у релативно ниско побуђеном стању конфигурације јона Th2+.[32]
  5. ^ Изотоп 232Th је заправо нуклид са најкраћим „животним веком” који има време полураспада дуже од генерално прихваћене старости свемира. Он је шести најнестабилнији примордијални нуклид: међу примордијалним нуклидима само 238U, 40K, 235U, 146Sm и 244Pu имају краћа времена полураспада.[35]

РеференцеУреди

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ Lide, D. R., ур. (2005). „Magnetic susceptibility of the elements and inorganic compounds”. CRC Handbook of Chemistry and Physics (PDF) (86th изд.). CRC Press. стр. 4—135. ISBN 978-0-8493-0486-6. 
  3. ^ Weast, R. (1984). CRC, Handbook of Chemistry and Physics. Chemical Rubber Company Publishing. стр. E110. ISBN 978-0-8493-0464-4. 
  4. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  5. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  6. ^ C., Hoffman D.; Lawrence, F. O.; et al. (1971). „Detection of Plutonium-244 in Nature”. Nature. 234 (5325): 132—134. doi:10.1038/234132a0. 
  7. 7,0 7,1 7,2 Wickleder et al., pp. 52–3
  8. ^ Xenotime-(Y) u bazi podataka Mindat, Hudson Institute of Mineralogy 1993-2015, pristupljeno 7. augusta 2015.
  9. ^ Handbook of Mineralogy - Xenotime-(Y), 2001-2005 Mineral Data Publishing, verzija 1, pristupljeno 7. augusta 2015, arhivirano 22. jula 2015.
  10. 10,0 10,1 Elvira, Weeks Mary (1932). „The discovery of the elements. XI. Some elements isolated with the aid of potassium and sodium: Zirconium, titanium, cerium, and thorium”. Journal of Chemical Education. 9 (7): 1231. Bibcode:1932JChEd...9.1231W. doi:10.1021/ed009p1231. 
  11. ^ Berzelius, J. J. (1829). „Untersuchung eines neues Minerals und einer darin erhalten zuvor unbekannten Erde”. Annalen der Physik und Chemie. 16 (7): 385—415. Bibcode:1829AnP....92..385B. doi:10.1002/andp.18290920702. 
  12. ^ Berzelius, J. J. (1829). „Undersökning af ett nytt mineral (Thorit), som innehåller en förut obekant jord"”. Kungliga Svenska Vetenskaps Akademiens Handlingar: 1—30. 
  13. ^ Johannes, Schilling (1902). „Die eigentlichen Thorit-Mineralien (Thorit und Orangit)”. Zeitschrift für Angewandte Chemie. 15 (37): 921. doi:10.1002/ange.19020153703. 
  14. ^ Leach, Mark R. „The INTERNET Database of Periodic Tables”. Приступљено 14. 5. 2012. 
  15. ^ Jensen William B. (2003). „The Place of Zinc, Cadmium, and Mercury in the Periodic Table” (PDF). Journal of Chemical Education. American Chemical Society. 80 (8): 952—961. Bibcode:2003JChEd..80..952J. doi:10.1021/ed080p952. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 11. 6. 2010. Приступљено 13. 6. 2019.  Пронађени су сувишни параметри: |pristupdatum= и |accessdate= (помоћ)
  16. ^ Masterton William L.; Hurley Cecile N.; Neth Edward J. Chemistry: Principles and reactions (7 изд.). Belmont, CA: Brooks/Cole Cengage Learning. стр. 173. ISBN 978-1-111-42710-8. 
  17. ^ Curie, Marie (1898). „Rayons émis par les composés de l'uranium et du thorium”. Comptes Rendus. 126: 1101—1103. OL 24166254M. 
  18. ^ Schmidt, G. C. (1898). „Über die vom Thorium und den Thoriumverbindungen ausgehende Strahlung”. Verhandlungen der Physikalischen Gesellschaft zu Berlin. 17: 14—16. 
  19. ^ Schmidt, G. C. (1898). „Über die von den Thorverbindungen und einigen anderen Substanzen ausgehende Strahlung”. Annalen der Physik und Chemie. 65: 141—151. 
  20. ^ Galbraith, Simmons John (1996). The Scientific 100: A Ranking of the Most Influential Scientists, Past and Present. Seacaucus NJ: Carol. стр. 19. ISBN 978-0-8065-2139-8. 
  21. 21,00 21,01 21,02 21,03 21,04 21,05 21,06 21,07 21,08 21,09 21,10 21,11 21,12 21,13 21,14 21,15 Wickleder et al. (2006.), pp. 61–3.
  22. 22,0 22,1 22,2 22,3 22,4 Yu. D. Tretyakov, ур. (2007). Non-organic chemistry in three volumes. Chemistry of transition elements. 3. Moskva: Academy. ISBN 978-5-7695-2533-9. 
  23. ^ Seitz, Frederick; Turnbull, David (1964). Solid state physics: advances in research and applications. Academic Press. стр. 289—291. ISBN 978-0-12-607716-2. 
  24. 24,0 24,1 „Magnetic susceptibility of the elements and inorganic compounds”. Handbook of Chemistry and Physics (PDF) (81 изд.). CRC press. ISBN 9780849304811. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 12. 1. 2012. Приступљено 13. 6. 2019. 
  25. ^ Hyde, Earl K. (1960). The radiochemistry of thorium (PDF). Subcommittee on Radiochemistry, National Academy of Sciences—National Research Council. 
  26. ^ Wickleder et al., pp. 64–6
  27. ^ Wickleder et al., pp. 70–7
  28. ^ Wickleder et al., pp. 78–94
  29. 29,0 29,1 29,2 29,3 Wickleder et al., pp. 117–134
  30. ^ Ingmar, Persson (2010). „Hydrated metal ions in aqueous solution: How regular are their structures?” (PDF). Pure Appl. Chem. 82 (10): 1901—1917. doi:10.1351/PAC-CON-09-10-22. Приступљено 23. 8. 2014. 
  31. ^ Daly, Scott R.; et al. (2010). „Synthesis and Properties of a Fifteen-Coordinate Complex: The Thorium Aminodiboranate [Th(H3BNMe2BH3)4]”. Angewandte Chemie International Edition. 49: 3379—3381. doi:10.1002/anie.200905797. 
  32. 32,0 32,1 32,2 32,3 Wickleder et al., pp. 59–60
  33. ^ Golub et al., pp. 222–7
  34. ^ Martin, W. C.; Hagan, Lucy; Reader, Joseph; Sugan, Jack (1974). „Ground Levels and Ionization Potentials for Lanthanide and Actinide Atoms and Ions” (PDF). J. Phys. Chem. Ref. Data. 3 (3): 771—9. doi:10.1063/1.3253147. Приступљено 19. 10. 2013. 
  35. 35,0 35,1 Audi, O.; Wapstra; Thibault; Blachot; Bersillon (2003). „The NUBASE evaluation of nuclear and decay properties” (PDF). Nuclear Physics A. 729: 3—128. Bibcode:2003NuPhA.729....3A. doi:10.1016/j.nuclphysa.2003.11.001. 
  36. ^ J. R. de Laeter, H.; Böhlke; Bièvre, P. De; Hidaka; et al. (2003). „Atomic weights of the elements. Review 2000 (IUPAC Technical Report).”. Pure and Applied Chemistry. 75 (6): 683—800. doi:10.1351/pac200375060683. 
  37. ^ Wieser, M. E. (2006). „Atomic weights of the elements 2005 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 78 (11). doi:10.1351/pac200678112051. 
  38. 38,0 38,1 IUPAC, Standard Atomic Weights Revised v2
  39. 39,0 39,1 39,2 39,3 Wickleder et al., pp. 53–5
  40. ^ „Synthesis of heavy elements”. Архивирано из оригинала на датум 20. 8. 2007. Приступљено 13. 6. 2019. 
  41. ^ Shimizu, Y.; et al. (2011). „Partial radiogenic heat model for Earth revealed by geoneutrino measurements”. Nature Geoscience 4: 647—651. doi:10.1038/ngeo1205. 
  42. 42,0 42,1 42,2 Wickleder et al., pp. 55–6
  43. ^ Greenwood, A.; Earnshaw (1997). Chemistry of the Elements (2 изд.). School of Chemistry University of Leeds UK; Butterworth-Heinemann. стр. 1255. ISBN 978-0-7506-3365-9. 
  44. ^ „Atomkraft, etwas sauberer”. 

ЛитератураУреди

  • Yu. D. Tretyakov, ур. (2007). Non-organic chemistry in three volumes. Chemistry of transition elements. 3. Moskva: Academy. ISBN 978-5-7695-2533-9. 
  • Hyde, Earl K. (1960). The radiochemistry of thorium (PDF). Subcommittee on Radiochemistry, National Academy of Sciences—National Research Council. 
  • Masterton William L.; Hurley Cecile N.; Neth Edward J. Chemistry: Principles and reactions (7 изд.). Belmont, CA: Brooks/Cole Cengage Learning. стр. 173. ISBN 978-1-111-42710-8. 
  • Galbraith, Simmons John (1996). The Scientific 100: A Ranking of the Most Influential Scientists, Past and Present. Seacaucus NJ: Carol. стр. 19. ISBN 978-0-8065-2139-8. 
  • Lide, D. R., ур. (2005). „Magnetic susceptibility of the elements and inorganic compounds”. CRC Handbook of Chemistry and Physics (PDF) (86th изд.). CRC Press. стр. 4—135. ISBN 978-0-8493-0486-6. 

Спољашње везеУреди