Глен Т. Сиборг

амерички научник

Глен Теодор Сиборг (енгл. Glenn Theodore Seaborg, IPAɡlɛn ˈθiː.ə.dɔɹ ˈsiː.bɔrg; швед. Glenn Teodor Sjöberg, IPAɡlɛn ˈtɛː.ɔ.dɔr ˈɧøː.bɛrj; Ишпеминг, 19. април 1912. — Лафајет, 25. фебруар 1999) био је амерички хемичар шведског порекла којем је 1951. године допринос у синтетисању, открићу и истраживању десет трансуранијумских елемената донео Нобелову награду за хемију.[2] Његов рад у овој области такође је довео и до настанка концепта актиноида те одређивања распореда серија актиноида у периодном систему елемената.

Глен Т. Сиборг
Glenn Seaborg - 1964.jpg
Сиборг (1964)
Пуно имеГлен Теодор Сиборг
Датум рођења(1912-04-19)19. април 1912.
Место рођењаИшпеминг (Мичиген)
Сједињене Америчке Државе
Датум смрти25. фебруар 1999.(1999-02-25) (86 год.)
Место смртиЛафајет (Калифорнија)
Сједињене Америчке Државе
ДржављанствоСједињене Америчке Државе америчко
Пољенуклеарна хемија
Институција
Ученици
Ментори
СупружникХелен Л. Сиборг рођ. Григс
Деца
7
РодитељиХерман Теодор „Тед” Сјеберј (отац)
Селма Оливија Ериксон Сјеберј (мајка)
ПородицаЏанет Сиборг (сестра)
Познат повеликом доприносу науци, највише хемији и физици;
нпр. био је део тима који је синтетисао, открио и истражио десет трансуранијумских елемената
Награде
ПотписGlenn T Seaborg signature.svg
Сиборг у својој лабораторији

Сиборг је већи део своје каријере провео као едукатор и научник-истраживач на Универзитету Калифорније (Беркли), где је био професор и — од 1958. до 1961. године — други канцелар универзитета.[3] Саветовао је о нуклеарној политици десет председника САД — од Харија С. Трумана до Била Клинтона; био је председавајући Америчке комисије за атомску енергију — 1961. до 1971. године — где је заговарао комерцијалну нуклеарну енергију и мирну апликацију нуклеарне науке. Током своје каријере, Сиборг се залагао за повећање контроле над наоружањем. Потписник је Франковог извештаја и учествовао је у формулисању Договора о делимичној забрани нуклеарног тестирања, Договора о не-пролиферацији нуклеарних оружја и Договора о свеобухватној забрани нуклеарног тестирања. Веома је познат присталица научног образовања и федералног финансирања за неиндиректно истраживање. Пред крај Ајзенхауерове администрације, био је примарни аутор Сиборговог извештаја о академској науци, те  — као члан Националне комисије за надмоћност у образовању председника Роналда Регана — кључни сарадник при писању његовог извештаја „Нација у опасности” (1983).

Био је главни или копроналазач десет елемената: плутонијума, америцијума, киријума, берклијума, калифорнијума, ајнштајнијума, фермијума, мендељевијума и нобелијума, те елемента 106 (који је за време Сиборговог живота постао његов епоним). Такође, октрио је више од 100 атомских изотопа; приписују му се важни доприноси хемији плутонијума, још од када је суделовао у пројекту Менхетн у којем је помогао у екстракцијском процесу коришћеном за изоловање плутонијумског горива за другу употребљену атомску бомбу. На почетку каријере, био је пионир у нуклеарној медицини; открио је изотопе елемената са важном применом у дијагнози и лечењу болести, а најзначајнији је јод-131 који се користи за лечење тиреоидне болести. Поред теоријског рада на развоју концепта актиноида, чији је резултат било смештање актиноидске серије испод серије лантаноида у периодном систему, постулирао је постојање супертешких елемената у серијама трансактиноида и суперактиноида.

Након што је 1951. године поделио Нобелову награду са сународником, физичарем Едвином Макмиланом (1907—1991), добио је око 50 почасних доктората и бројне друге награде и признања. Списак ствари названих по Сиборгу осим његовог атомског елемента и астероида садржи још 30-ак ставки. Био је релативно плодан писац, потписавши око 50 књига и 500 чланака у часописима, углавном у сарадњи са другима. Једном се нашао у Гинисовој књизи рекорда, као особа са најдужом одредницом у књизи Ко је ко у Америци.

Одабрана библиографијаУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Hoffman, D. C. (2007). „Glenn Theodore Seaborg. 19 April 1912 — 25 February 1999”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 53: 327. JSTOR 20461382. doi:10.1098/rsbm.2007.0021. 
  2. ^ „The Nobel Prize in Chemistry 1951”. Nobel Foundation. Приступљено 31. 10. 2016. 
  3. ^ „Past Chancellors | Office of the Chancellor”. Chancellor.berkeley.edu. Приступљено 31. 10. 2016. 
Опште референце

ЛитератураУреди

  • Coffey, Patrick (2008). Cathedrals of Science: The Personalities and Rivalries That Made Modern Chemistry. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-532134-0. .

Спољашње везеУреди