Glen T. Siborg

амерички научник

Glen Teodor Siborg (engl. Glenn Theodore Seaborg, IPAɡlɛn ˈθiː.ə.dɔɹ ˈsiː.bɔrg; šved. Glenn Teodor Sjöberg, IPAɡlɛn ˈtɛː.ɔ.dɔr ˈɧøː.bɛrj; Išpeming, 19. april 1912. — Lafajet, 25. februar 1999) bio je američki hemičar švedskog porekla kojem je 1951. godine doprinos u sintetisanju, otkriću i istraživanju deset transuranijumskih elemenata doneo Nobelovu nagradu za hemiju.[2] Njegov rad u ovoj oblasti takođe je doveo i do nastanka koncepta aktinoida te određivanja rasporeda serija aktinoida u periodnom sistemu elemenata.

Glen T. Siborg
Siborg (1964)
Lični podaci
Puno imeGlen Teodor Siborg
Datum rođenja(1912-04-19)19. april 1912.
Mesto rođenjaIšpeming (Mičigen), SAD
Datum smrti25. februar 1999.(1999-02-25) (86 god.)
Mesto smrtiLafajet (Kalifornija), SAD
DržavljanstvoSjedinjene Američke Države američko
Univerzitet
Porodica
SupružnikHelen L. Siborg rođ. Grigs
Deca
7
RoditeljiHerman Teodor „Ted” Sjeberj 
Selma Olivija Erikson Sjeberj
PorodicaDžanet Siborg (sestra)
Naučni rad
Poljenuklearna hemija
Institucija
Učenici
Mentori
Poznat povelikom doprinosu nauci, najviše hemiji i fizici;
npr. bio je deo tima koji je sintetisao, otkrio i istražio deset transuranijumskih elemenata
Nagrade
9 značajnih

Potpispotpis_alt}}}
Siborg u svojoj laboratoriji

Siborg je veći deo svoje karijere proveo kao edukator i naučnik-istraživač na Univerzitetu Kalifornije (Berkli), gde je bio profesor i — od 1958. do 1961. godine — drugi kancelar univerziteta.[3] Savetovao je o nuklearnoj politici deset predsednika SAD — od Harija S. Trumana do Bila Klintona; bio je predsedavajući Američke komisije za atomsku energiju — 1961. do 1971. godine — gde je zagovarao komercijalnu nuklearnu energiju i mirnu aplikaciju nuklearne nauke. Tokom svoje karijere, Siborg se zalagao za povećanje kontrole nad naoružanjem. Potpisnik je Frankovog izveštaja i učestvovao je u formulisanju Dogovora o delimičnoj zabrani nuklearnog testiranja, Dogovora o ne-proliferaciji nuklearnih oružja i Dogovora o sveobuhvatnoj zabrani nuklearnog testiranja. Veoma je poznat pristalica naučnog obrazovanja i federalnog finansiranja za neindirektno istraživanje. Pred kraj Ajzenhauerove administracije, bio je primarni autor Siborgovog izveštaja o akademskoj nauci, te  — kao član Nacionalne komisije za nadmoćnost u obrazovanju predsednika Ronalda Regana — ključni saradnik pri pisanju njegovog izveštaja „Nacija u opasnosti” (1983).

Bio je glavni ili kopronalazač deset elemenata: plutonijuma, americijuma, kirijuma, berklijuma, kalifornijuma, ajnštajnijuma, fermijuma, mendeljevijuma i nobelijuma, te elementa 106 (koji je za vreme Siborgovog života postao njegov eponim). Takođe, otkrio je više od 100 atomskih izotopa; pripisuju mu se važni doprinosi hemiji plutonijuma, još od kada je sudelovao u projektu Menhetn u kojem je pomogao u ekstrakcijskom procesu korišćenom za izolovanje plutonijumskog goriva za drugu upotrebljenu atomsku bombu. Na početku karijere, bio je pionir u nuklearnoj medicini; otkrio je izotope elemenata sa važnom primenom u dijagnozi i lečenju bolesti, a najznačajniji je jod-131 koji se koristi za lečenje tireoidne bolesti. Pored teorijskog rada na razvoju koncepta aktinoida, čiji je rezultat bilo smeštanje aktinoidske serije ispod serije lantanoida u periodnom sistemu, postulirao je postojanje superteških elemenata u serijama transaktinoida i superaktinoida.

Nakon što je 1951. godine podelio Nobelovu nagradu sa sunarodnikom, fizičarem Edvinom Makmilanom (1907—1991), dobio je oko 50 počasnih doktorata i brojne druge nagrade i priznanja. Spisak stvari nazvanih po Siborgu osim njegovog atomskog elementa i asteroida sadrži još 30-ak stavki. Bio je relativno plodan pisac, potpisavši oko 50 knjiga i 500 članaka u časopisima, uglavnom u saradnji sa drugima. Jednom se našao u Ginisovoj knjizi rekorda, kao osoba sa najdužom odrednicom u knjizi Ko je ko u Americi.

Odabrana bibliografija

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Hoffman, D. C. (2007). „Glenn Theodore Seaborg. 19 April 1912 — 25 February 1999”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 53: 327. JSTOR 20461382. doi:10.1098/rsbm.2007.0021. 
  2. ^ „The Nobel Prize in Chemistry 1951”. Nobel Foundation. Pristupljeno 31. 10. 2016. 
  3. ^ „Past Chancellors | Office of the Chancellor”. Chancellor.berkeley.edu. Pristupljeno 31. 10. 2016. 
Opšte reference

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi