Отворите главни мени

Никл

хемијски елемент са атомским бројем 28

Никл (Ni, лат. niccolum) метал је VIIIB групе.[4][5] Има 14 изотопа чије се атомске масе налазе између 53—67, од којих је постојано 5 (58, 60, 61, 62, 64). Он је сребренасто-светли сјајни метал са благим златним нијансама. Никл припада прелазним металима, веома је тврд и дуктилан. Чисти никл показује знатну хемијску активност, која се може посматрати када се он претвори у прах (да би се повећала површина изложена хемијској реакцији), док већи комади метала реагују врло споро, стајањем на ваздуху при условима околине полако граде заштитни слој оксида на површини. Чак и у том случају, никл је довољно реактиван са кисеоником па се самородни никл врло ретко може наћи на површини Земље, а такав никл је ограничен само на унутрашњост већих никл-жељезних метеорита где је заштићен од оксидације током времена које такав метеорит проведе у свемиру. На Земљи, такав самородни никл пронађен је у комбинацији са жељезом, што је рефлексија порекла тих елемената као највећих крајњих производа нуклеосинтезе супернова . Сматра се да мешавина жељеза и никла чини унутрашње језгро Земље.[6]

Никл
Nickel chunk.jpg
Општа својства
Име, симболникл, Ni
Изгледсјајан, металан, и сребрн са златним нијансама
У периодном систему
Водоник Хелијум
Литијум Берилијум Бор Угљеник Азот Кисеоник Флуор Неон
Натријум Магнезијум Алуминијум Силицијум Фосфор Сумпор Хлор Аргон
Калијум Калцијум Скандијум Титанијум Ванадијум Хром Манган Гвожђе Кобалт Никл Бакар Цинк Галијум Германијум Арсен Селен Бром Криптон
Рубидијум Стронцијум Итријум Цирконијум Ниобијум Молибден Технецијум Рутенијум Родијум Паладијум Сребро Кадмијум Индијум Калај Антимон Телур Јод Ксенон
Цезијум Баријум Лантан Церијум Празеодијум Неодијум Прометијум Самаријум Европијум Гадолинијум Тербијум Диспрозијум Холмијум Ербијум Тулијум Итербијум Лутецијум Хафнијум Тантал Волфрам Ренијум Осмијум Иридијум Платина Злато Жива Талијум Олово Бизмут Полонијум Астат Радон
Францијум Радијум Актинијум Торијум Протактинијум Уранијум Нептунијум Плутонијум Америцијум Киријум Берклијум Калифорнијум Ајнштајнијум Фермијум Мендељевијум Нобелијум Лоренцијум Радерфордијум Дубнијум Сиборгијум Боријум Хасијум Мајтнеријум Дармштатијум Рендгенијум Коперницијум Нихонијум Флеровијум Московијум Ливерморијум Тенесин Оганесон


Ni

Pd
кобалтниклбакар
Атомски број (Z)28
Група, периодагрупа 10, периода 4
Блокd-блок
Категорија  прелазни метал
Рел. ат. маса (Ar)58,6934(4)[1]
Ел. конфигурација[Ar] 3d8 4s2 or
[Ar] 3d9 4s1
по љускама
2, 8, 16, 2 или 2, 8, 17, 1
Физичка својства
Агрегатно стањеsolid
Тачка топљења1728 K ​(1455 °‍C, ​2651 °F)
Тачка кључања3003 K ​(2730 °‍C, ​4946 °F)
Густина при с.т.8.908 g/cm3
течно ст., на т.т.7.81 g/cm3
Топлота фузије17.48 kJ/mol
Топлота испаравања379 kJ/mol
Мол. топл. капацитет26.07 J/(mol·K)
Напон паре
P (Pa) 100 101 102
на T (K) 1783 1950 2154
P (Pa) 103 104 105
на T (K) 2410 2741 3184
Атомска својства
Оксидациона стања4,'"`UNIQ−−ref−00000008−QINU`"' 3, 2, 1,'"`UNIQ−−ref−00000009−QINU`"' −1, −2
(благо базни оксид)
Електронегативност1.91
Енергије јонизације1: 737.1 kJ/mol
2: 1753.0 kJ/mol
3: 3395 kJ/mol
(остале)
Атомски радијус124 pm
Ковалентни радијус124±4 pm
Валсов радијус163 pm
Линије боје у спектралном распону
Остало
Кристална структурапостраничноцентр. кубична (FCC)
Face-centered cubic кристална структура за никл
Брзина звука танак штап4900 m/s (на с.т.)
Топл. ширење13.4 µm/(m·K) (на 25 °‍C)
Топл. водљивост90.9 W/(m·K)
Електрична отпорност69.3 nΩ·m (на 20 °‍C)
Магнетни распоредферомагнетичан
Јангов модул200 GPa
Модул смицања76 GPa
Модул стишљивости180 GPa
Поасонов коефицијент0.31
Мосова тврдоћа4.0
Викерсова тврдоћа638 MPa
Бринелова тврдоћа667–1600 MPa
CAS број7440-02-0
Историја
Откриће и прва изолацијаАксел Кронстедт (1751)
Главни изотопи
изо РА полуживот (t1/2) ТР ПР
58Ni 68.077% стабилни
59Ni trace 7.6×104 y ε 59Co
60Ni 26.223% стабилни
61Ni 1.140% стабилни
62Ni 3.635% стабилни
63Ni syn 100 y β 63Cu
64Ni 0.926% стабилни
референцеВикиподаци

Кориштење никла (у виду метеоритске никл-жељезне легуре) може се пратити у давну прошлост, у периоду око 3500. п. н. е. Међутим, као хемијски елемент никл је први пут изоловао и класификовао Аксел Кронстедт 1751. године, који је првобитно погрешно идентификовао његову руду као минерал бакра. Име елемента потиче од имена несташног духа из немачке рударске митологије, Никела, који је персонификација чињенице да су се бакарно-никлове руде опирале њиховом рафинирању у бакар. Економски значајан извор никла је жељезна руда лимонит, која често садржи 1-2% никла. Други важни рудни минерали никла су гарниерит и пентландит. Највећи произвођачи руде никла су Канада (регија Садбери, где се копа руда за коју се сматра да је метеоритског порекла), Нова Каледонија у Тихом океану и Норилск у Русији.

Због споре оксидације никла при собној температури, он се сматра отпорним на корозију. Историјски, ова чињеница је довела до његовог кориштења за прекривање других метала, нарочито жељеза и месинга, за облагање хемијске опреме и израду одређених легура које задржавају високи сребрени сјај, попут такозваног немачког сребра. Око 6% светске производње никла и данас се користи за облагање метала чистим никлом у сврху заштите од корозије. Сматра се да предмети обложени никлом могу изазвати алергију на никл. Никл се доста користи за производњу разних кованица, мада је раст цене на тржишту последњих година довео до његове замене јефтинијим металима.

Никл је један од четири елемента који показују феромагнетне особине око собне температуре. Алнико стални магнети, засновани једним делом на никлу, имају средњу снагу између сталних магнета заснованих на жељезу и магнета ретких земаља. Никл у модерном свету је вредан углавном због његових легура. Око 60% светске производње потроши се за никлове челике (нарочито нерђајући челик). Друге најчешће легуре, као и неке нове суперлегуре, чине највећи део остале потрошње никла у свету, док употреба никлових једињења у хемијској индустрији учествује са мање од 3% у укупној производњи никла.[7] У једињењима, никл има бројне нише хемијских начина производње, као што је катализатор за хидрогенацију. Ензими у неким микроорганизмима и биљкама садрже никл као активно место, што чини овај метал незамењивим храњивим састојком за та бића.

Садржај

ИсторијатУреди

За разлику од Кинеза, који су изгледа за никл знали од давнина, у Европи се тек пред крај седамнаестог века појавио немачки израз kupfernickel који је значио „лажни бакар“, а односио се на руду која је имала изглед бакарне, али није давала бакар када је третирана уобичајним процесом. Аксел Кронстедт је 1751. године констатовао да ова руда садржи неки нови метал. Његово гледиште тада није било прихваћено, па је Ле Саж тврдио да је у питању једињење кобалта, гвожђа, арсена и бакра. Торберн Бергман је доказао да је Кронстедтов метал заправо нови елемент, али не у чистом стању.

Распрострањеност и налажењеУреди

Заступљен је у земљиној кори у количини од 80 ppm (енгл. parts per million) у облику минерала који скоро обавезно садрже и кобалт: милерита, гарсдорфита и гарниерита. Најважнија налазишта се налазе у Садберију (Онтарио, Канада). Чист никл се налази у неким метеоритима.

Експлоатација рудаУреди

Руде овог метала обично садрже и халкопирит и друге минерале бакра и гвожђа. Концентровање руде врши се флотацијом, па се руда пржи да би се уклонио један део сумпора. Потом се руда топи са кварцом, коксом и кречњаком у мањој јамичастој пећи, при чему остаје смеша сулфида никла, бакра и гвожђа. Оксидацијом се одстрањује гвожђе и највећи део сумпора. Добијена смеша може да послужи за добијање легуре јер садржи сулфид никла и бакра. да би се одвојио и бакар, смеша се топи са бисулфатом и коксом у вертикалној пећи. Бисулфат се редукује у сулфат који раствара купро-сулфид, пре него никл-сулфид, па се зато стварају два слоја када се смеша охлади и очврсне. Горњи садржи готово сав бакар, а доњи никл. Доњи се потом пржи да би се превео у оксид, да би се потом редуковао у сирови метал за рафинацију. Ово је познато као Орфордов процес.

ОсобинеУреди

Никл је умерено тврд, блистав метал сребрнобеле боје отпоран на корозију. Магнетичан је. На ваздуху је постојан на обичним температурама, а у кисеонику сагорева градећи оксид. Разблажена хлороводонична и сумпорна киселина споро делују на њега, али азотна киселина делује лако и тада се гради никло-нитрат.[8]

Атомске и физичке особинеУреди

 
Моларна запремина никла у односу на притисак при собној температури
Процењена производња руде никла у свету (у хиљадама тона)[9]
Земља 2011. 2012.
  Филипини 270 330
  Индонезија 290 320
  Русија 267 270
  Аустралија 215 230
  Канада 220 220
  Бразил 209 140
  Нова Каледонија 131 140
Укупна светска производња 1.940 2.100

Никл је сребренасто бели метал са благим златним нијансама, који има изузетно високи сјај. Он је један од само четири хемијска елемента који су магнетични на приближно собној температури; друга три су жељезо, кобалт и гадолинијум. Киријева тачка никла износи 355 °C, што значи да комади никла изнад ове температуре нису магнетични.[10] Јединична ћелија никла има кубичан плошно центрирани облик уз параметар решетке од 0,352 nm, што даје атомски радијус од 0,124 nm. Ова кристална структура је стабилна до притиска од најмање 70 GPa. Никл припада прелазним металима, доста је тврд и дуктилан.

Проблем електронске конфигурацијеУреди

Атом никла има две електронске конфигурације, [Ar] 3d8 4s2 и [Ar] 3d9 4s1, које су врло близу по енергији, симбол [Ar] означава структуру језгра сличну аргону. У научним круговима постоји одређено неслагање о томе која би се од ове две конфигурације требала сматрати оном са најнижом енергијом.[11] Хемијски приручници наводе електронску конфигурацију никла [Ar] 4s2 3d8[12] или еквивалентну као [Ar] 3d8 4s2.[13] Ова конфигурација одговара Маделунговом правилу, које предвиђа да се 4s попуњава пре 3d. Ову теорију подржава и експериментална чињеница да је стање најниже енергије атома никла енергетски ниво 3d8 4s2, тачније ниво 3d8(3F) 4s2 3F, J = 4.[14]

Међутим, свака од ових конфигурација заправо изазива сет стања са различитим енергијама.[14] Два сета енергија се међусобно преклапају, а просечна енергија стања има конфигурацију [Ar] 3d9 4s1 која је заправо нижа од просечне енергије стања које има конфигурацију [Ar] 3d8 4s2. Из тог разлога, научна литература о атомским прорачунима наводи да је конфигурација основног стања никла [Ar] 3d9 4s1.[11]

ИзотопиУреди

 
Никл-хлорид хексахидрат

Никл у природи састављен је из пет стабилних изотопа: 58
Ni
, 60
Ni
, 61
Ni
, 62
Ni
и 64
Ni
, међу којима је највише заступљен 58
Ni
са уђелом од 68,077% распрострањености. Изотоп 62
Ni
има највишу нуклеарну енергију везања од свих нуклида. Његова енергија везања је виша од изотопа 56
Fe
, чија се често погрешно наводи као највиша, као и изотопа 58
Fe
.[15] Познато је 18 радиоактивних изотопа међу којима је најстабилнији 59
Ni
чије време полураспада износи 76 хиљада година. Следи изотоп 63
Ni
са временом полураспада од 100,1 година те 56
Ni
са временом полураспада од 6,077 дана. Сви остали радиоактивни изотопи имају времена полураспада краћа од 60 сати, а већина их има времена полураспада краћа од 30 секунди. Овај елемент такође има и једно мета стање.[16]

Изотоп никл-56 производи се током процеса горења силиција те се касније ослобађа у великим количинама током супернове типа Ia. Облик светлосне криве ових супернови почев од средњих до каснијих периода одговара распаду путем електронског захвата никла-56 до кобалта-56 те коначно до жељеза-56.[17] Изотоп никл-59 је дуговечни космогени радионуклид са временом полураспада од око 76 хиљада година. Тај изотоп је нашао многе начине примене у изотопској геологији. 59
Ni
се користи за одређивање земљаског времена метеорита те одређивања количине ванземаљске прашине у леду и седиментима. Изотоп никл-60 је кћерински производ радионуклида жељеза-60, који се распада са временом полураспада од 2,6 милиона година. Пошто је жељезо-60 тако дуговечно, његова сталност у материјалима у Сунчевом систему у довољно високим концентрацијама је можда генерирало приметне варијације у изотопском саставу никла 60
Ni
. Самим тим, количина 60
Ni
присутан у ванземаљском материјалу може дати увид у порекло Сунчевог система и његове ране историје. Изотоп никл-62 има највишу енергију везивања по језгру од свих изотопа било којег елемента (8,7956 MeV/језгру).[18] Изотопи тежи од 62
Ni
не могу се добити нуклеарном фузијом без губитка енергије. Изотоп 48Ni, откривен 1999, је изотоп тешког елемента који је најбогатији протонима. Са 28 протона и 20 неутрона, тај изотоп је двоструко магичан (попут олова 208Pb) i stoga neuobičajeno stabilan.[16][19]

Важна једињења никлаУреди

Никл гради низ једињења, оксиде, хидроксид и соли. Гради и низ комплексних једињења као на пример хексаммин-никл(II)-бромид.

Доказивање и одређивање никлаУреди

УпотребаУреди

Користи се за превлачење других метала (никловање) ради заштите, јер је сам отпоран на корозију и има сребрнаст сјај. У ову сврху посебно се употребљава легиран са сребром. Никл у праху се користи као катализатор у многим реакцијама у индустрији, као што је производња маргарина (при стврдњавању уља). Легуре никла и бакра се користе за израду кованог новца, прибора за јело. Никл се такође додаје челику и другим легурама да би повећао њихову отпорност на корозију (тада има 6-12% никла). Никлохромни челици (1,5-3,0% никла) су веома тврди и отпорни на ударце, па се користе за прављење делова мотора са унутрашњим сагоревањем. У зависности од процентног удела никла у легури, као и елемената који се уз никл користе за легирање, добијају се различите легуре које имају различите намене (инвар, пермалој, платинит, монел-метал, купроникл, манганин).

Биолошки значајУреди

Никл је микроелементи присутан у многим ензимима. Дневно би га требало минимално уносити у количини 0,3 милиграма. У спрашеном стању никл се користи као катализатор. На пример, у процесу хидрогенизовања биљних уља.

Никл у СрбијиУреди

Налазиште руде има на Голешу код Липљана и у подручју планине Рудника у Шумадији. На планини Голешу постоји рудник никла, а у Глоговцу топионица никла.

РеференцеУреди

  1. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  2. ^ Carnes, Matthew; Buccella, Daniela; Chen, Judy Y.-C.; Ramirez, Arthur P.; Turro, Nicholas J.; Nuckolls, Colin; Steigerwald, Michael (2009). „A Stable Tetraalkyl Complex of Nickel(IV)”. Angewandte Chemie International Edition. 48 (2): 3384. PMID 19021174. doi:10.1002/anie.200804435. 
  3. ^ Pfirrmann, Stefan; Limberg, Christian; Herwig, Christian; Stößer, Reinhard; Ziemer, Burkhard (2009). „A Dinuclear Nickel(I) Dinitrogen Complex and its Reduction in Single-Electron Steps”. Angewandte Chemie International Edition. 48 (18): 3357. PMID 19322853. doi:10.1002/anie.200805862. 
  4. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  5. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. изд.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  6. ^ Stixrude, Lars; Evgeny Waserman; Ronald Cohen (1. 11. 1997). „Composition and temperature of Earth's inner core”. Journal of Geophysical Research. American Geophysical Union. 102 (B11): 24729—24740. Bibcode:1997JGR...10224729S. doi:10.1029/97JB02125. 
  7. ^ E., Derek G. Kerfoot (2005). „Nickel”. Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH Verlag GmbH & Co. KGaA. doi:10.1002/14356007.a17_157. 
  8. ^ Рајковић, М. Б.; et al. (1993). Аналитичка хемија. Београд: Савремена администрација. 
  9. ^ Cordellier, Serge. L'état du monde 2005, annuaire économique géopolique mondial (на језику: француски). Editions La Découverte. ISBN 978-2707146441. 
  10. ^ Kittel, Charles (1996). Introduction to Solid State Physics. Wiley. стр. 449. ISBN 978-0-471-14286-7. 
  11. 11,0 11,1 Scerri, Eric R. (2007). The periodic table: its story and its significance. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-530573-9. 
  12. ^ G.L. Miessler; D.A. Tarr (1999). Inorganic Chemistry (2 изд.). Prentice–Hall. стр. 38. ISBN 9780138418915. 
  13. ^ R.H. Petrucci; et al. (2002). General Chemistry (8 изд.). Prentice–Hall. стр. 950. ISBN 978-0130143297. 
  14. 14,0 14,1 Kramida, A., Ralchenko, Yu., Reader, J., NIST ASD Team (2014). NIST Atomic Spectra Database, (ver. 5.2), National Institute of Standards and Technology, Gaithersburg, MD; da bi se došlo do podataka za nivo atoma nikla, potrebno je upisati "Ni I" u okvir Spectrum i kliknuti na link Retrieve data (на језику: енглески)
  15. ^ M. P. Fewell (1995). „The atomic nuclide with the highest mean binding energy”. American Journal of Physics. 63 (7): 653. doi:10.1119/1.17828.  arhivirano
  16. 16,0 16,1 Georges, Audi; Bersillon O.; Blachot J.; Wapstra A.H. (2003). „The NUBASE Evaluation of Nuclear and Decay Properties”. Nuclear Physics A. Atomic Mass Data Center. 729: 3—128. Bibcode:2003NuPhA.729....3A. doi:10.1016/j.nuclphysa.2003.11.001. 
  17. ^ Bernard Ephraim Julius Pagel. „Further burning stages: evolution of massive stars”. Nucleosynthesis and chemical evolution of galaxies. стр. 154—160. ISBN 978-0-521-55958-4. 
  18. ^ „The Most Tightly Bound Nuclei”. Приступљено 19. 11. 2008. 
  19. ^ W. P. (23. 10. 1999). „Twice-magic metal makes its debut – isotope of nickel”. Science News. Приступљено 29. 9. 2006. 

Спољашње везеУреди