Отворите главни мени
Персонификација Србије, рад Ђорђа Јовановића
Знак у Хинг Јену који забрањује брање цвећа на којем пише: Брање растужује цвеће

Персонификација (лат. personificatio прев. грч. προσωποποίια — „утеловљење”) је стилска фигура у којој се предметима, природним појавама, апстрактним предметима, животињама или биљкама додељују људске особине, емоције, мисли и понашања. Ова фигура се реализује кроз метафору, метонимију или синегдоху.[1] Припада фигурама мисли.

Историјат појмаУреди

У старој Грчкој ова фигура се звала прозопопеја.[2] Данас се ове две фигуре углавном поистовећују, мада неки проучаваоци истичу да је прозопопеја кад персонификовани ликови проговоре.[1] Квинтилијан каже да се термин прозопопеја користи кад су и особе и њихове речи измишљени, док се опонашане речи истинитих особа називају дијалогизмом (грч. διάλоγος, лат. sermocinatio).[3] Савремени проучаваоци понекад разликују две врсте персонификације, једну која означава оживљавање апстрактних појмова која своје корене има у некадашњем анимизму и древним религијама, и другу, прозопопеју, која неживим и апстрактним појмовима придаје фиктивну личност и која је понајвише везана за књижевност.[4] Антички реторичари су расправљали и о границама персонификације, тј. да ли је персонификација и кад се мртви, фиктивне или одсутне особе и животиње приказују са људским особинама, у којем случају би и басне потпадале под ову стилску фигуру.[5]

УпотребаУреди

Већина алегорија и понеке метафоре се заснивају на персонификацији.[2] У алегоријама су конвеционално персонификовани врлине и пороци у виду женских ликова, и тада су предочени великим почетним словима (нпр. Пријатељство, Љубав, Грех).[1] Иако се персонификација у књижевности користила одувек, била је нарочито честа у поезији у 18. веку.[2] Неретко се персонификују географски појмови попут земаља, градова, река.[5] Њена функција није само украсна, већ доприноси живости израза и наводи на људску перспективу.[6] У поезији за децу где биљке и животиње често говоре и понашају се као људи, она је основна фигура. У новинарству уобичајене су фразеологизиране персонификације (нпр. долази и мојих пет минута, терати правду).[1] Персонификација се користи и у реклами где анимирани ликови постају оличење неког бренда или производа (нпр. Мистер Пропер).[7]

ПримериУреди



Сличне стилске фигуреУреди

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Bagić, Krešimir (2012). Rječnik stilskih figura (PDF). стр. 245—248. ISBN 978-953-0-40043-6. Приступљено 31. 3. 2019. 
  2. 2,0 2,1 2,2 Baldick, Chris (2004). The concise Oxford dictionary of literary terms (2 изд.). стр. 190. ISBN 978-0-19-860883-7. 
  3. ^ Zima, Luka (1988). Figure u našem narodnom pjesništvu. стр. 129—131. ISBN 978-86-343-0277-6. 
  4. ^ Nordquist, Richard. „Personification”. ThoughtCo. Приступљено 31. 3. 2019. 
  5. 5,0 5,1 Živković, Dragiša, ур. (2001). Rеčnik književnih termina (2 изд.). стр. 588. 
  6. ^ „Personification”. Literary Devices. Приступљено 31. 3. 2019. 
  7. ^ Nordquist, Richard. „What Is Personification?”. ThoughtCo. Приступљено 31. 3. 2019. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди