Википедија

Astat

Astat (lat. astatium) je radioaktivni hemijski element sa simbolom At i atomskim brojem 85.[8][9] On je najređi element koji se prirodno javlja u Zemljinoj kori. Na Zemlji se nalazi kao proizvod radioaktivnog raspada raznih težih elemenata. Svi njegovi izotopi su kratkoživeći, a najstabilniji među njima je astat-210 sa vremenom poluraspada od 8,1 sati. Elementarni astat nikad nije viđen golim okom, jer bi svaki makroskopski uzorak odmah ispario zbog radioaktivnog zagrejavanja. Istražuje se da li bi ova „prepreka” kod dobijanja astata mogla biti prevaziđena uz adekvatno hlađenje uzorka.

Astat
Opšta svojstva
Ime, simbolastat, At
Izglednepoznato, verovatno metalan
U periodnom sistemu
Vodonik Helijum
Litijum Berilijum Bor Ugljenik Azot Kiseonik Fluor Neon
Natrijum Magnezijum Aluminijum Silicijum Fosfor Sumpor Hlor Argon
Kalijum Kalcijum Skandijum Titanijum Vanadijum Hrom Mangan Gvožđe Kobalt Nikl Bakar Cink Galijum Germanijum Arsen Selen Brom Kripton
Rubidijum Stroncijum Itrijum Cirkonijum Niobijum Molibden Tehnecijum Rutenijum Rodijum Paladijum Srebro Kadmijum Indijum Kalaj Antimon Telur Jod Ksenon
Cezijum Barijum Lantan Cerijum Prazeodijum Neodijum Prometijum Samarijum Evropijum Gadolinijum Terbijum Disprozijum Holmijum Erbijum Tulijum Iterbijum Lutecijum Hafnijum Tantal Volfram Renijum Osmijum Iridijum Platina Zlato Živa Talijum Olovo Bizmut Polonijum Astat Radon
Francijum Radijum Aktinijum Torijum Protaktinijum Uranijum Neptunijum Plutonijum Americijum Kirijum Berklijum Kalifornijum Ajnštajnijum Fermijum Mendeljevijum Nobelijum Lorencijum Raderfordijum Dubnijum Siborgijum Borijum Hasijum Majtnerijum Darmštatijum Rendgenijum Kopernicijum Nihonijum Flerovijum Moskovijum Livermorijum Tenesin Oganeson
 I 
↑
At
↓
Ts
polonijum ← astat → radon ‍
Atomski broj (Z)85
Grupa, periodagrupa 17 (halogeni), perioda 6
Blokp-blok
Kategorija  metaloid, ponekad se klasifikuje kao nemetal, metaloid ili metal[1][2]
Rel. at. masa (Ar)209,9871479(83)[3]
Maseni broj210 (najstabilniji izotop)
El. konfiguracija
po ljuskama
2, 8, 18, 32, 18, 7
Fizička svojstva
Agregatno stanječvrsto
Tačka ključanja503±3 K ​(230±3 °‍C, ​446±5 °F) (procenjeno)[4]
Gustina pri s.t.(At2) 6,35±0,15 g/cm3 (predviđeno)[5]
Toplota isparavanja(At2) 54,39 kJ/mol[6]
Napon pare
P (Pa) 100 101 102
na T (K) 361 392 429
P (Pa) 103 104 105
na T (K) 475 531 607
Atomska svojstva
Elektronegativnost2,2
Energije jonizacije1: 899,003 kJ/mol[7]
Kovalentni radijus150 pm
Valsov radijus202 pm
Ostalo
Kristalna struktura ​postraničnocentr. kubična (FCC)
Postraničnocentr. kubična (FCC) kristalna struktura za astat

(predviđeno)[2]
Topl. vodljivost1,7 W/(m·K)
CAS broj7440-68-8
Istorija
Imenovanjepo grčkom astatos (αστατος), sa značenjem „nestabilan”
OtkrićeDejl R. Korson, Kenet Ros Makenzi, Emilio Segre (1940)
Glavni izotopi
izotop rasp. pž. (t1/2) TR PR
209At syn 5,41 h β+ 209Po
α 205Bi
210At syn 8,1 h β+ 210Po
α 206Bi
211At syn 7,21 h ε 211Po
α 207Bi
reference • Vikipodaci

Osobine astata u većim količinama nisu poznate a podaci su nepouzdani. Mnoge njegove osobine se zasnivaju na njegovom mestu u periodnom sistemu elemenata, gde je on teži analog joda i član grupe halogenih elemenata (koja uključuje elemente fluor, hlor, brom i jod). Pretpostavlja se da ima taman ili sjajan izgled, a može biti i poluprovodnik ili čak metal. Postoje mišljenja da bi verovatno imao višu tačku topljenja od joda. U hemijskom smislu, poznato je nekoliko vrsta iona astata, a većina njegovih jedinjenja nalikuje na jedinjenja joda. Takođe u određenim aspektima pokazuje i neke metalne osobine, kao što je mogućnost građenja stabilnih jednoatomskih katjona u vodenim rastvorima (za razliku od lakših halogena).

Naučnici Dejl R. Korson, Kenet Ros Makenzi i Emilio Segre prvi su sintetisali ovaj element na Univerzitetu Kalifornije u Berklijuu, a ime su mu dali po grčkoj reči astatos (ἄστατος), „nestabilan”. Kasnije su pronađena četiri izotopa astata u prirodi, mada je najmanje rasprostranjeni prirodni element, a u svakom trenutku u Zemljnoj kori ga ima mnogo manje od jednog grama. U medicini se koriste najstabilniji izotopi astata-210 i 211, a oni se ne javljaju u prirodi. Proizvode se isključivo sintetički, obično postupkom bombardovanja bizmuta-209 alfa česticama.

Istorija uredi

Kada je Dmitrij Mendeljejev 1869. sastavio svoj periodni sistem, on je predvideo postojanje nekih, u to vreme, još neotkrivenih elemenata, između ostalih i jednog kojeg je, nakon otkrića, trebalo smestiti ispod joda. Iz tih razloga, neki naučnici su pokušavali da otkriju taj element, nazvan „eka-jod”.

Godine 1931. Fred Alison i njegovi saradnici sa Politehničkog instituta Alabame (danas Univerzitet Obern) objavili su da su otkrili nedostajući element te su mu dali naziv alabamin (Ab).[10][11] Međutim, njihovo otkriće nije moglo biti potvrđeno te je kasnije proglašeno lažnim. Hemičar Radžendralal Mitra iz Dake, Bangladeš (tada Britanske Indije) 1937. godine pri proučavanju članova porodice radioaktivnog torijuma pronašao je dva nova elementa. Prvom je dao ime dakin (eka-jod), što je predstavljalo engleski naziv za grad Daku (Dacca), a drugom gorijum.[12] Ni jedan od ovih pronalazaka novih elemenata nije potvrđen ni priznat.

Švajcarski hemičar Volter Minder predložio je naziv helvecijum, kada je 1940. objavio otkriće elementa 85. Međutim, dve godine kasnije, 1942. promenio je predlog za ime elementa u anglohelvecijum.[13] Potvrda otkrića astata (od starogrč. ἀστατέω = „biti nepostojan”, zbog njegovog radioaktivnog raspada) došla je tek 1940. kada su naučnici Dejl R. Korson, Kenet Ros Makenzi i Emilio Segre na Univerzitetu Kalifornije proizveli novi element bombardovanjem bizmuta alfa-česticama.[14] Tri godine kasnije, ovaj kratkoživući element takođe su pronašli Berta Karlik i Trauda Bernet kao proizvod prirodnog procesa raspada uranijuma.[15][16]

Osobine uredi

Astat je izuzetno radioaktivan element, svi njegovi izotopi imaju kratka vremena poluraspada od 8,1 sati ili manje, a raspadaju se na druge izotope astata ili na izotope bizmuta, polonijuma ili radona. Svi izotopi astata su veoma nestabilni, većina ih se raspada za manje od sekunde. Među prvih 101 elementa periodnog sistema, samo je francijum nestabilniji od njega.[17]

Osobine astata u većim količinama nisu poznate i predmet su pretpostavki i nagađanja.[18] Njegovo istraživanje je ograničeno kratkim vremenom raspada, koje onemogućava stvaranje merljivih količina elementa.[19] Kada bi se dobio vidljiv komad astata, on bi gotovo odmah ispario zbog ogromne toplote koja nastaje zbog njegove intenzivne radijacije.[20] Postoje određena istraživanja da se potrebnim hlađenjem dobiju makroskopske količine astata koje bi se mogle istaložiti u tankom sloju.[2] Astati se najčešće ne ubraja niti u nemetale ni u metaloide;[21][22] a neka istraživanja sugeriraju da bi mogao imati i metalne osobine.[2][23]

Fizičke uredi

Većina fizičkih osobina astata su procenjene (bilo interpolacijom ili ekstrapolacijom), koristeći teoretske ili metode izvedene iz prakse.[24] Na primer, halogeni elementi su sve tamniji kako se povećava atomska težina: fluor je gotovo bezbojan, hlor je žuto-zelen, brom je crveno-smeđ dok je jod ljubičasto-tamnosiv. Zbog takve pravilnosti smatra se da bi astat verovatno trebao biti crna ili vrlo tamna čvrsta materija (ako se ovaj trend nastavlja niz grupu) ili možda ima metalni oblik (ako je zapravo metaloid ili metal).[25][26][27] Tačke topljenja i ključanja astata očekuju se da bi mogle slediti trend elemenata halogene serije, koje rastu povećanjem atomskog broja. Za osnovu toga, one su procenjene na 302 i 337 °C, respektivno.[28] Neki eksperimentalni dokazi pokazuju da bi astat mogao imati niže tačke topljenja i ključanja od onih koje implicira halogeni „trend”.[4] Astat sublimira mnogo slabije od joda, te ima niži pritisak pare.[19] Kada bi se to ispostavilo tačnim, polovina količine uzorka astata bi isparila za oko sat vremena ako bi se uzorak stavio na čistu staklenu površinu pri sobnoj temperaturi.[a] Spektar apsorpcije astata na srednjim ultraljubičastim talasnim dužinama ima linije na 224,401 i 216,225 nm, što sugeriše tranzicije 6p na 7s.[30][31]

Struktura čvrstog astata nije poznata.[32] Kao analog joda, mogao bi imati ortorompsku kristalnu strukturu sastavljenu iz dvoatomskih molekula astata, a takođe bi mogao biti i poluprovodnik (sa širinom zabranjene trake od 0,7 eV).[33] Za razliku od tih mišljenja, ako bi kondenzovani astat gradio metalnu fazu kako je predviđeno, mogao bi imati monoatomsku ravansko centriranu kubnu strukturu. Dokazi za (ili protiv) postojanja dvoatomskog astata (At2) su retki i ne nude nedvosmislen zaključak.[34][35][36][37][38] Neki izvodi navode da At2 uopđte ne postoji, ili barem da nikad nije proučen,[39][40] dok drugi izvori dokazuju i impliciraju njegovo postojanje.[4][41][42] I pored kontroverze, mnoge osobine dvoatomskog astata su pretpostavljene;[43] na primer, dužina njegove veze bi trebala biti 300 ±10 pm, energija disocijacije 83,7 ±12,5 kJ·mol−1,[44] a toplota isparavanja (∆Hpar) 54,39 kJ·mol−1.[6] Poslednji podatak znači da bi astat trebao (u najmanju ruku) biti metalnog oblika u tečnom stanju na osnovu toga da elementi sa toplotom isparavanja višom od ~42 kJ·mol−1 su metalni kada su u tečnom stanju;[45] a dvoatomski jod, s vrednošću od 41,71 kJ·mol−1,[46] neznatno je ispod ove granice.[b]

Hemijske uredi

Hemija astata je „obavijena tamnim oblacima” zbog ekstremno niskih koncentracija pri kojima se vrše eksperimenti s ovim elementom, kao i mogućnosti reakcija uz prisustvo nečistoća i filtera, kao i radioaktivnih nusproizvoda, te drugih neželjenih interakcija u nano-skali.[33] Mnoge od njegovih pretpostavljenih osobina su istraživane u studijama pomoću radioaktivnih trasera na ekstremno razređenim rastvorima astata,[42][49] obično ređim od 10−10 mol·L−1.[50] Neke osobine, poput građenja anjona, odgovaraju onima kod halogena.[19] Astat takođe ima i neke karakteristike metala, poput elektroprevlačenja na katodama,[v] kotaloženju sa metalnim sulfidima u hlorovodoničnoj kiselini,[52] te građenju stabilnih monoatomskih katjona u vodenom rastvoru.[52][53] Astat gradi komplekse sa EDTA, sredstvom za heliranje metala,[54] te je u mogućnosti da deluje kao metal u radioaktivnom trasiranju antitela, a u nekim aspektima astat u stanju +1 dosta nalikuje srebru u istom stanju. Ipak, u većem delu organske hemije astat deluje kao analog joda.[55]

Astat ima elektronegativnost od 2,2 na revidiranoj Polingovoj skali, što je niže od joda (2,66) a gotovo isto kao i kod vodonika. U vodonik-astatidu (HAt) predviđa se da bi negativni naboj trebao biti na atomu vodonika, čime se implicira da bi ovaj spoj trebao biti nazvan „astat-hidrid”.[56][57][58][59] To bi bilo u skladu sa elektronegativnošću astata na Olre-Ročovoj skali (1,9) što je manje od one kod vodonika (2,2).[60][g] Za afinitet prema elektronu astata se predviđa da bi trebao biti smanjen za jednu trećinu zbog spin-orbitalnih interakcija.[50]

Napomene uredi

  1. ^ Ovaj period poluisparavanja se produžava na 16 sati ako se umesto stakla postavi na površinu od zlata ili platine; o ovim interakcijama između astata i ovih plemenitih metala je vrlo malo poznato.[29]
  2. ^ Ekstrapolirana molarna refraktivnost dvoatomskog astata iznosi 41,4 cm3, koristeći metodu koju je predložio Džonson[47] (jednostavni trend vrijednosti za F, Cl, Br i I u odnosu na kub njihovog kovalentnog radijusa). Ovo navodi na pretpostavku da bi astat mogao biti metal u svom kondenziranom obliku, zasnovano na Goldamer-Hercfeldovom kriterijumu, koji predviđa metalne osobine ako je odnos molarne refraktivnosti prema molarnoj zapremini veći ili jednak 1.[48]
  3. ^ Takođe je moguće da se radi o sorpciji na katodi.[51]
  4. ^ Algoritam korišten za generisanje OlređRočove skale nije uspešan kod vodonika, jer daje vrednost blisku kiseoniku (3,5). Zbog toga je vodoniku dodeljena vrednost 2,2. I pored ovog nedostatka, OlređRočova skala je dostigla relativno visok stepen prihvatljivosti.[61]

Reference uredi

  1. ^ Corson, MacKenzie & Segrè 1940. sfn greška: više ciljeva (2×): CITEREFCorsonMacKenzieSegrè1940 (help)
  2. ^ a b v g Hermann, A.; Hoffmann, R.; Ashcroft, N. W. (2013). „Condensed Astatine: Monatomic and Metallic”. Physical Review Letters. 111 (11): 116404—1—116404—5. Bibcode:2013PhRvL.111k6404H. PMID 24074111. doi:10.1103/PhysRevLett.111.116404. 
  3. ^ Meija, J.; et al. (2016). „Atomic weights of the elements 2013 (IUPAC Technical Report)”. Pure and Applied Chemistry. 88 (3): 265—291. doi:10.1515/pac-2015-0305. 
  4. ^ a b v Otozai, K.; Takahashi, N. (1982). „Estimation Chemical Form Boiling Point Elementary Astatine by Radio Gas Chromatography”. Radiochimica Acta. 31 (3–4): 201—203. S2CID 100363889. doi:10.1524/ract.1982.31.34.201. 
  5. ^ a b Bonchev, D.; Kamenska, V. (1981). „Predicting the Properties of the 113–120 Transactinide Elements”. The Journal of Physical Chemistry. ACS Publications. 85 (9): 1177—86. doi:10.1021/j150609a021. Pristupljeno 6. 5. 2013. 
  6. ^ a b Glushko, V. P.; Medvedev, V. A.; Bergma, G. A. (1966). Termicheskie Konstanty Veshchestv (na jeziku: ruski). 1. Nakua. str. 65. 
  7. ^ Rothe, S.; Andreyev, A. N.; Antalic, S.; Borschevsky, A.; Capponi, L.; Cocolios, T. E.; De Witte, H.; Eliav, E.; et al. (2013). „Measurement of the First Ionization Potential of Astatine by Laser Ionization Spectroscopy”. Nature Communications. 4: 1—6. Bibcode:2013NatCo...4.1835R. PMC 3674244  . PMID 23673620. doi:10.1038/ncomms2819. 
  8. ^ Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  9. ^ Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3. izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  10. ^ Fred Allison, Edgar J. Murphy, Edna R. Bishop, Anna L. Sommer: Evidence of the Detection of Element 85 in Certain Substances. u: Phys. Rev. 1931, 37, str. 1178–1180, Allison, Fred; Murphy, Edgar J.; Bishop, Edna R.; Sommer, Anna L. (1931). „Evidence of the Detection of Element 85 in Certain Substances”. Physical Review. 37 (9): 1178—1180. Bibcode:1931PhRv...37.1178A. doi:10.1103/PhysRev.37.1178. 
  11. ^ R. F. Trimble: What happened to alabamine, virginium, and illinium? u: J. Chem. Educ. 1975, 52, str. 585. Trimble, R. F. (1975). „What happened to alabamine, virginium, and illinium?”. Journal of Chemical Education. 52 (9): 585. Bibcode:1975JChEd..52..585T. doi:10.1021/ed052p585. 
  12. ^ 85 Astatine, pristupljeno 4. maja 2017.
  13. ^ Alice Leigh-Smith, Walter Minder: Experimental Evidence of the Existence of Element 85 in the Thorium Family. u: Nature. 1942, 150, str. 767–768, Leigh-Smith, Alice; Minder, Walter (1942). „Experimental Evidence of the Existence of Element 85 in the Thorium Family”. Nature. 150 (3817): 767—768. Bibcode:1942Natur.150..767L. S2CID 4121704. doi:10.1038/150767a0. 
  14. ^ D. R. Corson, K. R. MacKenzie, E. Segrè: Artificially Radioactive Element 85. u: Phys. Rev. 1940, 58, str. 672–678, Corson, D. R.; MacKenzie, K. R.; Segrè, E. (1940). „Artificially Radioactive Element 85”. Physical Review. 58 (8): 672—678. Bibcode:1940PhRv...58..672C. doi:10.1103/PhysRev.58.672. 
  15. ^ Berta Karlik, Traude Bernert: Eine neue natürliche α-Strahlung. u: Naturwissenschaften. 1943, 31, 25–26, str. 289–299, Karlik, Berta; Bernert, Traude (1943). „Eine neue nat�rliche ?-Strahlung”. Die Naturwissenschaften. 31 (25–26): 298—299. S2CID 38193384. doi:10.1007/BF01475613.  replacement character u |title= na poziciji 14 (pomoć)
  16. ^ Berta Karlik, Traude Bernert: Das Element 85 in den natürlichen Zerfallsreihen. u: Zeitschrift für Physik. 1943, 123, 1–2, str. 51–72, Karlik, Berta; Bernert, Trande (1944). „Das Element 85 in den natürlichen Zerfallsreihen”. Zeitschrift für Physik A Hadrons and Nuclei. 123 (1–2): 51—72. Bibcode:1944ZPhy..123...51K. S2CID 123906708. doi:10.1007/BF01375144. 
  17. ^ G. Audi; A. H. Wapstra; C. Thibault; J. Blachot (2003). „The NUBASE evaluation of nuclear and decay properties”. Nuclear Physics A. 729 (1): 3—128. Bibcode:2003NuPhA.729....3A. doi:10.1016/j.nuclphysa.2003.11.001. Arhivirano iz originala 2. 4. 2015. g. 
  18. ^ Greenwood & Earnshaw 2002, str. 795.
  19. ^ a b v Wiberg, N., ur. (2001). Holleman-Wiberg: Inorganic Chemistry. Prevod 101. njemačkog izdanja. Academic Press. str. 423. ISBN 978-0-12-352651-9. 
  20. ^ Emsley J. (2011). Nature's Building Blocks: An A-Z Guide to the Elements (novo izd.). Oxford University Press. str. 57–58. ISBN 978-0-19-960563-7. 
  21. ^ Kotz J. C.; Treichel P. M.; Townsend J. (2011). Chemistry & Chemical Reactivity (8. izd.). Cengage Learning. str. 65. ISBN 978-0-8400-4828-8. 
  22. ^ Jahn T. P. (2010). MIPS and Their Role in the Exchange of Metalloids. 679. Springer. str. 41. ISBN 978-1-4419-6314-7. 
  23. ^ Siekierski S.; Burgess J. (2002). Concise Chemistry of the Elements. Horwood. str. 65, 122. ISBN 978-1-898563-71-6. 
  24. ^ A. G. Maddock (1956). „Astatine”. Supplement to Mellor's Comprehensive Treatise on Inorganic and Theoretical Chemistry, Supplement II, Part 1, (F, Cl, Br, I, At). Longmans, Green & Co. (Ltd.). str. 1064—1079. 
  25. ^ Garrett A. B.; Richardson J. B.; Kiefer A. S. (1961). Chemistry: A First Course in Modern Chemistry. Ginn. str. 313. 
  26. ^ Seaborg G. T. (2015). „Transuranium element”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 24. 2. 2015. 
  27. ^ H. L. Oon (2007). Chemistry Expression: An Inquiry Approach. John Wiley and Sons. str. 300. ISBN 978-981-271-162-5. 
  28. ^ Hansen P. F. (2009). O. M. Jensen, ur. The Science of Construction Materials. Springer. str. B.2. ISBN 978-3-540-70897-1. 
  29. ^ Lavrukhina & Pozdnyakov 1970, str. 251.
  30. ^ R McLaughlin (1964). „Absorption Spectrum of Astatine”. Journal of the Optical Society of America. 54 (8): 965—967. doi:10.1364/JOSA.54.000965. 
  31. ^ Lavrukhina & Pozdnyakov 1970, str. 235.
  32. ^ Donohue J. (1982). The Structures of the Elements. Robert E. Krieger. str. 400. ISBN 978-0-89874-230-5. 
  33. ^ a b Vernon R. (2013). „Which Elements are Metalloids?”. Journal of Chemical Education. 90 (12): 1703—1707 (1704). Bibcode:2013JChEd..90.1703V. doi:10.1021/ed3008457. [Pretplata neophodna (pomoć)]. 
  34. ^ Merinis J.; Legoux G.; Bouissières G. (1972). „Etude de la formation en phase gazeuse de composés interhalogénés d'astate par thermochromatographie”. Radiochemical and Radioanalytical Letters (na jeziku: francuski). 11 (1): 59—64. 
  35. ^ Takahashi N.; Otozai K. (1986). „The Mechanism of the Reaction of Elementary Astatine with Organic Solvents”. Journal of Radioanalytical and Nuclear Chemistry. 103: 1—9. S2CID 93572282. doi:10.1007/BF02165358. 
  36. ^ Takahashi N.; Yano D.; Baba H. (1992). „Chemical Behavior of Astatine Molecules”. Proceedings of the International Conference on Evolution in Beam Applications, Takasaki, Japan, November 5–8, 1991. str. 536—539. 
  37. ^ Zuckerman & Hagen 1989, str. 21.
  38. ^ Kugler & Keller 1985, str. 110, 116, 210–211, 224.
  39. ^ Meyers R. A. (2001). „Halogen Chemistry”. Encyclopedia of Physical Science and Technology (3. izd.). Academic Press. str. 197—222 (202). ISBN 978-0-12-227410-7. 
  40. ^ Keller C.; Wolf W.; Shani J. (2011). „Radionuclides, 2. Radioactive Elements and Artificial Radionuclides”. Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry. 31. str. 89—117 (96). ISBN 978-3-527-30673-2. doi:10.1002/14356007.o22_o15. 
  41. ^ Zumdahl S. S.; Zumdahl S. A. (2008). Chemistry (8. izd.). Cengage Learning. str. 56. ISBN 978-0-547-12532-9. 
  42. ^ a b Housecroft C. E.; Sharpe A. G. (2008). Inorganic chemistry (3. izd.). Pearson Education. str. 533. ISBN 978-0-13-175553-6. 
  43. ^ Kugler & Keller 1985, str. 116.
  44. ^ L. Visscher; K. G. Dyall (1996). „Relativistic and Correlation Effects on Molecular properties. I. The Dihalogens F2, Cl2, Br2, I2, and At2” (PDF). The Journal of Chemical Physics. 104 (22): 9040—9046. Bibcode:1996JChPh.104.9040V. doi:10.1063/1.471636. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 3. 5. 2017. 
  45. ^ C. N. R. Rao; P. Ganguly (1986). „A New Criterion for the Metallicity of Elements”. Solid State Communications. 57 (1): 5—6. Bibcode:1986SSCom..57....5R. doi:10.1016/0038-1098(86)90659-9. 
  46. ^ G. W. C. Kaye; T. H. Laby (1973). Tables of Physical and Chemical Constants (14 izd.). Longman. ISBN 0-582-46326-2. 
  47. ^ Johnson G. R. (1967). „Dielectric properties of Polytetrafluorethylene”. 1966 Annual Report. Conference on Electrical Insulation and Dielectric Phenomenon. National Academy of Sciences—National Research Council. str. 78—83 (81). Pristupljeno 9. 4. 2015. 
  48. ^ P. P. Edwards; M. J. Sienko (1983). „On the Occurrence of Metallic Character in the Periodic Table of the Elements”. Journal of Chemical Education. 60 (9): 691—696. Bibcode:1983JChEd..60..691E. doi:10.1021/ed060p691. 
  49. ^ Smith A.; Ehret W. F. (1960). College chemistry. Appleton-Century-Crofts. str. 457. 
  50. ^ a b Champion J.; Seydou M.; Sabatié-Gogova A.; Renault E.; Montavon G. (2011). „Assessment of an Effective Quasirelativistic Methodology Designed to Study Astatine Chemistry in Aqueous Solution” (PDF). Physical Chemistry Chemical Physics. 13 (33): 14984—14992 (14984). Bibcode:2011PCCP...1314984C. PMID 21769335. doi:10.1039/C1CP20512A. [Pretplata neophodna (pomoć)]. 
  51. ^ M. Milanov; V. Doberenz; V. A. Khalkin; A. Marinov (1984). „Chemical Properties of Positive Singly Charged Astatine Ion in Aqueous Solution”. Journal of Radioanalytical and Nuclear Chemistry. 83 (2): 291—299. S2CID 97361684. doi:10.1007/BF02037143. 
  52. ^ a b Lavrukhina & Pozdnyakov 1970, str. 234.
  53. ^ Champion J.; Alliot C.; Renault E.; Mokili B. M.; Chérel M.; Galland N. (2010). „Astatine Standard Redox Potentials and Speciation in Acidic Medium”. The Journal of Physical Chemistry A. 114 (1): 576—582 (581). Bibcode:2010JPCA..114..576C. PMID 20014840. S2CID 15738065. doi:10.1021/jp9077008. 
  54. ^ Milesz S.; Jovchev M.; Schumann D.; Khalkin V. A. (1988). „The EDTA Complexes of Astatine”. Journal of Radioanalytical and Nuclear Chemistry. 127 (3): 193—198. S2CID 93032218. doi:10.1007/BF02164864. 
  55. ^ F. Guérard; J.-F. Gestin; M. W. Brechbiel (2013). „Production of [211At]-Astatinated Radiopharmaceuticals and Applications in Targeted α-Particle Therapy”. Cancer Biotherapy and Radiopharmaceuticals. 28 (1): 1—20. PMC 3545490  . PMID 23075373. doi:10.1089/cbr.2012.1292. 
  56. ^ Dolg M.; Kuchle W.; Stoll H.; Preuss H.; Schwerdtfeger P. (1991). „Ab Initio Pseudopotentials for Hg to Rn: II. Molecular Calculations on the Hydrides of Hg to At and the Fluorides of Rn”. Molecular Physics. 74 (6): 1265—1285 (1265, 1270, 1282). Bibcode:1991MolPh..74.1265D. doi:10.1080/00268979100102951. 
  57. ^ Saue T.; Faegri K.; Gropen O. (1996). „Relativistic Effects on the Bonding of Heavy and Superheavy Hydrogen Halides”. Chemical Physics Letters. 263 (3–4): 360—366 (361—362). Bibcode:1996CPL...263..360S. doi:10.1016/S0009-2614(96)01250-X. 
  58. ^ M. Barysz (2010). Relativistic Methods for Chemists. Springer. str. 79. ISBN 978-1-4020-9974-8. 
  59. ^ Thayer J. S. (2005). „Relativistic Effects and the Chemistry of the Heaviest Main-group elements”. Journal of Chemical Education. 82 (11): 1721—1727 (1725). Bibcode:2005JChEd..82.1721T. doi:10.1021/ed082p1721. 
  60. ^ Wulfsberg G. (2000). Inorganic Chemistry. University Science Books. str. 37. ISBN 1-891389-01-7. 
  61. ^ Smith D. W. (1990). Inorganic Substances: A Prelude to the Study of Descriptive Inorganic Chemistry. Cambridge University Press. str. 135. ISBN 0-521-33738-0. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Astat na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Астат&oldid=27548718”