Владимир Путин

председник Русије (1999—2008, 2012—)

Владимир Владимирович Путин (рус. Влади́мир Влади́мирович Пу́тин; Лењинград, 7. октобар 1952) руски је политичар, правник и бивши обавештајац.Тренутни је председник Руске Федерације.

Владимир Путин
Путин 2024.
Лични подаци
Датум рођења(1952-10-07)7. октобар 1952.(71 год.)
Место рођењаЛењинград, Руска СФСР, Совјетски Савез
УниверзитетЛењинградски државни универзитет
Професијаправник, војно лице
Породица
СупружникЉудмила Путин(1983—2013)
Децаћерке Катарина и Марија
Политичка каријера
Политичка
странка
независни
претходно:
Јединствена Русија (2008—2012)
Јединство (1999—2001)
НДР (1995—1999)
КПСС (до 1991)
Чин
Пуковник ФСБ-а (1999)

Активни државни саветник Руске Федерације 1. класе
Тренутна функција
Функцију обавља од 7. маја 2012.
ИзбориПредседнички избори 2012.
Реизбор(и)Председнички избори 2018., Председнички избори 2024.
Председник владеДмитриј Медведев
Михаил Мишустин
ПретходникДмитриј Медведев
9. премијер Русије
8. мај 2008. — 7. мај 2012.
ПредседникДмитриј Медведев
ПретходникВиктор Зупков (в. д.)
Дмитриј Медведев
2. председник Русије
7. мај 2000. — 7. мај 2008.(в. д. од 31. децембра 1999).
ИзбориПредседнички избори 2000.
Реизбор(и)Председнички избори 2004.
Председник владеМихаил Касјанов
Виктор Христенко (в. д.)
Михаил Фрадков
Виктор Зупков
ПретходникБорис Јељцин
НаследникДмитриј Медведев
5. премијер Русије
16. август 1999. — 7. мај 2000. (в. д. од 9. августа 1999).
ПредседникБорис Јељцин
(до 31. децембра 1999)
ПретходникСергеј Степашин
НаследникМихаил Касјанов
29. март 1999. — 9. август 1999.
ПретходникНиколај Бордјужа
НаследникСергеј Иванов
4. директор ФСБ
25. јул 1998. — 9. август 1999.
ПретходникНиколај Коваљов
НаследникНиколај Патрушев

За председника Русије изабран је 26. марта 2000. године, у првом кругу председничких избора. Од 31. децембра 1999. до 7. маја 2000. године, по декрету председника у оставци Бориса Јељцина, вршио је дужности председника Русије. Пре тога је био последњи премијер Русије током Јељциновог мандата. За други мандат је изабран 2004. године који је трајао до 7. маја 2008. када је га је на тој функцији наследио Дмитриј Медведев. Путин је изабран за други мандат на месту премијера, 8. маја 2008. године. На председничким изборима одржаним 4. марта 2012. победио је у првом кругу, освојивши 63,7% гласова.[1]

Под Путиновим вођством, Русија је прешла на ауторитаризам. Поједини експерти не сматрају Русију демократском земљом, позивајући се на затварање и репресију политичких противника, застрашивање и гушење слободне медија и недостатак слободних и фер избора.[2]

Детињство и образовање

Родитељи Владимира Путина
Владимир Спиридонович
Марија Ивановна

Путин је рођен у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург) 7. октобра 1952. Његова мајка Марија Ивановна Путина је била радник у фабрици, а отац Владимир Спиридонович Путин је био регрутован у Совјетску морнарицу да служи на подморници почетком 1930-их, а касније је служио у НКВД-у у саботерској групи током Другог светског рата.[3] Владимир Путин је имао још два брата, Алберта и Виктора, који су рођени средином 1930-их. Алберт је умро неколико месеци након рођења, а Виктор је подлегао дифтерији током опсаде Лењинграда. Деда Владимира Путина, Спиридон Путин, је био лични кувар Владимира Лењина и Јосифа Стаљина.[4]

Путин је у младости волео да имитира обавештајце које су у филмовима глумили глумци попут Вјачеслава Тихонова и Георгија Жижонова.[5] Од 1960. до 1968. похађа осмољетку №193 у Лењинграду. Након осмог разреда уписује се у средњу школу №281 (стручна школа хемијског усмерења), коју завршава 1970. године.[6] По завршетку средње школе уписао је 1970. године Правни факултет.

Дипломирао је 1975. године, међународно право на Правном факултету Лењинградског државног универзитета, а тема димпломског рада је била Принцип најповлашћеније нације (рус. Принцип наиболее благоприятствуемой нации).[7] На универзитету је такође постао члан Комунистичке партије Совјетског Савеза и остао је њен члан све до њеног распуштања децембра 1991.[8][5]

Служба у КГБ-у

 
Путин као официр КГБ у чину капетана прве класе.

Након дипломирања, Путин је примљен у КГБ. Радио је у Директорату КГБ Лењинграда и Лењинградске области, где је упознао Сергеја Иванова.[9] Године 1975. завршио је курс КГБ-а у Окти код Лењинграда. 1977. године радио је у контра-обавештајној служби Лењинградског КГБ-а.[10] 1979. године завршава шестомесечни курс у Московској вишој школи КГБ-а а 1984. године са чином мајора студирао је постдипломске студије на КГБ институту Јуриј Андропов, где је стекао 1985. године диплому специјалисте контраобавештајне службе. У том периоду је изучавао немачки језик који течно говори.

Од 1985. до 1990. Путин је био на дужности у Дрездену, Источна Немачка. Након пада Берлинског зида, враћен је у Совјетски Савез. У Дрездену је 1989. сам одбранио зграду КГБ.[11] Путин је званично дао отказ у државној безбедности 20. августа 1991. током државног удара који је предводио КГБ против совјетског председника Михаила Горбачова. У то време имао је чин пуковника.

Политичка каријера

 
Путин, 1991.

Администрација Санкт Петербурга (1990–1996)

У мају 1990. Путин је постављен за саветника за међународне послове градоначелника Лењинграда Анатолија Собчака. У интервјуу Оливеру Стоуну 2017. године, Путин је рекао да је поднео оставку из КГБ-а 1991. године, након пуча против Михаила Горбачова, јер се не слаже са оним што се догодило и не жели да буде део обавештајне службе у новој администрацији.[12] Према Путиновим изјавама 2018. и 2021. године, он је можда радио као приватни таксиста да би додатно зарадио, или је размишљао о таквом послу.[13][14]

Дана 28. јуна 1991. године постао је шеф Комитета за спољне односе Канцеларије градоначелника, задужен за унапређење међународних односа и страних инвестиција[15] и регистровање пословних подухвата. У року од годину дана, Путина је истражило градско законодавно веће које је предводила Марина Саље. Закључено је да је подцијенио цене и дозволио извоз метала у вредности од 93 милиона долара у замену за инострану помоћ у храни која никада није стигла.[16][17] Упркос препоруци истражитеља да Путин буде отпуштен, Путин је остао на челу Комитета за спољне односе до 1996. године.[18][19] Од 1994. до 1996. био је на неколико других политичких и владиних функција у Санкт Петербургу.

У марту 1994. Путин је постављен за првог заменика председавајућег Владе Санкт Петербурга. У мају 1995. организовао је Санкт Петербург огранак провладине политичке партије Наш дом – Русија, либералне партије моћи коју је основао премијер Виктор Черномирдин. Године 1995. руководио је изборном кампањом за законодавство те странке, а од 1995. до јуна 1997. био је лидер њеног огранка у Санкт Петербургу.

 
Путин као директор ФСБ-а, 1998.

Рана московска каријера (1996–1999)

У јуну 1996. Собчак је изгубио своју кандидатуру за реизбор у Санкт Петербургу, а Путин, који је водио његову предизборну кампању, поднео је оставку на своје функције у градској управи. Преселио се у Москву и постављен је за заменика шефа Одељења за управљање имовином председника на челу са Павелом Бородином. На овој функцији је био до марта 1997. Био је одговоран за инострану имовину државе и организовао пренос бивше имовине Совјетског Савеза и КПСС у Руску Федерацију.[20]

Председник Борис Јељцин је 26. марта 1997. именовао Путина за заменика шефа председничког штаба, место које је задржао до маја 1998. и за шефа Главне контролне дирекције Одељења за управљање председничком имовином (до јуна 1998). Његов претходник на овој функцији био је Алексеј Кудрин, а наследник Николај Патрушев, будући истакнути политичари и Путинови сарадници.[21] Дана 3. априла 1997. Путин је унапређен у 1. класе активног државног саветника Руске Федерације – највиши савезни државни чин цивилне службе.[22]

Дана 27. јуна 1997. године, на Рударском институту у Санкт Петербургу, под руководством ректора Владимира Литвињенка, Путин је одбранио докторску дисертацију из економских наука под насловом Стратешко планирање репродукције минерално-ресурсне базе региона у условима формирања тржишних односа.[23] Ово је био пример обичаја у Русији да би млади званичник у успону писао научни рад усред каријере.[24] Путинова теза је плагирана.[25] Чланови Института Брукингс открили су да је 15 страница преписано из америчког уџбеника.[26][27]

Путин је 25. маја 1998. именован за првог заменика шефа председничког штаба за регионе, а наследио је Викторију Митину. Он је 15. јула именован за шефа комисије за припрему споразума о разграничењу власти региона и шефа федералног центра при председнику, заменивши Сергеја Шахраја. Након Путиновог именовања, комисија није закључила ниједан такав споразум, иако је током Шахрајевог мандата на челу Комисије потписано 46 таквих споразума.[28] Касније, пошто је постао председник, Путин је отказао свих 46 споразума.[29] Јељцин је 25. јула 1998. именовао Путина за директора Федералне службе безбедности (ФСБ), примарне обавештајне и безбедносне организације Руске Федерације и наследнице КГБ-а.[30] Путин је 1999. описао комунизам као „слепу уличицу, далеко од главног тока цивилизације“.[31]

 
Путин говори у Државној думи, октобар 1999.

Први пут премијер (1999–2000)

Путин је 9. августа 1999. године именован за једног од три прва потпредседника владе, а касније тог дана председник Јељцин га је именовао за вршиоца дужности премијера Руске Федерације.[32] Јељцин је такође најавио да жели да види Путина као свог наследника. Касније истог дана, Путин је пристао да се кандидује за председника.[33]

Државна дума је 16. августа одобрила његово именовање за премијера са 233 гласа за (насупрот 84 против, 17 уздржаних),[34] док је била потребна проста већина од 226, чиме је постао пети премијер Русије у мање од осамнаест месеци. Приликом његовог именовања, мало ко је очекивао да ће Путин, практично непознат широј јавности, трајати дуже од његових претходника. У почетку је сматран Јељцином лојалистом; као и други премијери Бориса Јељцина, Путин није сам бирао министре, његов кабинет је одређивала председничка администрација.[35]

Главни Јељцинови противници и потенцијални наследници већ су водили кампању да смене болесног председника, и снажно су се борили да спрече Путиново појављивање као потенцијалног наследника. Након руских бомбардовања станова у септембру 1999. и инвазије на Дагестан од стране муџахедина, укључујући бивше агенте КГБ-а, са седиштем у Чеченској Републици Ичкерији, Путинов имиџ закона и реда и непопустљив приступ Другом чеченском рату убрзо су се удружили да би подигли његову популарност и дозволио му да претекне своје ривале.

Иако није формално повезан ни са једном странком, Путин је обећао подршку новоформираној Партији јединства, која је освојила други највећи проценат гласова (23,3%) на изборима за Думу у децембру 1999. и заузврат је подржала Путина.

 
Путин полаже председничку заклетву поред Бориса Јељцина, 7. мај 2000.

Први пут председник (1999–2008)

Јељцин је 31. децембра 1999. неочекивано поднео оставку и, према Уставу Русије, Путин је постао вршилац дужности председника Руске Федерације. По преузимању ове улоге, Путин је отишао у раније заказану посету руским трупама у Чеченији.

 
Путин са Томом Брокауом пре интервјуа 2. јуна 2000.

Први председнички декрет који је Путин потписао 31. децембра 1999. носио је наслов „О гаранцијама за бившег председника Руске Федерације и чланове његове породице“.[тражи се извор] Тиме је обезбеђено да „оптужбе за корупцију против одлазећег председника и његових рођака“ неће покренути.[36] Ово је највише било усмерено на случај подмићивања Мабетекс у који су били умешани чланови Јељцинове породице. Дана 30. августа 2000. одбачена је кривична истрага (број 18/238278-95) у којој је и сам Путин,[тражи се извор] као члан градске владе Санкт Петербурга, био један од осумњичених.

Дана 30. децембра 2000. године, још један случај против генералног тужиоца је одбачен „због недостатка доказа“, упркос хиљадама докумената које су проследили швајцарски тужиоци.[37] Дана 12. фебруара 2001. Путин је потписао сличан савезни закон који је заменио декрет из 1999. године. Марина Саље је вратила случај у вези са Путиновом наводном корупцијом у извозу метала из 1992. године, али је она ућуткана и приморана да напусти Санкт Петербург.[тражи се извор]

 
Путин као председник Русије, 2000

Док су се његови противници припремали за изборе у јуну 2000. године, Јељцинова оставка је довела до тога да су председнички избори одржани 26. марта 2000; Путин је победио у првом кругу са 53% гласова.

Инаугурација председника Путина одржана је 7. маја 2000. Он је именовао министра финансија Михаила Касјанова за премијера.[38] Први велики изазов Путиновој популарности дошао је у августу 2000. године, када је био критикован због наводног лошег руковања подморницом Курск.[39] Та критика је била углавном због тога што је Путину требало неколико дана да се врати са одмора, и још неколико дана пре него што је посетио лице места.[40]

Између 2000. и 2004. Путин је кренуо у реконструкцију сиромашног стања земље, очигледно победивши у борби за власт са руским олигарсима, постигавши 'велику погодбу' са њима. Ова погодба је омогућила олигарсима да задрже већину својих овлашћења, у замену за њихову експлицитну подршку – и усклађивање са – Путиновом владом.[41][42]

Криза са таоцима у московском позоришту догодила се октобра 2002. Многи у руској штампи и међународним медијима упозоравали су да би смрт 130 талаца у операцији спасавања специјалних снага током кризе озбиљно нарушила популарност председника Путина. Међутим, убрзо након што је опсада завршена, руски председник је уживао рекордан рејтинг јавности – 83% Руса је изјавило да је задовољно Путином и његовим руковањем опсадом.[43]

2003. године у Чеченији је одржан референдум на којем је усвојен нови устав који проглашава да је Република Чеченија део Русије; с друге стране, регион јесте добио аутономију.[44] Чеченија је постепено стабилизована успостављањем парламентарних избора и регионалне владе.[45][46] Током Другог чеченског рата, Русија је озбиљно онеспособила чеченски побуњенички покрет; међутим, настављени су спорадични напади побуњеника широм северног Кавказа.[47]

 
Путин са Јуничиром Коизумијем, Жаком Шираком, Герхардом Шредером, Џорџом В. Бушом и другим државним лидерима у Москви током параде за Дан победе, 9. мај 2005.

Путин је 14. марта 2004. изабран за председника за други мандат, са 71% гласова.[48] Криза са таоцима у школама у Беслану догодила се 1-3. септембра 2004; умрло је више од 330 људи, укључујући 186 деце.[49]

Скоро десетогодишњи период пре успона Путина након распада совјетске власти био је период преокрета у Русији.[50] У говору у Кремљу 2005. Путин је окарактерисао распад Совјетског Савеза као „највећу геополитичку катастрофу двадесетог века“.[51] Путин је елаборирао: „Штавише, епидемија распада заразила је и саму Русију.“[52] Мрежа социјалне сигурности земље од колевке до гроба је нестала, а очекивани животни век се смањио у периоду који је претходио Путиновој владавини, а очекивани животни век се смањио у периоду који је претходио Путиновој владавини.[53] Године 2005. покренути су национални приоритетни пројекти за унапређење руске здравствене заштите, образовања, становања и пољопривреде.[54][55]

Настављено кривично гоњење тада најбогатијег човека у Русији, председника нафтне и гасне компаније Јукоса Михаила Ходорковског, због преваре и утаје пореза, међународна штампа је видела као одмазду за донације Ходорковског либералним и комунистичким противницима Кремља.[56] Ходорковски је ухапшен, Јукос је банкротирао, а имовина компаније је продата по вредности испод тржишне, при чему је највећи удео стекла државна компанија Росњефт.[57] Судбина Јукоса је виђена као знак ширег померања Русије ка систему државног капитализма.[58][59] Ово је наглашено у јулу 2014, када је Стални арбитражни суд у Хагу акционарима Јукоса доделио 50 милијарди долара одштете.[60]

Дана 7. октобра 2006, Ана Политковска, новинарка која је разоткрила корупцију у руској војсци и њено понашање у Чеченији, упуцана је у предворју своје стамбене зграде, на Путинов рођендан. Смрт Политковске изазвала је међународне критике, уз оптужбе да Путин није успео да заштити нове независне медије у земљи.[61][62] Сам Путин је рекао да је њена смрт направила више проблема влади од њених писања.[63]

 
На састанку са Ангелом Меркел у јануару 2007. Путин је довео свог лабрадора пред немачку канцеларку, која има фобију од паса.

У јануару 2007. Путин се састао са немачком канцеларком Ангелом Меркел у његовој резиденцији на Црном мору у Сочију, две недеље након што је Русија искључила испоруку нафте Немачкој. Путин је довео свог црног лабрадора Конија пред Меркелову, која има изражену фобију од паса и која је изгледала видно непријатно у њеном присуству, додајући „Сигуран сам да ће се добро понашати“, што је изазвало бес међу немачким новинарима.[64][65] На питање о инциденту у интервјуу за Билд у јануару 2016, Путин је рекао да није био свестан њене фобије, додајући „Желео сам да је усрећим. Када сам сазнао да не воли псе, наравно, извинио сам се“.[66] Меркелова је касније рекла групи новинара „Разумем зашто то мора да уради – да докаже да је мушкарац. Он се плаши сопствене слабости. Русија нема ништа, нема успешну политику или економију. Све што имају је ово.“[67]

У говору у фебруару 2007. на Минхенској безбедносној конференцији, Путин се пожалио на осећај несигурности изазван доминантном позицијом у геополитици Сједињених Држава, и приметио да је бивши званичник НАТО дао реторичка обећања да се неће ширити у нове земље на истоку Европе.

 
Путин, Бил Клинтон, Џорџ Х. В. Буш и Људмила Путина на државној сахрани Бориса Јељцина у Москви, април 2007.

Путин је 14. јула 2007. најавио да ће Русија суспендовати примену својих обавеза из Уговора о конвенционалним оружаним снагама у Европи, које ступају на снагу након 150 дана,[68][69] и суспендовати ратификацију Уговора о прилагођеним конвенционалним оружаним снагама у Европи, који уговор чланице НАТО-а су избегавале одустајање од повлачења Русије из Придњестровља и Републике Грузије. Москва је наставила да учествује у заједничкој консултативној групи, јер се надала да би дијалог могао да доведе до стварања ефикасног, новог режима контроле конвенционалног наоружања у Европи.[70] Русија јесте прецизирала кораке које би НАТО могао да предузме да оконча суспензију. „То укључује чланове [НАТО] који смањују додељивање наоружања и даље ограничавају привремено распоређивање наоружања на територији сваке чланице НАТО-а. Русија такође жели да се елиминишу ограничења у погледу тога колико снага може да распореди на својим јужним и северним боковима. Штавише, она врши притисак Чланице НАТО-а да ратификују ажурирану верзију споразума из 1999. године, познату као Адаптирани ЦФЕ уговор, и захтевајући да му се придруже четири чланице алијансе изван првобитног споразума, Естонија, Летонија, Литванија и Словенија.“[71]

Почетком 2007. године, „Маршеве неистомишљеника“ организовала је опозициона група Друга Русија,[72] коју су предводили бивши шаховски шампион Гари Каспаров и националбољшевистички лидер Едуард Лимонов. Након претходних упозорења, демонстрације у неколико руских градова су дочекале полицијске акције, које су укључивале ометање путовања демонстраната и хапшења чак 150 људи који су покушали да пробију полицијске линије.[73]

Путин је 12. септембра 2007. распустио владу на захтев премијера Михаила Фрадкова. Фрадков је прокоментарисао да је то да би се председнику дало „одрешене руке“ уочи парламентарних избора. За новог премијера именован је Виктор Зубков.[74]

Путинови нуклеарни бомбардери су 19. септембра 2007. започели вежбе у близини САД, први пут од распада СССР-а.[75]

У децембру 2007. Јединствена Русија – владајућа партија која подржава Путинову политику – освојила је 64,24% гласова у својој кандидатури за Државну Думу према прелиминарним резултатима избора.[76] Победу Јединствене Русије на изборима у децембру 2007. многи су видели као показатељ снажне народне подршке тадашњем руском руководству и његовој политици.[77][78]

11. фебруара 2008, док се Путин обраћао на прослави 15. годишњице Гаспрома, његови запослени су претили Украјини обуставом протока.[79]

4. априла 2008. на самиту НАТО-а у Букурешту, позвани Путин је рекао Џорџу Бушу и другим делегатима конференције: „Појаву моћног војног блока на нашој граници посматрамо као директну претњу безбедности наше нације. процес који није усмерен против Русије неће бити довољан. Национална безбедност није заснована на обећањима.“[80]

Путиново обнављање Русије

 
Индекс раста руске економије од распада Совјетског Савеза до данас.

Владимир Путин радио је на препороду Русије, за време његове власти економија Русија расла је у просеку за 7% сваке године. Путин је радио и на учвршћивању централне власти у свим гувернијама. Тако је смањио ризик од отцепљења далеких области побуњених сепаратистичким осећањима.

Други пут премијер (2008–2012)

 
Владимир Путин са Димитријем Медведевим.

Путину је Уставом забрањен трећи узастопни мандат. За његовог наследника изабран је први потпредседник владе Дмитриј Медведев. У операцији промене власти 8. маја 2008, само дан након што је Медведеву предао место председника, Путин је именован за премијера Русије, задржавши своју политичку доминацију.[81]

Путин је рекао да је превазилажење последица светске економске кризе једно од два главна достигнућа његовог другог премијерског мандата.[82] Други је био стабилизација величине руске популације између 2008. и 2011. након дугог периода демографског колапса који је почео 1990-их.[83] Током овог премијерског мандата дошло је до гасног спора између Русије и Украјине 2009. године, а Путин је контролисао шаховску таблу Гаспрома, према Андрију Кобољеву, који је тада био саветник генералног директора украјинске компаније Нафтогас. Путин је на немачком сајму 2010. приметио да ако његови домаћини не желе руски природни гас или нуклеарну енергију, увек могу да се греју на дрва, а за то ће морати да сече Сибир.[84]

На Конгресу Јединствене Русије у Москви 24. септембра 2011, Медведев је званично предложио да се Путин кандидује за председника 2012, што је Путинова понуда прихватила. С обзиром на скоро потпуну доминацију Јединствене Русије над руском политиком, многи посматрачи су веровали да је Путину осигуран трећи мандат. Очекивало се да ће се овим потезом Медведев наћи на листи Јединствене Русије на парламентарним изборима у децембру, са циљем да постане премијер на крају свог председничког мандата.[85]

После парламентарних избора 4. децембра 2011, десетине хиљада Руса учествовало је у протестима против наводне изборне преваре, највећих протеста у Путиново време. Демонстранти су критиковали Путина и Јединствену Русију и тражили поништење резултата избора.[86] Ти протести су изазвали страх од револуције у боји у друштву.[87] Путин је наводно у периоду од 2005. до 2012. године организовао низ паравојних група лојалних себи и Јединственој Русији.[88]

Други пут председник (2012–тренутно)

Трећи председнички мандат (2012–2018)

 
Путин, 2012

Убрзо након што је Медведев преузео дужност 2008. године, председнички мандати су продужени са четири на шест година, на снагу са изборима 2012. године.[89]

24. септембра 2011, говорећи на конгресу Јединствене Русије, Медведев је најавио да ће препоручити тој партији да предложи Путина за свог председничког кандидата. Такође је открио да су њих двојица одавно склопили договор како би Путину омогућили да се кандидује за председника 2012. године.[90] Овај прелазак су многи у медијима назвали „Рокировка“, руски израз за шаховски потез „рокирење“.[91]

Путин је 4. марта 2012. победио на руским председничким изборима 2012. у првом кругу, са 63,6% гласова, упркос широко распрострањеним оптужбама за намештање гласова.[92][93][94] Опозиционе групе оптужиле су Путина и Јединствену Русију за превару.[95] Док су напори да се избори учине транспарентним објављивани, укључујући коришћење веб камера на бирачким местима, гласање је критиковано од стране руске опозиције и међународних посматрача из Организације за европску безбедност и сарадњу због процедуралних неправилности.[96]

Протести против Путина одржани су током и непосредно после председничке кампање. Најозлоглашенији протест био је наступ Pussy Riot 21. фебруара, а потом и суђење.[97] Процењује се да се 8.000–20.000 демонстраната окупило у Москви 6. маја,[98][99] када је осамдесет људи повређено у сукобима са полицијом,[100] и 450 је ухапшено, док је још 120 ухапшено следећег дана.[101] Дошло је до контрапротеста присталица Путина који је кулминирао окупљањем од око 130.000 присталица на стадиону Лужњики, највећем руском стадиону.[102] Неки од присутних су изјавили да су били плаћени да дођу, да су били приморани да дођу од стране својих послодаваца или су били заведени у уверењу да ће уместо тога ићи на народну смотру..[103][104][105] Сматра се да је скуп до сада највећи у знак подршке Путину.[106]

Путиново председништво је инаугурисано у Кремљу 7. маја 2012. године.[107] Првог дана на месту председника Путин је издао 14 председничких декрета, које медији понекад називају „мајским декретима“, укључујући и један подужи у којем се наводе широки циљеви руске економије. Други декрети су се тицали образовања, становања, обуке квалификоване радне снаге, односа са Европском унијом, одбрамбене индустрије, међуетничких односа и других области политике које су обрађене у Путиновим програмским чланцима издатим током председничке кампање.[108]

Путин и Јединствена Русија су 2012. и 2013. подржали строжије законе против ЛГБТ заједнице у Санкт Петербургу, Архангелску и Новосибирску; Државна дума је у јуну 2013. усвојила закон под називом руски закон о геј пропаганди, који је против „хомосексуалне пропаганде“ (који забрањује симболе као што су застава дуге,[109][110] као и објављена дела која садрже хомосексуални садржај)..[111][112] Одговарајући на међународну забринутост око руског законодавства, Путин је замолио критичаре да напомену да је закон „забрана пропаганде педофилије и хомосексуализма“ и навео да хомосексуални посетиоци Зимских олимпијских игара 2014. треба да „оставе децу на миру“, али је демантовао да постоји било каква „професионална, каријерна или друштвена дискриминација“ према хомосексуалцима у Русији.[113]

У јуну 2013. Путин је присуствовао телевизијском митингу Сверуског народног фронта где је изабран за шефа покрета[114] који је основан 2011. године.[115] Према речима новинара Стива Розенберга, циљ покрета је да „поново повеже Кремљ са руским народом“ и једног дана, ако буде потребно, замени све непопуларнију странку Јединствена Русија која тренутно подржава Путина.[116]

Анексија Крима
 
Руски председник Владимир Путин потписује споразум о приступању (анексији) са лидерима Крима у Москви, 18. март 2014.

У фебруару 2014. Русија је извршила неколико војних упада на украјинску територију. Након евромајданских протеста и пада украјинског председника Виктора Јануковича, руски војници без обележја преузели су контролу над стратешким положајима и инфраструктуром на украјинској територији Крима. Русија је потом анектирала Крим и Севастопољ након референдума на којем су, према званичним резултатима, Кримљани гласали за прикључење Руској Федерацији.[117][118] [119] Након тога, демонстрације против законодавних акција украјинске Раде од стране проруских група у области Донбаса у Украјини ескалирале су у руско-украјински рат између украјинске владе и сепаратистичких снага самопроглашених Доњецк и Луганске Народне Републике које подржава Русија. У августу 2014.[120] руска војна возила су прешла границу на неколико локација Доњецке области.[121][122][123] Украјинске власти су сматрале да је упад руске војске одговоран за пораз украјинских снага почетком септембра.[124][125]

У октобру 2014, Путин се обратио руским безбедносним проблемима у Сочију у Међународном дискусионом клубу Валдај.

У новембру 2014. украјинска војска је известила о интензивном премештању трупа и опреме из Русије у делове источне Украјине које контролишу сепаратисти.[126] Асошијетед прес је известио о 80 необележених војних возила у покрету у областима под контролом побуњеника.[127] Специјална посматрачка мисија ОЕБС-а је посматрала конвоје тешког наоружања и тенкова на територији под контролом ДНР без обележја.[128] Посматрачи ОЕБС-а су даље навели да су приметили возила која су превозила муницију и лешеве војника како прелазе руско-украјинску границу под маском конвоја хуманитарне помоћи.[129]

Почетком августа 2015. ОЕБС је приметио преко 21 такво возило означено руским војним кодом за војнике погинуле у акцији.[130] Према Москва Тајмс-у, Русија је покушала да застраши и ућутка раднике за људска права који разговарају о смрти руских војника у сукобу.[131] ОЕБС је више пута извештавао да је његовим посматрачима забрањен приступ областима које контролишу „комбиноване руско-сепаратистичке снаге“.[132]

У октобру 2015. Вашингтон пост је известио да је Русија последњих недеља преместила неке од својих елитних јединица из Украјине у Сирију како би подржала сиријског председника Башара ел Асада.[133] У децембру 2015. Путин је признао да у Украјини делују руски војни обавештајци.[134]

Москва Тајмс је цитирао проруског академика Андреја Циганкова који је рекао да су многи чланови међународне заједнице претпостављали да је Путинова анексија Крима покренула потпуно нову врсту руске спољне политике[135][136] и да се његова спољна политика померила „од спољна политика вођена државом“ до заузимања офанзивног става ради поновног стварања Совјетског Савеза. У јулу 2015. он је изнео мишљење да се ова промена политике може схватити као Путин који покушава да одбрани нације у руској сфери утицаја од „задирања на западну моћ“.

 
Путин са Башаром ел Асадом, 2017
Интервенција у Сирији

Председник Путин је 30. септембра 2015. одобрио руску војну интервенцију у грађанском рату у Сирији, након званичног захтева сиријске владе за војну помоћ против побуњеничких и џихадистичких група.[137]

Руске војне активности су се састојале од ваздушних удара, удара крстарећих ракета и употребе саветника на линији фронта и руских специјалних снага против милитантних група које се супротстављају сиријској влади, укључујући сиријску опозицију, као и Исламску државу Ирака и Леванта (ИСИЛ) , фронт ал-Нусра (ал-Каида на Леванту), Тахрир ел-Шам, Ахрар ал-Шам, и војска освајања.[138][139] Након Путинове објаве 14. марта 2016. да је мисија коју је поставио за руску војску у Сирији „у великој мери остварена“ и наређено повлачење „главног дела“ руских снага из Сирије,[140] руске снаге распоређене у Сирији наставио да активно делује као подршка сиријској влади.[141]

Мешање Русије у америчке изборе 2016

У јануару 2017, процена америчке обавештајне заједнице је изразила велико уверење да је Путин лично наредио кампању утицаја, у почетку да оцрни Хилари Клинтон и да нашкоди њеним изборним шансама и потенцијалном председништву, а затим је касније развио „јасну преференцију“ за Доналда Трампа.[142] Трамп је доследно негирао било какво руско мешање у америчке изборе,[143][144][145] као и Путин у децембру 2016,[146] марту 2017,[147] јуну 2017,[148][149][150] и јулу 2017.[151]

Путин је касније изјавио да је мешање било „теоретски могуће” и да су га могли извршити „патриотски настројени” руски хакери,[152] а другом приликом је тврдио да „чак и не Руси, већ Украјинци, Татари или Јевреји, али са руским држављанством” био одговоран.[153] У јулу 2018, The New York Times је известио да је ЦИА дуго неговала руски извор који се на крају попео на позицију блиску Путину, дозвољавајући том извору да 2016. пренесе кључне информације о Путиновој директној умешаности.[154] Путин је наставио сличне покушаје на председничким изборима у САД 2020. године.[155]

Четврти председнички мандат (2018–2024)

 
Путин полаже своју четврту председничку заклетву, 2018

Путин је победио на руским председничким изборима 2018. са више од 76% гласова.[156] Његов четврти мандат почео је 7. маја 2018,[157] и трајаће до 2024.[158] Истог дана Путин је позвао Дмитрија Медведева да формира нову владу.[159] Путин је 15. маја 2018. године учествовао у отварању кретања дуж деонице аутопута Кримског моста.[160] Путин је 18. маја 2018. године потписао указе о саставу нове Владе.[161] Путин је 25. маја 2018. најавио да се неће кандидовати за председника 2024. године, правдајући то у складу са руским Уставом.[162] Путин је 14. јуна 2018. отворио 21. Светско првенство у фудбалу, које је први пут одржано у Русији. Путин је 18. октобра 2018. рекао да ће Руси „ићи у рај као мученици“ у случају нуклеарног рата јер би он користио нуклеарно оружје само као одмазду.[163] У септембру 2019. Путинова администрација се умешала у резултате регионалних избора у Русији и изманипулисала их елиминисањем свих кандидата из опозиције. Догађај који је имао за циљ да допринесе владајућој странци, победи Јединствене Русије, такође је допринео подстицању масовних протеста за демократију, што је довело до хапшења великих размера и случајева полицијске бруталности.[164]

Дана 15. јануара 2020, Медведев и цела његова влада поднели су оставку након Путиновог председничког обраћања Савезној скупштини 2020. Путин је предложио велике уставне амандмане који би могли да продуже његову политичку моћ након председавања[165][166] Истовремено, он је у име Путина наставио да врши своја овлашћења до формирања нове владе.[167] Путин је предложио Медведеву да преузме новостворену функцију заменика председника Савета безбедности.[168]

Истог дана, Путин је за премијера предложио Михаила Мишустина, шефа Федералне пореске службе земље. Следећег дана га је Државна дума потврдила на ту функцију,[169][170] и Путиновим указом именован за премијера.[171] Ово је био први пут да је премијер потврђен без иједног гласа против. Мишустин је 21. јануара 2020. представио Путину нацрт структуре свог кабинета. Истог дана, председник је потписао указ о структури кабинета и именовао предложене министре.[172][173][174]

Ковид-19 пандемија
 
Путин (обучен у жуто заштитно одело) посећује пацијенте са корона вирусом у Градској клиничкој болници број 40 у Москви, 24. марта 2020.

Путин је 15. марта 2020. године наложио формирање Радне групе Државног савета за сузбијање ширења коронавируса. Путин је именовао градоначелника Москве Сергеја Собјанина за шефа групе.[175]

Дана 22. марта 2020, након телефонског разговора са италијанским премијером Ђузепеом Контеом, Путин је договорио да руска војска пошаље војне лекаре, специјална возила за дезинфекцију и другу медицинску опрему у Италију, која је била најтеже погођена пандемијом КОВИД-19 у Европи.[176] Путин је почео да ради на даљину из своје канцеларије у Ново-Огарјеву. Према речима Дмитрија Пескова, Путин је прошао свакодневне тестове на корона вирус и његово здравље није било угрожено.[177][178]

Председник Путин је 25. марта у телевизијском обраћању нацији најавио да ће референдум о уставу 22. априла бити одложен због коронавируса-[179]Д одао је да ће следеће недеље бити плаћени одмор широм земље и позвао Русе да остану код куће.[180][181] Путин је најавио и листу мера социјалне заштите, подршке малим и средњим предузећима, промене фискалне политике.[182] Путин је најавио следеће мере за микропредузећа, мала и средња предузећа: одлагање плаћања пореза (осим руског пореза на додату вредност) за наредних шест месеци, смањење висине доприноса за социјално осигурање на пола, одлагање доприноса за социјално осигурање, одлагање кредита отплате за наредних шест месеци, шестомесечни мораторијум на казне, наплату дугова и пријаве поверилаца за стечај предузећа дужника.[183][184]

Путин је 2. априла 2020. поново упутио обраћање у којем је најавио продужење нерадног времена до 30. априла.[185] Путин је упоредио борбу Русије против КОВИД-19 са руским биткама са инвазијом печенешких и куманских степских номада у 10. и 11. веку.[186] У анкети Леваде од 24. до 27. априла, 48% руских испитаника рекло је да не одобрава Путиново поступање са пандемијом корона вируса,[187] а његова строга изолација и недостатак лидерства током кризе нашироко је коментарисан као знак губитка свог „јака“. " слика.[188][189]

У јуну 2021. Путин је рекао да је у потпуности вакцинисан против ове болести вакцином Спутњик В, наглашавајући да, иако вакцинације треба да буду добровољне, учиниће их обавезним у неким професијама би успорило ширење КОВИД-19.[190] У септембру је Путин ушао у самоизолацију након што су људи из његовог најужег круга били позитивни на болест.[191]

Према извештају Волстрит џурнала, Путинов ужи круг саветника смањио се током блокаде КОВИД-19 на мали број јастребових саветника.[192]

Руско-украјинска криза (2021–2022)
 
Путин води видео позив са председником САД Џозефом Бајденом 7. децембра 2021.

Путин је у јулу 2021. објавио есеј под насловом О историјском јединству Руса и Украјинаца, у којем наводи да Белоруси, Украјинци и Руси треба да буду у једној сверуској нацији као део руског света и да су „један народ“ који „снаге које су увек настојале да поткопају наше јединство“ желеле су да „завади па владај“.[193] Есеј пориче постојање Украјине као независне нације.[194][195]

Путин је 30. новембра 2021. изјавио да би проширење НАТО-а у Украјини било питање „црвене линије“ за Русију.[196][197][198] Кремљ је у више наврата негирао да има било какве планове за инвазију на Украјину,[199][200][201] а сам Путин је одбацио такве страхове као „узбуњивач“.[202] Дана 21. фебруара 2022, Путин је потписао декрет којим признаје двојицу самопроглашених. сепаратистичке републике у Донбасу као независне државе и обратио се поводом догађаја у Украјини.[203]

Путина је на инвазију на Украјину убеђивала мала група његових најближих сарадника, посебно Николај Патрушев, Јуриј Ковалчук и Александар Бортников.[204] Према изворима блиским Кремљу, већина Путинових саветника и сарадника противила се инвазији, али их је Путин одбацио. Инвазија на Украјину била је планирана скоро годину дана.[205]

Пуна инвазија на Украјину (2022-данас)

Путин је 24. фебруара у телевизијском обраћању најавио „специјалну војну операцију“[206] у Украјини,[207][208] чиме је започела инвазија земље у пуном обиму.[209] Позивајући се на сврху „денацификације“, он је тврдио да то чини како би заштитио људе у претежно руском говорном подручју Донбаса који су се, према Путиновим речима, суочавали са „понижавањем и геноцидом“ из Украјине осам година.[210] Неколико минута након говора, покренуо је рат да би преузео контролу над остатком земље и збацио изабрану владу под изговором да њоме управљају нацисти.[211][212]

 
Протест против руске инвазије Украјине у Ници, Француска, 27. фебруара 2022

Руска инвазија наишла је на међународну осуду.[213][214][215] Међународне санкције су широко уведене против Русије, укључујући и Путина лично..[216][217] Инвазија је такође довела до бројних позива да Путин буде гоњен уз оптужбе за ратне злочине[218][219][220][221] Међународни кривични суд (ИЦЦ) је навео да ће истражити могућност ратних злочина у Украјини од краја 2013. године,[222] а Сједињене Државе су се обавезале да ће помоћи МКС-у да процесуира Путина и друге за ратне злочине почињене током инвазије на Украјину.[223] Као одговор на ове осуде, Путин је ставио јединице за нуклеарно одвраћање Стратешких ракетних снага у стање високе приправности.[224] Почетком марта, америчке обавештајне агенције су утврдиле да је Путин „фрустриран“ спорим напретком због неочекивано снажне украјинске одбране.[225]

 
Путин и министар одбране Сергеј Шојгу са руским официрима 20. октобра 2022

Путин је 4. марта потписао закон којим се уводи затворска казна до 15 година за оне који објављују „свесно лажне информације“ о руској војсци и њеним операцијама, што је довело до тога да неки медији у Русији престану да извештавају о Украјини.[226] Кремљ је 7. марта, као услов за окончање инвазије, захтевао неутралност Украјине, признање Крима као руске територије и признање самопроглашених република Доњецка и Луганска као независних држава.[227][228] Путин је 16. марта издао упозорење руским „издајницима“ за које је рекао да Запад жели да искористи као „пету колону“ да уништи Русију.[229][230] После инвазије на Украјину 2022. године,[231] руска дугорочна демографска криза се продубила због емиграције, ниже стопе фертилитета и ратних жртава.[232]

Већ 25. марта, Канцеларија високог комесара УН за људска права известила је да је Путин наредио политику „отмице“, при чему су украјински држављани који нису сарађивали са руским преузимањем њихове домовине били жртве ФСБ-а.[233][234] Украјински председник Володимир Зеленски је 28. марта рекао да је „99,9 одсто сигуран“ да Путин мисли да ће Украјинци дочекати инвазионе снаге са „цвећем и осмехом“, док је отворио врата преговорима о понуди да Украјина од сада буде не- усклађено стање.[235]

Путин је 21. септембра најавио делимичну мобилизацију, након успешне украјинске контраофанзиве у Харкову и најаве референдума о анексији у Украјини коју је окупирала Русија.[236]

 
Украјинске области анектиране Русији од 2014. (Крим) и 2022. (Доњецк, Херсон, Луганск и Запорожје), са црвеном линијом која означава област стварне контроле Русије 30. септембра 2022.
 
Владимир Путин са проруским лидерима региона 30. септембра 2022

Путин је 30. септембра потписао указе којима су Доњецка, Луганска, Запорошка и Херсонска област Украјине припојене Руској Федерацији. Анексије нису признате од стране међународне заједнице и незаконите су по међународном праву.[237] 11. новембра исте године Украјина је ослободила Херсон.[238]

У децембру 2022. рекао је да би рат против Украјине могао бити „дуг процес“.[239] Стотине хиљада људи је убијено у руско-украјинском рату од фебруара 2022. године.[240][241] У јануару 2023. Путин је навео признање суверенитета Русије над анектираним територијама као услов за мировне преговоре са Украјином.[242]

Међународни кривични суд је 17. марта 2023. издао налог за Путиново хапшење,[243][244][245][246] у којем се наводи да је Путин сносио кривичну одговорност за илегалну депортацију и трансфер деце из Украјине у Русију током руске инвазије Украјине.[247][248][249]

 
Путин поздравља кинеског председника Си Ђинпинга у Москви, 21. марта 2023.

Од 20. до 22. марта 2023. године, кинески председник Си Ђинпинг посетио је Русију и састао се са Владимиром Путином у званичном и незваничном својству.[250] Био је то први међународни сусрет Владимира Путина откако је Међународни кривични суд издао налог за његово хапшење.[251]

 
Путин са јужноафричким председником Сирилом Рамафосом у Санкт Петербургу 17. јуна 2023

Јужна Африка је у мају 2023. објавила да ће дати дипломатски имунитет Владимиру Путину да присуствује 15. самиту БРИКС-а у Јоханесбургу упркос налогу за хапшење МКС-а.[252] У јулу 2023. јужноафрички председник Сирил Рамафоса је најавио да Путин неће присуствовати самиту „по обостраном договору“ и да ће уместо тога послати министра спољних послова Сергеја Лаврова.[253]

У јулу 2023. Путин је запретио да ће предузети „реципрочне мере“ ако Украјина употреби касетну муницију коју су испоручили САД током украјинске контраофанзиве против руских снага у окупираној југоисточној Украјини.[254] Путин се 17. јула 2023. повукао из споразума који је Украјини омогућавао извоз житарица преко Црног мора упркос ратној блокади,[255] ризикујући да продуби глобалну кризу са храном и антагонизира неутралне земље на глобалном југу.[256]

Путин је 2728. јула био домаћин самита Русија-Африка 2023. у Санкт Петербургу,[257] којем су присуствовале делегације из више од 40 афричких земаља.[258]

Од августа 2023. године, укупан број руских и украјинских војника погинулих или рањених током руске инвазије Украјине износила је скоро 500.000.[259]

Путин је осудио напад Хамаса на Израел 2023. који је изазвао рат Израел-Хамас и рекао да Израел има право да се брани, али је такође критиковао одговор Израела и рекао да Израел не би требало да опседа Појас Газе на начин на који је нацистичка Немачка опседала Лењинград. Путин је сугерисао да би Русија могла да буде посредник у сукобу.[260][261] Путин је за рат окривио неуспешну спољну политику Сједињених Држава на Блиском истоку и изразио забринутост због страдања палестинске деце у Појасу Газе.[262] У разговору у децембру 2023. између израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа и Путина, Нетанјаху је изразио незадовољство због понашања Русије у Уједињеним нацијама и описао њене све веће везе са Ираном као опасне.[263]

Путин је 22. новембра 2023. године тврдио да је Русија увек била „спремна за разговоре“ како би се окончала „трагедија“ рата у Украјини и оптужио украјинско руководство да одбацује мировне преговоре са Русијом.[264] Међутим, 14. децембра 2023. Путин је рекао да ће „мир у Украјини бити тек када постигнемо своје циљеве“, за које је рекао да су „денацификација, демилитаризација и неутрални статус“ Украјине.[265] Њујорк Тајмс је 23. децембра 2023. известио да Путин преко посредника сигнализира најмање од септембра 2022. да је „отворен за прекид ватре који замрзава борбе на садашњим линијама“.[266]

Вагнерова побуна 2023.
 
Путин се обраћа руском народу поводом побуне приватне војне компаније Јевгенија Пригожина Вагнер групе 24. јуна 2023.

Дана 23. јуна 2023, Вагнер група, руска паравојна организација, побунила се против владе Русије. Побуна је настала усред ескалације тензија између руског Министарства одбране и Јевгенија Пригожина, вође Вагнера.[267]

Пригожин је побуну приказао као одговор на наводни напад министарства на његове снаге.[268][269] Он је одбацио владино оправдање за инвазију на Украјину,[270] окривио министра одбране Сергеја Шојгуа за војне недостатке земље[271] и оптужио га да води рат у корист руских олигарха.[272][273] У телевизијском обраћању 24. јуна, руски председник Владимир Путин осудио је Вагнерове поступке као издају и обећао да ће угушити побуну.[274][275]

Пригожинове снаге су преузеле контролу над Ростовом на Дону и штабом Јужног војног округа и у оклопној колони напредовале ка Москви.[276] После преговора са белоруским председником Александром Лукашенком,[277] Пригожин је пристао да се повуче[278] и касно 24. јуна почео је да се повлачи из Ростова на Дону.[279]

Дана 23. августа 2023, тачно два месеца након побуне, Пригожин је погинуо заједно са још девет људи када се пословни авион срушио у Тверској области, северно од Москве.[280] Западне обавештајне службе су известиле да је несрећу вероватно изазвала експлозија на броду, а постоји сумња да је умешана руска држава.[281]

Пети председнички мандат (2024 – данас)

 
Путинов говор о нападу на дворану Крокус Сити

Путин је победио на руским председничким изборима 2024. са 88,48 одсто гласова. Међународни посматрачи нису сматрали да су избори ни слободни ни поштени,[282] с обзиром да је Путин појачао политичку репресију након што је започео свој рат пуног размера са Украјином 2022. године.[283][284] Избори су одржани и на руским окупираним територијама Украјине.[285] Било је извештаја о неправилностима, укључујући убацивање гласачких листића и принуду,[286] са статистичким анализама које сугеришу нивое преваре без преседана на изборима 2024. године.[287]

Дана 22. марта 2024. догодио се напад на дворану Крокус Сити, у којем су погинуле најмање 144 особе и рањено још најмање 360.[288][289] Био је то најсмртоноснији терористички напад на руско тло од опсаде школе у Беслану 2004. године.[290][291]

Популарност

 
Владимир Путин је први носилац Ордена Републике Србије на великој огрлици.

Путин ужива популарност широм Русије и у многим државама света, нарочито у земљама у развоју[292], а у Русији он се сматра симболом оживљеног патриотизма.[293]

У многим земљама са већински православним становништвом Путин се цени због својих дела учињених на рехабилитацији положаја православне цркве у Русији.

Путин је популаран и у Србији, Републици Српској и Црној Гори због принципијелног става Русије у одбрани суверенитета Србије. Он је проглашен за почасног грађанина више српских градова: Новог Сада, Сомбора, Врњачке Бање, Рашке, Апатина, Врбаса, Пожаревца, Љубовије, Оџака, Свилајнца и Лознице.[294] Почасни је грађанин Косова и Метохије (2011), као и почасни доктор Универзитета у Београду.

Године 2007. проглашен је за „личност године” у избору америчког часописа „Тајм”.[295]

У очекивању посете Владимира Путина Републици Србији 2007. године, у својству председника Руске Федерације, тадашњи патријарх СПЦ Павле је предложио, а Свети архијерејски синод прихватио, да се Владимиру Путину додели највише црквено одликовање, Орден Светог Саве првог реда, у знак дубоке захвалности за љубав према тој цркви и за драгоцену подршку у настојању да Косово и Метохија остану у саставу Републике Србије. Овај орден је Владимиру Путину уручио патријарх Иринеј у Храму Светог Саве, 23. марта 2011. године.

Одликован је и Орденом Републике Србије Првог степена. Орден му је свечано уручен 16. октобра 2014. године, приликом државне посете Републици Србији, поводом 70 година од ослобођења Београда и 100 година од почетка Првог светског рата.[296][297]

 
Путин је вешт и у џудоу, Токио 2000.

Приватни живот

Био је ожењен Људмилом Путин са којом има две ћерке Катерину Тихонову и Марију Воронцову. Развели су се у јуну 2013. Верник је Руске православне цркве и често истиче заслуге своје мајке за своје верско опредељење.[298][299] Тренира бокс, самбо и џудо (црни појас 6. дан) и бави се скијањем. Воли животиње и имао је женку црног лабрадора ретривера звану Кони (Полгрејв).

Интересовања

Од 11. године активно се бави џудоом и самбом (руска борилачка вештина). Носилац је црног појаса у каратеу. Одавно упражњава скијање, а од 2011. и хокеј на леду.

Бави се заштитом ретких животиња, а посебно таквих као што су амурски тигар, бели кит, снежни леопард, бели медвед.

Први аутомобил био му је „Запорожец“, који је добио на поклон од својих родитеља у време док је био студент треће године. Од тада до данас преферира руске аутомобиле: „Лада Калина“, „Нива“, „Волга“, а посебно луксузне руске лимузине „Аурус“.

Присталица је активног одмора у Русији у виду риболова, јахања коња, рафтинга.[300]

Одликовања

Награда или одликовање Датум Додељује
  Орден Хо Ши Мина[301] 7. март 2001. Вијетнам
  Орден златног орла[302] 6. јануар 2004. Казахстан
  Légion d'honneur, Grand-Croix[303] 22. септембар 2006. Француска
  Орден Исмоилија Сомонија[304][305] 6. октобар 2007. Таџикистан
  Орден Абдулазиза ибн Сауда[306] 12. фебруар 2007. Саудијска Арабија
  Орден Заједа[307] 10. септембар 2007. УАЕ
  Орден Ослободиоца[308] 2. април 2010. Венецуела
  Орден пријатељства народа[309] 14. март 2013. Белорусија
  Орден Светог Чарлса[310] 4. октобар 2013. Монако
  Орден Хосе Мартија[311] 11. јул 2014. Куба
  Орден Републике Србије[312] 16. октобар 2014. Србија
  Велики крст националног ордена за заслуге[313] 28. септембар 2017. Гвинеја
Орден "За допринос развоју сарадње"[314] 3. октобар 2017. Туркменистан
  Велики оковратник Ордена Макарија III[315] 24. октобар 2017. Кипар
  Орден Манаса[316] 22. новембар 2017. Киргистан
Орден пријатељства[317] 8. јун 2018. Кина
  Орден Агостиња Нета[318] 4. април 2019. Ангола
  Орден Назарбајева[319][320] 27. мај 2019. Казахстан
  Орден Републике Српске на огрлици 8. јануар 2023. Република Српска (ентитет)

Галерија

Види још

Референце

  1. ^ „Путин победио на изборима”, Глас јавности (5. март 2012)
  2. ^ Frye, Timothy (2021). Weak Strongman: The Limits of Power in Putin's Russia. Princeton University Press. стр. Шаблон:Page?. ISBN 978-0-691-21246-3. 
  3. ^ New York Times
  4. ^ Baker & Glasser 2005, стр. 40.
  5. ^ а б „От Первого Лица”. Kremlin.ru. Архивирано из оригинала 22. 8. 2009. г. Приступљено 6. 3. 2012. 
  6. ^ „Биографија, Владимир Путин (језик: руски) Приступљено: 15.10.2020.”. 
  7. ^ Jack 2004, стр. 57.
  8. ^ „ПУТИН Владимир Владимирович”. Anticompromat.ru. Архивирано из оригинала 19. 7. 2006. г. Приступљено 6. 3. 2012. 
  9. ^ ИВАНОВ Сергей Борисович. anticompromat.ru
  10. ^ „АИФ: Владимир Путин объяснил свои амбиции на президентство”. Архивирано из оригинала 15. 12. 2012. г. Приступљено 4. 6. 2013. 
  11. ^ Путин сам одбранио зграду КГБ после пада Берлинског зида („Вечерње новости”, 23. август 2013)
  12. ^ Stone, Oliver (12. 6. 2017). „The Putin Interviews (Party 2 – 2:10)”. sho.com. Showtime. Архивирано из оригинала 12. 11. 2018. г. Приступљено 12. 11. 2018. 
  13. ^ „Vladimir Putin says he drove a taxi after fall of Soviet Union”. Deutsche Welle. 12. 12. 2021. Архивирано из оригинала 30. 12. 2021. г. Приступљено 18. 12. 2021. 
  14. ^ Roth, Andrew (13. 12. 2021). „Vladimir Putin says he resorted to driving a taxi after fall of Soviet Union”. The Guardian. Архивирано из оригинала 24. 2. 2022. г. Приступљено 19. 12. 2021. 
  15. ^ „Committee for External Relations of St. Petersburg”. Архивирано из оригинала 21. 2. 2007. г. Приступљено 21. 2. 2007. 
  16. ^ Kovalev, Vladimir (23. 7. 2004). „Uproar at Honor For Putin”. The Saint Petersburg Times. Архивирано из оригинала 20. 3. 2015. г. Приступљено 14. 4. 2012. 
  17. ^ Hoffman, David (30. 1. 2000). „Putin's Career Rooted in Russia's KGB”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 23. 6. 2019. г. Приступљено 17. 9. 2017. 
  18. ^ Belton, Catherine (19. 5. 2003). „Putin's Name Surfaces in German Probe”. Moscow Times. Архивирано из оригинала 27. 9. 2007. г. Приступљено 27. 9. 2007 — преко rusnet.nl. 
  19. ^ Paton Walsh, Nick (29. 2. 2004). „The Man Who Wasn't There”. The Observer. Архивирано из оригинала 26. 2. 2022. г. Приступљено 23. 5. 2021. 
  20. ^ Pribylovsky, Vladimir (2010). „Valdimir Putin” (PDF). Власть – 2010 (60 биографий) (на језику: руски). Moscow: Panorama. стр. 132—139. ISBN 978-5-94420-038-9. Архивирано (PDF) из оригинала 31. 7. 2013. г. Приступљено 1. 8. 2010. 
  21. ^ Pribylovsky, Vladimir (2010). „Valdimir Putin” (PDF). Власть – 2010 (60 биографий) (на језику: руски). Moscow: Panorama. стр. 132—139. ISBN 978-5-94420-038-9. Архивирано (PDF) из оригинала 31. 7. 2013. г. Приступљено 1. 8. 2010. 
  22. ^ О присвоении квалификационных разрядов федеральным государственным служащим Администрации Президента Российской Федерации, 3 April 1997 (на Руски)
  23. ^ ПУТИН – КАНДИДАТ НАУК (на језику: руски). zavtra.ru. 24. 5. 2000. Архивирано из оригинала 6. 8. 2013. г. 
  24. ^ Gustafson, Thane. Wheel of Fortune: The Battle for Oil and Power in Russia Архивирано 11 новембар 2023 на сајту Wayback Machine, p. 246 (Harvard University Press, 2012).
  25. ^ „London's Most Mysterious Mansion”. The New Yorker (на језику: енглески). 23. 5. 2015. Архивирано из оригинала 13. 3. 2022. г. Приступљено 13. 3. 2022. 
  26. ^ „Russia's plagiarism problem: Even Putin has done it!”. The Washington Post (на језику: енглески). ISSN 0190-8286. Архивирано из оригинала 19. 7. 2020. г. Приступљено 13. 3. 2022. 
  27. ^ Lourie 2017, стр. 52, Ch 4. Russia's Fall, Putin's Rise.
  28. ^ The Half-Decay Products Архивирано 7 октобар 2008 на сајту Wayback Machine (in Russian) by Oleg Odnokolenko. Itogi, #47(545), 2 January 2007.
  29. ^ Pribylovsky, Vladimir (2010). „Valdimir Putin” (PDF). Власть – 2010 (60 биографий) (на језику: руски). Moscow: Panorama. стр. 132—139. ISBN 978-5-94420-038-9. Архивирано (PDF) из оригинала 31. 7. 2013. г. Приступљено 1. 8. 2010. 
  30. ^ Rosefielde, Steven; Hedlund, Stefan (2009). Russia Since 1980. Cambridge University Press. стр. 139. ISBN 978-0-521-84913-5. Приступљено 21. 5. 2017. 
  31. ^ Remick, David (3. 8. 2014). „Watching the Eclipse”. The New Yorker. бр. 11. Архивирано из оригинала 5. 1. 2022. г. Приступљено 3. 8. 2014. 
  32. ^ „Text of Yeltsin's speech in English”. BBC News. 9. 8. 1999. Приступљено 31. 5. 2007. [мртва веза]
  33. ^ Yeltsin redraws political map Архивирано 15 јануар 2009 на сајту Wayback Machine BBC. 10 August 1999.
  34. ^ „Yeltsin's man wins approval”. BBC News. 16. 8. 1999. Архивирано из оригинала 15. 1. 2009. г. Приступљено 22. 6. 2013. 
  35. ^ Sakwa 2008, стр. 20
  36. ^ Ignatius, Adi. Person of the Year 2007: A Tsar Is Born, Time, page 4 (19 December 2007). Retrieved 19 November 2009.
  37. ^ Dawisha, Karen (2015). Putin's Kleptocracy: Who Owns Russia?. Simon & Schuster. ISBN 978-1-4767-9520-1. Архивирано из оригинала 11. 11. 2023. г. Приступљено 19. 3. 2016. 
  38. ^ „Kasyanov appointed premier in Russia”. United Press International. Архивирано из оригинала 19. 3. 2022. г. Приступљено 19. 3. 2022. 
  39. ^ Spectre of Kursk haunts Putin Архивирано 15 јануар 2009 на сајту Wayback Machine. BBC News. 12 August 2001. Retrieved 30 August 2020.
  40. ^ Spectre of Kursk haunts Putin Архивирано 15 јануар 2009 на сајту Wayback Machine. BBC News. 12 August 2001. Retrieved 30 August 2020.
  41. ^ Sakwa 2008, стр. 143–150
  42. ^ Playing Russian Roulette: Putin in search of good governance, by Andre Mommen, in Good Governance in the Era of Global Neoliberalism: Conflict and Depolitisation in Latin America, Eastern Europe, Asia, and Africa, by Jolle Demmers, Alex E. Fernández Jilberto, Barbara Hogenboom (Routledge, 2004).
  43. ^ Wyatt, Caroline (16 December 2002). Moscow siege leaves dark memories Архивирано 28 октобар 2021 на сајту Wayback Machine. BBC News. Retrieved 30 August 2020.
  44. ^ „Chechnya profile”. BBC News. 17. 1. 2018. Архивирано из оригинала 27. 2. 2022. г. Приступљено 30. 8. 2020. 
  45. ^ „Can Grozny be groovy?”. The Independent. London. 6. 3. 2007. Архивирано из оригинала 28. 3. 2007. г. 
  46. ^ „Human Rights Watch Reports, on human rights abuses in Chechnya”. Human Rights Watch. Архивирано из оригинала 21. 11. 2006. г. Приступљено 22. 6. 2013. 
  47. ^ „The World Factbook”. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 9. 1. 2021. г. Приступљено 30. 8. 2020. 
  48. ^ Mydans, Seth (15. 3. 2004). „As Expected, Putin Easily Wins a Second Term in Russia (Published 2004)”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 17. 8. 2021. г. Приступљено 16. 11. 2020. 
  49. ^ „Putin meets angry Beslan mothers”. BBC News. 2. 9. 2005. Архивирано из оригинала 4. 9. 2017. г. Приступљено 23. 3. 2020. 
  50. ^ „On this Day December 25: Gorbachev resigns as Soviet Union breaks up”. BBC News. Архивирано из оригинала 19. 1. 2017. г. Приступљено 23. 12. 2016. 
  51. ^ „Putin deplores collapse of USSR”. BBC News. 25. 4. 2005. Архивирано из оригинала 20. 1. 2021. г. Приступљено 23. 12. 2016. 
  52. ^ Gold, Martin (16. 9. 2015). „Understanding the Russian Move into Ukraine”. The National Law Review. Архивирано из оригинала 23. 12. 2016. г. Приступљено 23. 12. 2016. 
  53. ^ Krainova, N. (5. 3. 2013). „Life Expectancy in Russia Is Stagnant, Study Says”. Moscow Times. Архивирано из оригинала 29. 1. 2017. г. Приступљено 23. 12. 2016. 
  54. ^ „The challenges of the Medvedev era” (PDF). BOFIT Online. 24. 6. 2008. ISSN 1456-811X. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 3. 2012. г. Приступљено 24. 9. 2011. 
  55. ^ „BBC Russian – Россия – Путин очертил "дорожную карту" третьего срока”. BBC. Архивирано из оригинала 12. 8. 2013. г. Приступљено 25. 11. 2015. 
  56. ^ Russia: Russia president Vladimir Putin rule: achievements, problems and future strategies. Washington, DC: International Business Publications. 2014. стр. 70. ISBN 978-1-4330-6774-7. OCLC 956347599. 
  57. ^ How to Steal Legally Архивирано 12 април 2016 на сајту Wayback Machine Moscow Times, 15 February 2008 (issue 3843, page 8).
  58. ^ Putin's Gamble. Where Russia is headed by Nikolas Gvosdev, National Review, 5 November 2003. Архивирано 28 децембар 2008 на сајту Wayback Machine
  59. ^ Putin's Kremlin Asserting More Control of Economy. Yukos Case Reflects Shift on Owning Assets, Notably in Energy Архивирано 5 јун 2021 на сајту Wayback Machine by Peter Baker, The Washington Post, 9 July 2004.
  60. ^ „Hague court awards $50 bn compensation to Yukos shareholders”. Russia Herald. Архивирано из оригинала 30. 7. 2014. г. Приступљено 29. 7. 2014. 
  61. ^ „Putin's Russia failed to protect this brave woman – Joan Smith”. The Independent. London. 9. 10. 2006. Архивирано из оригинала 7. 12. 2008. г. Приступљено 22. 6. 2013. 
  62. ^ „Anna Politkovskaya, Prominent Russian Journalist, Putin Critic and Human Rights Activist, Murdered in Moscow”. Democracy Now. 9. 10. 2006. Архивирано из оригинала 10. 10. 2006. г. 
  63. ^ Kolesnikov, Andrey (11. 10. 2006). „Vladimir Putin and Angela Merkel Work Together”. Kommersant. Архивирано из оригинала 30. 9. 2007. г. 
  64. ^ „Germany and Russia Try to Smooth Over Energy Tensions”. Spiegel International. 22. 1. 2007. Архивирано из оригинала 24. 1. 2023. г. Приступљено 24. 1. 2023. 
  65. ^ Packer, George (24. 11. 2014). „The Quiet German”. The New Yorker. Архивирано из оригинала 9. 12. 2014. г. Приступљено 24. 1. 2023. 
  66. ^ Blome, Nikolaus; Diekmann, Kai (11. 1. 2016). „Warum Putin Merkel mit seinem Hund erschreckte”. Bild. Архивирано из оригинала 31. 1. 2023. г. Приступљено 24. 1. 2023. 
  67. ^ Packer, George (24. 11. 2014). „The Quiet German”. The New Yorker. Архивирано из оригинала 9. 12. 2014. г. Приступљено 24. 1. 2023. 
  68. ^ „Treaty on Conventional Armed Forces in Europe (CFE)”. Nuclear Threat Initiative. Архивирано из оригинала 24. 5. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  69. ^ Boese, Wade (јануар 2008). „Russia Suspends CFE Treaty Implementation”. Arms Control Association. Архивирано из оригинала 28. 2. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  70. ^ Reif, Kingston (април 2015). „Russia Completes CFE Treaty Suspension”. Arms Control Association. Архивирано из оригинала 23. 5. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  71. ^ Boese, Wade (јануар 2008). „Russia Suspends CFE Treaty Implementation”. Arms Control Association. Архивирано из оригинала 28. 2. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  72. ^ Lee, Steven (10. 3. 2007). „Kasparov, Building Opposition to Putin”. The New York Times. Russia. Архивирано из оригинала 27. 2. 2022. г. Приступљено 2. 3. 2010. 
  73. ^ „Garry Kasparov jailed over rally”. BBC News. 24. 11. 2007. Архивирано из оригинала 18. 7. 2021. г. Приступљено 9. 4. 2010. 
  74. ^ „Putin Dissolves Government, Nominates Viktor Zubkov as New Prime Minister”. Fox News. 12. 9. 2007. Архивирано из оригинала 17. 9. 2012. г. Приступљено 2. 3. 2010. 
  75. ^ „Russia's Gazprom – Corrupt politicians and the greed of the west”. DW Documentary. YouTube. 10. 2. 2024. Архивирано из оригинала 10. 2. 2024. г. Приступљено 11. 2. 2024. 
  76. ^ „НОВОСТИ ДНЯ | ЦИК: По итогам обработки 99,8% бюллетеней "ЕР" набрала 64,24% голосов на выборах в ГД.” [Election Preliminary Results for United Russia]. www.rbc.ru. 4. 12. 2007. Архивирано из оригинала 8. 9. 2012. г. 
  77. ^ Russians Voted In Favour of Putin Архивирано 11 мај 2011 на сајту Wayback Machine, 4 December 2007, Izvestia
  78. ^ Assenters' March Архивирано 11 мај 2011 на сајту Wayback Machine, 3 December 2007, Izvestia
  79. ^ „Russia's Gazprom – Corrupt politicians and the greed of the west”. DW Documentary. YouTube. 10. 2. 2024. Архивирано из оригинала 10. 2. 2024. г. Приступљено 11. 2. 2024. 
  80. ^ „Russia's Gazprom – Corrupt politicians and the greed of the west”. DW Documentary. YouTube. 10. 2. 2024. Архивирано из оригинала 10. 2. 2024. г. Приступљено 11. 2. 2024. 
  81. ^ „Putin Is Approved as Prime Minister”. The New York Times. 9. 5. 2008. Архивирано из оригинала 22. 2. 2022. г. Приступљено 20. 2. 2017. 
  82. ^ „BBC Russian – Россия – Путин очертил "дорожную карту" третьего срока”. BBC. Архивирано из оригинала 12. 8. 2013. г. Приступљено 25. 11. 2015. 
  83. ^ „BBC Russian – Россия – Путин очертил "дорожную карту" третьего срока”. BBC. Архивирано из оригинала 12. 8. 2013. г. Приступљено 25. 11. 2015. 
  84. ^ „Russia's Gazprom – Corrupt politicians and the greed of the west”. DW Documentary. YouTube. 10. 2. 2024. Архивирано из оригинала 10. 2. 2024. г. Приступљено 11. 2. 2024. 
  85. ^ „Russia's Putin set to return as president in 2012”. BBC News. 24. 9. 2011. Архивирано из оригинала 3. 12. 2017. г. Приступљено 24. 9. 2011. 
  86. ^ Russian election protests – follow live updates Архивирано 14 јануар 2013 на сајту Wayback Machine, The Guardian. Retrieved 10 December 2011.
  87. ^ Как митинг на Поклонной собрал около 140 000 человек Архивирано 13 децембар 2021 на сајту Wayback Machine politonline.ru Шаблон:In lang
  88. ^ Frum, David (јун 2014), „What Putin Wants”, The Atlantic, 313 (5): 46—48 
  89. ^ Sefanov, Mike (22. 12. 2008). „Russian presidential term extended to 6 years”. CNN. Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 2. 3. 2015. 
  90. ^ Osborn, Andrew (24. 9. 2011). „Vladimir Putin on course to be Russia's next president as Dmitry Medvedev steps aside” . The Daily Telegraph. Архивирано из оригинала 10. 1. 2022. г. Приступљено 25. 9. 2011. 
  91. ^ Shuster, Simon (3. 3. 2012). „Will Putin's Election Victory in Russia Be Greeted with Protests?”. Time. ISSN 0040-781X. Архивирано из оригинала 24. 2. 2022. г. Приступљено 15. 12. 2020. 
  92. ^ „История президентских выборов в России” [History of the presidential elections in Russia] (на језику: руски). RIA Novosti. 9. 3. 2012. Архивирано из оригинала 28. 2. 2022. г. Приступљено 25. 11. 2015. 
  93. ^ „Putin won 'rigged elections'. BBC News. 11. 9. 2000. Архивирано из оригинала 26. 2. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  94. ^ Выборы Президента Российской Федерации 2012. izbirkom.ru (на језику: руски). Central Election Commission of the Russian Federation. Архивирано из оригинала 9. 3. 2015. г. Приступљено 10. 6. 2015. 
  95. ^ James Ball. „Russian election: does the data suggest Putin won through fraud?”. The Guardian. Архивирано из оригинала 24. 1. 2022. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  96. ^ „Russia's presidential election marked by unequal campaign conditions, active citizens' engagement, international observers say”. Organization for Security and Co-operation in Europe. Архивирано из оригинала 1. 8. 2014. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  97. ^ Elder, Miriam (17. 8. 2012). „Pussy Riot sentenced to two years in prison colony over anti-Putin protest”. The Guardian. London. Архивирано из оригинала 1. 3. 2022. г. Приступљено 18. 12. 2016. 
  98. ^ Провокация вместо марша Архивирано 10 август 2014 на сајту Wayback Machine vz.ru
  99. ^ „Russian police battle anti-Putin protesters”. Reuters. 6. 5. 2012. Архивирано из оригинала 4. 11. 2021. г. Приступљено 7. 5. 2012. 
  100. ^ „СК пересчитал пострадавших полицейских во время "Марша миллионов". Lenta.ru. Архивирано из оригинала 20. 3. 2014. г. Приступљено 25. 11. 2015. 
  101. ^ Parfitt, Tom (7. 5. 2012). „Vladimir Putin inauguration shows how popularity has crumbled” . The Daily Telegraph. London. Архивирано из оригинала 10. 1. 2022. г. Приступљено 7. 5. 2012. 
  102. ^ Ross, Cameron (2016). Systemic and Non-Systemic Opposition in the Russian Federation: Civil Society Awakens?. Routledge. стр. 46. ISBN 978-1-317-04723-0. Архивирано из оригинала 23. 3. 2023. г. Приступљено 31. 3. 2016. 
  103. ^ „Putin tells stadium rally 'battle' is on for Russia”. BBC News. 23. 2. 2012. Архивирано из оригинала 28. 4. 2014. г. Приступљено 22. 6. 2018. 
  104. ^ „Resolute Putin Faces a Russia That's Changed”. The New York Times. 23. 2. 2012. Архивирано из оригинала 29. 8. 2021. г. Приступљено 20. 2. 2017. 
  105. ^ „Putin, Addressing Rally, Casts Himself as Unifier”. The Wall Street Journal. 24. 2. 2012. Архивирано из оригинала 29. 8. 2021. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  106. ^ „Pro-Putin rally draws tens of thousands”. Al Jazeera. 23. 2. 2012. Архивирано из оригинала 5. 6. 2020. г. Приступљено 31. 3. 2016. 
  107. ^ „Vladimir Putin inaugurated as Russian president amid Moscow protests”. The Guardian. 7. 5. 2012. Архивирано из оригинала 2. 6. 2013. г. Приступљено 20. 1. 2014. 
  108. ^ „Putin decrees EU closeness policy”. Voice of Russia, English.ruvr.ru. 7. 5. 2012. Архивирано из оригинала 13. 5. 2013. г. Приступљено 22. 6. 2013. 
  109. ^ „Discrimination in Russia: Arrests for Violation of St. Petersburg Anti-Gay Law”. Der Spiegel. 6. 4. 2012. Архивирано из оригинала 26. 6. 2019. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  110. ^ „"Russian parliament backs ban on "gay propaganda", Reuters, 25 January 2013”. Reuters. 25. 1. 2013. Архивирано из оригинала 4. 11. 2021. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  111. ^ Госдума приняла закон о 'нетрадиционных отношениях' [The State Duma has adopted a law on 'non-traditional relationships']. BBC Russia (на језику: руски). 11. 6. 2013. Архивирано из оригинала 1. 3. 2014. г. Приступљено 11. 6. 2013. 
  112. ^ „ГД приняла закон об усилении наказания за пропаганду гомосексуализма среди подростков”. RBC. 11. 6. 2013. Архивирано из оригинала 3. 10. 2013. г. Приступљено 11. 6. 2013. 
  113. ^ Jivanda, Tomas (19. 1. 2014). „Vladimir Putin: 'I know some people who are gay, we're on friendly terms'. The Independent. London. Архивирано из оригинала 13. 2. 2014. г. Приступљено 8. 2. 2014. 
  114. ^ Putin becomes Popular Front for Russia leader, Interfax-Ukraine (13 June 2013) Архивирано 15 септембар 2013 на сајту Wayback Machine
  115. ^ „Echo of Soviet era in Putin's bid for votes”. The Australian. 17. 6. 2011. Архивирано из оригинала 17. 1. 2015. г. Приступљено 13. 6. 2013. 
  116. ^ „Putin inaugurates new movement amid fresh protests”. BBC. 12. 6. 2013. Архивирано из оригинала 22. 8. 2021. г. Приступљено 12. 6. 2013. 
  117. ^ „BBC Radio 4 – Analysis, Maskirovka: Deception Russian-Style”. BBC. Архивирано из оригинала 24. 11. 2018. г. Приступљено 11. 4. 2015. 
  118. ^ Lally, Kathy (17. 4. 2014). „Putin's remarks raise fears of future moves against Ukraine”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 20. 11. 2015. г. Приступљено 14. 9. 2014. 
  119. ^ „President of Russia”. eng.kremlin.ru. 1. 6. 2010. Архивирано из оригинала 16. 4. 2015. г. Приступљено 20. 4. 2014. 
  120. ^ „Debaltseve pocket in Donbas was created mainly by Russian troops – Yashin”. unian.info. 8. 4. 2015. Архивирано из оригинала 3. 2. 2022. г. Приступљено 15. 10. 2020. 
  121. ^ Per Liljas (19. 8. 2014). „Rebels in Besieged Ukrainian City Reportedly Being Reinforced”. Time. Time. Архивирано из оригинала 21. 2. 2022. г. Приступљено 28. 8. 2014. 
  122. ^ „How the war zone transformed between June 16 and Sept. 19”. Kyiv Post. 25. 9. 2014. Архивирано из оригинала 9. 9. 2015. г. Приступљено 21. 3. 2015. 
  123. ^ „Exclusive: Charred tanks in Ukraine point to Russian involvement”. Reuters. 23. 10. 2014. Архивирано из оригинала 1. 3. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  124. ^ Channel 4 News, 2 September 2014 tensions still high in Ukraine Архивирано 3 септембар 2014 на сајту Wayback Machine
  125. ^ Luke Harding (17. 12. 2014). „Ukraine ceasefire leaves frontline counting cost of war in uneasy calm”. The Guardian. Архивирано из оригинала 9. 11. 2021. г. Приступљено 29. 12. 2014. 
  126. ^ „Kiev claims 'intensive' movements of troops crossing from Russia”. Agence France-Presse. 2. 11. 2014. Архивирано из оригинала 14. 11. 2014. г. Приступљено 13. 11. 2014. 
  127. ^ „Worst east Ukraine shelling for month”. Reuters. 9. 11. 2014. Архивирано из оригинала 21. 1. 2022. г. Приступљено 10. 11. 2014. 
  128. ^ „Spot report by the OSCE Special Monitoring Mission to Ukraine (SMM), 8 November 2014”. osce.org. 8. 11. 2014. Архивирано из оригинала 21. 2. 2022. г. Приступљено 9. 11. 2014. 
  129. ^ „Ukraine Crisis: Russian 'Cargo 200' Crossed Border – OSCE”. BBC. 13. 11. 2014. Архивирано из оригинала 25. 12. 2021. г. Приступљено 13. 11. 2014. 
  130. ^ ОБСЕ заявляет, что на ростовских КПП были машины с надписью "груз 200" (на језику: руски). RIA Novosti. 6. 8. 2015. Архивирано из оригинала 30. 6. 2018. г. Приступљено 7. 8. 2015. 
  131. ^ „Moscow Stifles Dissent as Soldiers Return From Ukraine in Coffins”. Moscow Times. Reuters. 12. 9. 2014. Архивирано из оригинала 5. 5. 2015. г. Приступљено 9. 11. 2014. 
  132. ^ „Response to Special Representative in Ukraine Ambassador Martin Sajdik and OSCE Special Monitoring Mission Chief Monitor Ertugrul Apakan”. U.S. Mission to the OSCE. 4. 11. 2015. Архивирано из оригинала 22. 12. 2015. г. Приступљено 6. 11. 2015. 
  133. ^ „Russia said to redeploy special-ops forces from Ukraine to Syria”. Fox News. 24. 10. 2015. Архивирано из оригинала 24. 10. 2015. г. Приступљено 24. 10. 2015. „"The special forces were pulled out of Ukraine and sent to Syria," a Russian Ministry of Defense official said, adding that they had been serving in territories in eastern Ukraine held by pro-Russia rebels. The official described them as "akin to a Delta Force," the U.S. Army's elite counterterrorism unit. 
  134. ^ Walker, Shaun (17. 12. 2015). „Putin admits Russian military presence in Ukraine for first time”. The Guardian. Архивирано из оригинала 5. 4. 2020. г. Приступљено 12. 2. 2017. 
  135. ^ Rutland, Peter (18. 5. 2014). „A Paradigm Shift in Russia's Foreign Policy”. Moscow Times. Архивирано из оригинала 4. 11. 2021. г. Приступљено 14. 10. 2020. 
  136. ^ Zevelev, Igor (27. 4. 2014). „Границы русского мира” [The Borders of the Russian World]. Россия в глобальной политике (на језику: руски). Архивирано из оригинала 23. 1. 2022. г. Приступљено 14. 10. 2020. 
  137. ^ Patrick J. McDonnell; W.J. Hennigan; Nabih Bulos (30. 9. 2015). „Russia Launches Airstrikes in Syria Amid U.S. Concern About Targets”. Los Angeles Times. Архивирано из оригинала 5. 3. 2022. г. Приступљено 7. 10. 2015. 
  138. ^ „Clashes between Syrian troops, insurgents intensify in Russian-backed offensive”. U.S. News & World Report. 8. 10. 2015. Архивирано из оригинала 9. 10. 2015. г. Приступљено 10. 10. 2015. 
  139. ^ Dearden, Lizzie (8. 10. 2015). „Syrian army general says new ground offensive backed by Russian air strikes will 'eliminate terrorists'. The Independent. Архивирано из оригинала 14. 5. 2022. г. Приступљено 10. 10. 2015. 
  140. ^ „Syria conflict: Russia's Putin orders 'main part' of forces out”. BBC World Service. 14. 3. 2016. Архивирано из оригинала 5. 3. 2022. г. Приступљено 14. 3. 2016. 
  141. ^ „Новости NEWSru.com :: Генштаб ВС РФ объявил о новых авиаударах по террористам в Сирии”. 18. 3. 2016. Архивирано из оригинала 21. 7. 2021. г. Приступљено 9. 4. 2016. 
  142. ^ „Background to 'Assessing Russian Activities in Recent US Elections': The Analytic Process and Cyber Incident Attribution” . The New York Times. 6. 1. 2016. стр. 11. Архивирано из оригинала 8. 1. 2017. г. Приступљено 8. 1. 2017. „We assess with high confidence that Russian President Vladimir Putin ordered an influence campaign in 2016 aimed at the US presidential election, the consistent goals of which were to undermine public faith in the US democratic process, denigrate Secretary Clinton, and harm her electability and potential presidency. We further assess Putin and the Russian Government developed a clear preference for President-elect Trump. 
  143. ^ Kiely, Eugene; Gore, D'Angelo (19. 2. 2018). „In His Own Words: Trump on Russian Meddling”. FactCheck.org. Архивирано из оригинала 3. 7. 2019. г. Приступљено 6. 4. 2018. 
  144. ^ Greenberg, Don (19. 2. 2018). „Donald Trump falsely says he never denied Russian meddling”. Politifact. Архивирано из оригинала 3. 7. 2019. г. Приступљено 6. 4. 2018. 
  145. ^ Sanger, David E. (6. 1. 2017). „Putin Ordered 'Influence Campaign' Aimed at U.S. Election, Report Says”. The New York Times. Архивирано из оригинала 28. 2. 2022. г. Приступљено 21. 6. 2019. 
  146. '^ Filipov, David (23. 12. 2016). „Putin to Democratic Party: You lost, get over it”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 26. 12. 2016. г. Приступљено 21. 7. 2017. „Don't be sore losers. That was how Putin answered a question Friday at his nationally televised annual news conference about whether Russia interfered in the U.S. presidential election in favor of Donald Trump. The Democrats 'are losing on all fronts and looking elsewhere for things to blame,' he told the nearly 1,400 journalists packed into a Moscow convention hall for the nearly four-hour event. 'In my view, this, how shall I say it, degrades their own dignity. You have to know how to lose with dignity. 
  147. '^ Walker, Shaun (30. 3. 2017). „'Read my lips – no': Putin denies Russian meddling in US presidential election”. The Guardian. Архивирано из оригинала 2. 6. 2021. г. Приступљено 21. 7. 2017. „Read my lips – no,' the Russian president answered when asked whether Russia had tried to influence the vote. He emphasized the denial by saying 'no' in English. 
  148. ^ „Putin says claims of Russian meddling in U.S. election are 'just some kind of hysteria'. Los Angeles Times. 2. 6. 2017. Архивирано из оригинала 28. 3. 2019. г. Приступљено 20. 2. 2020. 
  149. '^ Fahrenthold, David A. (4. 6. 2017). „Putin calls U.S. election-meddling charge a 'load of nonsense' in Megyn Kelly interview”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 20. 10. 2020. г. Приступљено 21. 7. 2017. „There's a theory that Kennedy's assassination was arranged by the United States intelligence services. So, if this theory is correct – and that can't be ruled out – then the same agencies could fabricate evidence of Russian hacking, Putin said. 
  150. ^ „Megyn Kelly Drills Vladimir Putin on Presidential Election Hack, Russia's Ties With Trump (Video)”. Yahoo News. 7. 6. 2017. Архивирано из оригинала 8. 10. 2017. г. Приступљено 8. 10. 2017. „Presidents come and go, and even the parties in power change, but the main political direction does not change. That's why, in the grand scheme of things, we don't care who's the head of the United States. We know more or less what is going to happen. And so in this regard, even if we wanted to, it wouldn't make sense for us to interfere. 
  151. ^ Liptak, Kevin (8. 7. 2017). „Trump officials decline to rebut Russia's claims that Trump seemed to accept election denials”. CNN. Архивирано из оригинала 28. 6. 2020. г. Приступљено 21. 7. 2017. „Top advisers to President Donald Trump declined three times on Saturday to rebut claims from Russian officials that Trump had accepted their denials of alleged Russian interference in the US election. ... Russian President Vladimir Putin ... told reporters that Trump appeared to accept his assertion that Russia did not meddle in the US presidential contest. 
  152. ^ Pinchuk, Denis (1. 6. 2017). „Patriotic Russians may have staged cyber attacks on own initiative: Putin”. Reuters. Архивирано из оригинала 8. 11. 2021. г. Приступљено 26. 5. 2021. 
  153. ^ „Putin says Jews, Ukrainians, Tatars could be behind U.S. election meddling”. USA Today (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 11. 3. 2018. г. Приступљено 26. 5. 2021. 
  154. ^ Sanger, David E.; Rosenberg, Matthew (18. 7. 2018). „From the Start, Trump Has Muddied a Clear Message: Putin Interfered”. The New York Times. Архивирано из оригинала 5. 8. 2018. г. Приступљено 22. 6. 2019. 
  155. ^ Polyakova, Alina, "The Kremlin's Plot against Democracy: How Russia Updated Its 2016 Playbook for 2020". Foreign Affairs 99#5 (2020): 140–145
  156. ^ „Muted Western reaction to Putin victory”. BBC News. 19. 3. 2018. Архивирано из оригинала 16. 1. 2022. г. Приступљено 19. 3. 2018. 
  157. ^ „Когда будет инаугурация президента РФ?”. aif.ru. 19. 3. 2018. Архивирано из оригинала 20. 3. 2018. г. Приступљено 20. 3. 2018. 
  158. ^ „Russia's Putin wins by big margin”. BBC News. 18. 3. 2018. Архивирано из оригинала 13. 2. 2022. г. Приступљено 18. 3. 2018. 
  159. ^ „Путин предложил кандидатуру Медведева на пост премьера”. РИА Новости. 7. 5. 2018. Архивирано из оригинала 30. 11. 2021. г. Приступљено 17. 4. 2019. 
  160. ^ Открытие автодорожной части Крымского моста. Kremlin.ru (на језику: руски). 15. 5. 2018. Архивирано из оригинала 31. 12. 2021. г. Приступљено 15. 5. 2018. 
  161. ^ Президент подписал указы о составе нового Правительства. Kremlin.ru (на језику: руски). 18. 5. 2018. Архивирано из оригинала 30. 11. 2021. г. Приступљено 18. 5. 2018. 
  162. ^ „Putin says will step down as president after term expires in 2024”. Reuters. 25. 5. 2018. Архивирано из оригинала 5. 3. 2022. г. Приступљено 16. 11. 2020. 
  163. ^ Gessen, Masha (19. 10. 2018). „Putin Lied About His Nuclear Doctrine and Promised Russians That They Would Go to Heaven”. The New Yorker. Архивирано из оригинала 1. 3. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  164. ^ „The Observer view on Putin's ongoing corruption of democracy”. The Guardian. 8. 9. 2019. Архивирано из оригинала 19. 8. 2021. г. Приступљено 8. 9. 2019. 
  165. ^ Soldatkin, Vladimir; Osborn, Andrew (15. 1. 2020). „Putin shake-up could keep him in power past 2024 as cabinet steps aside”. Reuters. Архивирано из оригинала 4. 3. 2022. г. Приступљено 24. 12. 2020. 
  166. ^ Ilyushina, Mary; McKenzie, Sheena (15. 1. 2020). „Russian government resigns as Putin proposes reforms that could extend his grip on power”. CNN. Архивирано из оригинала 4. 3. 2022. г. Приступљено 16. 11. 2020. 
  167. ^ Правительство России уходит в отставку. Риа Новости (на језику: руски). 15. 1. 2020. Архивирано из оригинала 15. 1. 2020. г. Приступљено 15. 1. 2020. 
  168. ^ „Путин предложил Медведеву должность зампредседателя Совбеза”. 15. 1. 2020. Архивирано из оригинала 5. 3. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  169. ^ Soldatkin, Vladimir; Marrow, Alexander (16. 1. 2020). Stonestreet, John, ур. „Russian lawmakers approve Mishustin as PM”. Reuters. Архивирано из оригинала 16. 1. 2020. г. Приступљено 16. 1. 2020. „Mishustin received 383 votes of 424 cast, with no votes against and 41 abstentions in a victory that had been all but assured when he won the unanimous backing of his party, United Russia, which has a strong majority in the chamber. 
  170. ^ „Госдума одобрила Мишустина на пост премьера”. iz.ru (на језику: руски). 16. 1. 2020. Архивирано из оригинала 29. 4. 2020. г. Приступљено 15. 10. 2020. 
  171. ^ „Михаил Мишустин назначен Председателем Правительства Российской Федерации”. 16. 1. 2020. Архивирано из оригинала 16. 1. 2020. г. Приступљено 16. 1. 2020. 
  172. ^ „Указ о структуре федеральных органов исполнительной власти”. Президент России. 21. 1. 2020. Архивирано из оригинала 23. 1. 2022. г. Приступљено 24. 2. 2021. 
  173. ^ „Подписаны указы о назначении министров Правительства Российской Федерации”. Президент России. 21. 1. 2020. Архивирано из оригинала 30. 1. 2022. г. Приступљено 24. 2. 2021. 
  174. ^ „Назначены министры внутренних дел, иностранных дел, обороны, юстиции и глава МЧС России”. Президент России. 21. 1. 2020. Архивирано из оригинала 17. 8. 2021. г. Приступљено 24. 2. 2021. 
  175. ^ „Кремль объяснил разницу в полномочиях Собянина и Мишустина по вирусу”. РБК (на језику: руски). 16. 3. 2020. Архивирано из оригинала 2. 11. 2021. г. Приступљено 21. 3. 2020. 
  176. ^ „Russian army to send coronavirus help to Italy after Putin phone call”. Reuters. 22. 3. 2020. Архивирано из оригинала 7. 5. 2020. г. Приступљено 22. 3. 2020. 
  177. ^ „Песков сообщил о регулярных тестах Путина на коронавирус” (на језику: руски). Interfax. 3. 4. 2020. Архивирано из оригинала 14. 12. 2021. г. Приступљено 31. 3. 2020. 
  178. ^ „Путин перешел на удаленку”. Росбалт (на језику: руски). 3. 4. 2020. Архивирано из оригинала 2. 3. 2022. г. Приступљено 1. 4. 2020. 
  179. ^ „Путин: дата голосования по поправкам к Конституции должна быть перенесена”. TASS. 25. 3. 2020. Архивирано из оригинала 16. 8. 2021. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  180. ^ „Putin calls on Russians 'to stay home' due to coronavirus”. TASS. 25. 3. 2020. Архивирано из оригинала 7. 3. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  181. ^ „Coronavirus in Russia: The Latest News”. Moscow Times. 25. 3. 2020. Архивирано из оригинала 25. 3. 2020. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  182. ^ „Address to the Nation”. en.kremlin.ru. 25. 3. 2020. Архивирано из оригинала 25. 3. 2020. г. Приступљено 25. 3. 2020. 
  183. ^ „'They need to quarantine Moscow' How small businesses in Russia's capital are scrambling to stay afloat as coronavirus clobbers the economy”. Meduza. 27. 3. 2020. Архивирано из оригинала 4. 3. 2022. г. Приступљено 27. 3. 2020. 
  184. ^ „Bankrolling Russia's relief program Putin has proposed sweeping tax cuts to shore up vulnerable businesses as coronavirus cripples the economy, but a lot more might be needed and it's unclear who would foot the bill”. Meduza. 26. 3. 2020. Архивирано из оригинала 4. 3. 2022. г. Приступљено 27. 3. 2020. 
  185. ^ „Putin signs decree on non-working days for Russian citizens until April 30”. TASS. 2. 4. 2020. Архивирано из оригинала 27. 2. 2021. г. Приступљено 2. 4. 2020. 
  186. ^ „Putin Sets Off Meme Storm By Comparing Medieval Invaders to Coronavirus Quarantine”. Moscow Times. 8. 4. 2020. Архивирано из оригинала 5. 3. 2022. г. Приступљено 2. 5. 2020. 
  187. ^ „Putin's Virus Response Earns Lower Marks Than Local Leaders': Poll”. Moscow Times. 30. 4. 2020. Архивирано из оригинала 5. 3. 2022. г. Приступљено 2. 5. 2020. 
  188. ^ Gershkovich, Evan (14. 5. 2020). „As the Coronavirus Contagion Grows in Russia, Putin's Strongman Image Weakens”. Moscow Times. Архивирано из оригинала 15. 8. 2021. г. Приступљено 14. 5. 2020. 
  189. ^ Galeotti, Mark (12. 5. 2020). „Putin Withdraws From the Coronavirus Crisis in a Political Abdication”. Moscow Times. Архивирано из оригинала 15. 8. 2021. г. Приступљено 22. 5. 2020. 
  190. ^ Litvinova, Daria (13. 8. 2021). „Putin reveals he was vaccinated with Russia's Sputnik V”. Associated Press News. Архивирано из оригинала 9. 3. 2022. г. Приступљено 14. 9. 2021. 
  191. ^ Litvinova, Daria (14. 9. 2021). „Putin in self-isolation due to COVID cases in inner circle”. Associated Press News. Архивирано из оригинала 7. 3. 2022. г. Приступљено 14. 9. 2021. 
  192. ^ Gershkovich, Evan; Grove, Thomas; Hinshaw, Drew; Parkinson, Joe (23. 12. 2022). „Putin, Isolated and Distrustful, Leans on Handful of Hard-Line Advisers”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 24. 12. 2022. г. Приступљено 24. 12. 2022. 
  193. ^ Putin, Vladimir (12. 7. 2021). „Article by Vladimir Putin 'On the Historical Unity of Russians and Ukrainians'. The Kremlin. Government of Russia. Архивирано из оригинала 25. 1. 2022. г. 
  194. ^ Perrigno, Billy (22. 2. 2022). „How Putin's Denial of Ukraine's Statehood Rewrites History”. Time. Архивирано из оригинала 22. 2. 2022. г. Приступљено 22. 3. 2023. 
  195. ^ „Why is Putin attacking Ukraine? He told us”. Vox. 23. 2. 2022. Архивирано из оригинала 16. 5. 2022. г. Приступљено 22. 5. 2022. 
  196. ^ Roth, Andrew (30. 11. 2021). „Russia will act if Nato countries cross Ukraine 'red lines', Putin says”. The Guardian. Архивирано из оригинала 17. 12. 2021. г. Приступљено 22. 3. 2023. 
  197. ^ „NATO Pushes Back Against Russian President Putin's 'Red Lines' Over Ukraine”. The Drive. 1. 12. 2021. Архивирано из оригинала 14. 12. 2021. г. Приступљено 13. 12. 2021. 
  198. ^ „Putin warns Russia will act if NATO crosses its red lines in Ukraine”. Reuters. 30. 11. 2021. Архивирано из оригинала 19. 1. 2022. г. Приступљено 13. 12. 2021. 
  199. ^ „Russia spy chief says Ukraine invasion plan 'malicious' U.S. propaganda”. Reuters. 27. 11. 2021. Архивирано из оригинала 24. 11. 2022. г. 
  200. ^ „West voices its concern over Russia's military build-up on Ukrainian border ahead of Biden call with Putin”. Sky News. 7. 12. 2021. Архивирано из оригинала 10. 12. 2022. г. 
  201. ^ „Russia denies looking for pretext to invade Ukraine”. Associated Press News. 17. 1. 2022. Архивирано из оригинала 18. 1. 2022. г. 
  202. ^ „The world is worried Putin is about to invade Ukraine”. CNBC. 17. 11. 2021. Архивирано из оригинала 15. 10. 2022. г. 
  203. ^ „Extracts from Putin's speech on Ukraine”. Reuters. 21. 2. 2022. Архивирано из оригинала 1. 3. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  204. ^ „A look at the trio who convinced Putin to invade”. Yahoo News. 9. 1. 2023. Архивирано из оригинала 22. 6. 2023. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  205. ^ „How Putin blundered into Ukraine – then doubled down”. Financial Times. 23. 2. 2023. Архивирано из оригинала 21. 10. 2023. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  206. ^ Osborn, Andrew; Nikolskaya, Polina; Nikolskaya, Polina (24. 2. 2022). „Russia's Putin authorises 'special military operation' against Ukraine”. Reuters. Архивирано из оригинала 24. 2. 2022. г. Приступљено 30. 7. 2022. 
  207. ^ „Full text: Putin's declaration of war on Ukraine”. The Spectator (1828) Ltd. 24. 2. 2022. Архивирано из оригинала 27. 2. 2022. г. Приступљено 2. 3. 2022. 
  208. ^ „Russian President Vladimir Putin announces military assault against Ukraine in surprise speech”. MSN. 24. 2. 2022. Архивирано из оригинала 24. 2. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  209. ^ „Russia launches massive invasion of Ukraine – live updates”. Deutsche Welle. 24. 2. 2022. Архивирано из оригинала 24. 2. 2022. г. Приступљено 24. 2. 2022. 
  210. ^ „Putin's claims that Ukraine is committing genocide are baseless, but not unprecedented”. The Conversation. 25. 2. 2022. Архивирано из оригинала 26. 2. 2022. г. Приступљено 3. 3. 2022. 
  211. ^ Beauchamp, Zack (24. 2. 2022). „Putin's "Nazi" rhetoric reveals his terrifying war aims in Ukraine”. Vox. Архивирано из оригинала 28. 2. 2022. г. Приступљено 17. 3. 2023. 
  212. ^ „Fact check: Do Vladimir Putin's justifications for going to war against Ukraine add up?”. Deutsche Welle. 25. 2. 2022. Архивирано из оригинала 25. 2. 2022. г. Приступљено 22. 5. 2022. 
  213. ^ Shepp, Jonah (28. 2. 2022). „Russia's War of Self-Destruction”. New York. Архивирано из оригинала 11. 3. 2022. г. Приступљено 17. 3. 2023. 
  214. ^ „Putin's miscalculation in Ukraine could lead to his downfall”. New Statesman. 2. 3. 2022. Архивирано из оригинала 6. 3. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  215. ^ „Russians Fleeing As Nation Faces Economic Collapse”. Forbes. 5. 3. 2022. Архивирано из оригинала 6. 3. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  216. ^ „Ukraine conflict: UK to impose sanctions on Russia's President Putin”. BBC News. 25. 2. 2022. Архивирано из оригинала 1. 3. 2022. г. Приступљено 25. 2. 2022. 
  217. ^ „Ukraine invasion: West imposes sanctions on Russia's Putin and Lavrov”. BBC News. 26. 2. 2022. Архивирано из оригинала 27. 2. 2022. г. Приступљено 26. 2. 2022. 
  218. ^ „Everything you need to know about war crimes and how Putin could be prosecuted”. CNN. Архивирано из оригинала 9. 3. 2022. г. Приступљено 26. 3. 2022. 
  219. ^ Orentlicher, Diane (10. 5. 2022). „The case for a Putin war crimes trial”. NBC News. Архивирано из оригинала 20. 9. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  220. ^ „Johnson: Putin may face war crimes charges”. The Guardian. Архивирано из оригинала 25. 2. 2022. г. Приступљено 24. 2. 2022. 
  221. ^ „Biden calls Putin a 'war criminal' after meeting with troops in Poland”. ABC News. Архивирано из оригинала 26. 3. 2022. г. Приступљено 26. 3. 2022. 
  222. ^ „Everything you need to know about war crimes and how Putin could be prosecuted”. CNN. Архивирано из оригинала 9. 3. 2022. г. Приступљено 7. 3. 2022. 
  223. ^ Ryan, Missy (25. 4. 2022). „U.S. looks to assist war crimes prosecutions targeting Russian leaders”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 25. 4. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  224. ^ „Ukraine invasion: Putin puts Russia's nuclear forces on 'special alert'. BBC News. 28. 2. 2022. Архивирано из оригинала 14. 3. 2022. г. Приступљено 1. 3. 2022. 
  225. ^ „Slow Progress and Fierce Resistance in Ukraine Could Prompt Brutal Russian Offensive”. Moscow Times. 1. 3. 2022. Архивирано из оригинала 3. 3. 2022. г. Приступљено 1. 3. 2022. 
  226. ^ „Putin Signs Law Introducing Jail Terms for 'Fake News' on Army”. Moscow Times. 4. 3. 2022. Архивирано из оригинала 14. 3. 2022. г. Приступљено 7. 3. 2022. 
  227. ^ „Russia will stop 'in a moment' if Ukraine meets terms – Kremlin”. Reuters. 7. 3. 2022. Архивирано из оригинала 9. 3. 2022. г. Приступљено 8. 3. 2022. 
  228. ^ „Ukraine's Zelenskiy Says Open to 'Compromise' with Russia on Crimea, Separatist Territories”. Moscow Times. 8. 3. 2022. Архивирано из оригинала 12. 3. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  229. ^ „Putin warns Russia against pro-Western 'traitors' and scum”. Reuters. 16. 3. 2022. Архивирано из оригинала 24. 3. 2022. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  230. ^ „Putin says Russia must undergo a 'self-cleansing of society' to purge 'bastards and traitors' as thousands flee the country”. Business Insider. 16. 3. 2022. Архивирано из оригинала 22. 3. 2022. г. Приступљено 16. 3. 2022. 
  231. ^ Kolesnikov, Andrei (8. 2. 2023). „Russia's Second, Silent War Against Its Human Capital”. Carnegie Endowment for International Peace. Архивирано из оригинала 25. 5. 2023. г. Приступљено 1. 7. 2023. 
  232. ^ „Putin's War Escalation Is Hastening Demographic Crash for Russia”. Bloomberg. 18. 10. 2022. Архивирано из оригинала 12. 10. 2023. г. Приступљено 1. 7. 2023. 
  233. ^ Murphy, Matt; Greenall, Robert (25. 3. 2022). „Ukraine War: Civilians abducted as Russia tries to assert control”. BBC. Архивирано из оригинала 3. 4. 2022. г. Приступљено 21. 5. 2022. 
  234. ^ Kirby, Jen (12. 4. 2022). „When Russian troops arrived, their relatives disappeared”. Vox Media, LLC. Архивирано из оригинала 19. 5. 2022. г. Приступљено 21. 5. 2022. 
  235. ^ „Volodymyr Zelensky says Ukraine ready to discuss neutrality in peace talks with Russia”. Financial Times. 28. 3. 2022. Архивирано из оригинала 1. 4. 2022. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  236. ^ „Putin escalates Ukraine war, issues nuclear threat to West”. Reuters. 21. 9. 2022. Архивирано из оригинала 7. 10. 2022. г. Приступљено 22. 9. 2022. 
  237. ^ Lawler, Dave (30. 9. 2022). „Putin claims 15% of Ukraine is now part of Russia”. Axios (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 4. 10. 2022. г. Приступљено 30. 9. 2022. 
  238. ^ „Ukraine liberated Kherson city. Now, Russia is destroying it.”. The Washington Post. 14. 1. 2023. Архивирано из оригинала 27. 6. 2023. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  239. ^ „Russia could be fighting in Ukraine for a long time: Putin”. Al Jazeera. 7. 12. 2022. Архивирано из оригинала 16. 12. 2022. г. Приступљено 16. 12. 2022. 
  240. ^ „'Terrible toll': Russia's invasion of Ukraine in numbers”. Euractiv. 14. 2. 2023. Архивирано из оригинала 12. 7. 2023. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  241. ^ Hussain, Murtaza (9. 3. 2023). „The War in Ukraine Is Just Getting Started”. The Intercept. Архивирано из оригинала 18. 5. 2023. г. Приступљено 27. 3. 2023. 
  242. ^ „Putin Signals Readiness for Peace Talks if Kyiv Cedes Occupied Regions”. The Moscow Times. 5. 1. 2023. Архивирано из оригинала 24. 3. 2023. г. Приступљено 24. 3. 2023. 
  243. ^ "Ukraine war: International court issues warrant for Putin's arrest," 17 March 2023, Reuters, retrieved 18 March 2023
  244. ^ Karim Ahmad Khan,   Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)
  245. ^ "Situation in Ukraine: ICC judges issue arrest warrants against Vladimir Vladimirovich Putin and Maria Alekseyevna Lvova-Belova," 17 March 2023, International Criminal Court, retrieved 18 March 2023
  246. ^ Hofmański, Piotr (17. 3. 2023). „ICC arrest warrants in the situation of Ukraine: Statement by President Piotr Hofmański” (video). youtube.com (на језику: енглески). International Criminal Court. 
  247. ^ Corder, Mike; Casert, Raf (17. 3. 2023). „ICC issues arrest warrant for Putin over Ukraine war crimes”. Associated Press. Архивирано из оригинала 17. 3. 2023. г. 
  248. ^ Michaels, Daniel (17. 3. 2023). „U.N. Court Issues Arrest Warrant for Russia's Putin And Another Kremlin Official”. The Wall Street Journal. 
  249. ^ Fowler, Sarah (17. 3. 2023). „"No excuse to deport children to Russia, says ICC prosecutor,". BBC. Архивирано из оригинала 17. 3. 2023. г. 
  250. ^ „Xi, Putin meeting highlights US tensions with China”. ABC News. 21. 3. 2023. Архивирано из оригинала 24. 3. 2023. г. Приступљено 24. 3. 2023. 
  251. ^ Gan, Nectar (20. 3. 2023). „Xi makes 'journey of friendship' to Moscow days after Putin's war crime warrant issued”. CNN (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 21. 3. 2023. г. 
  252. ^ „South Africa moves to let Putin attend BRICS summit despite ICC arrest warrant over Ukraine war”. www.cbsnews.com (на језику: енглески). 30. 5. 2023. Архивирано из оригинала 16. 6. 2023. г. Приступљено 16. 6. 2023. 
  253. ^ „Russian President Vladimir Putin evades arrest warrant by skipping BRICS summit in South Africa”. The Globe and Mail. 19. 7. 2023. Архивирано из оригинала 1. 9. 2023. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  254. ^ „Ukraine war: Vladimir Putin threatens cluster bomb retaliation if weapons used against Russian forces”. Sky News. 16. 7. 2023. Архивирано из оригинала 23. 7. 2023. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  255. ^ „Putin tightens grip on Africa after killing Black Sea grain deal”. Politico. 19. 7. 2023. Архивирано из оригинала 31. 8. 2023. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  256. ^ „By pulling out of the Ukrainian grain deal, Russia risks alienating its few remaining partners”. AP News. 21. 7. 2023. Архивирано из оригинала 12. 10. 2023. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  257. ^ Wolff, Stefan (28. 7. 2023). „Russia-Africa summit: Putin offers unconvincing giveaways in a desperate bid to make up for killing the Ukraine grain deal”. The Conversation. Архивирано из оригинала 31. 7. 2023. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  258. ^ „Putin meets Ethiopian PM Abiy Ahmed”. Africanews. 26. 7. 2023. Архивирано из оригинала 10. 8. 2023. г. Приступљено 11. 11. 2023. 
  259. ^ Cooper, Helene; Gibbons-Neff, Thomas; Schmitt, Eric; Barnes, Julian E. (18. 8. 2023). „Troop Deaths and Injuries in Ukraine War Near 500,000, U.S. Officials Say”. The New York Times (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 3. 9. 2023. г. Приступљено 3. 9. 2023. 
  260. ^ Cullison, Alan. Hamas Attack Ends a Delicate Entente Between Russia and Israel. Wall Street Journal. Retrieved on 15 October 2023
  261. ^ „Putin cautions Israel against using tactics in Gaza like Nazi siege of Leningrad”. Reuters. 13. 10. 2023. 
  262. ^ „Russia's Putin tries to use Gaza war to his geopolitical advantage”. Reuters. 17. 11. 2023. 
  263. ^ „Netanyahu tells Putin: Your cooperation with Iran is dangerous”. The Jerusalem Post. 10. 12. 2023. 
  264. ^ „Putin calls war a 'tragedy'; Moscow claims Ukraine is seeing 'colossal losses' after crossing river”. CNBC. 22. 11. 2023. 
  265. ^ „Putin: No Peace in Ukraine Until Russia Achieves Goals”. VOA News. 14. 12. 2023. 
  266. ^ „Putin Quietly Signals He Is Open to a Cease-Fire in Ukraine”. The New York Times. 23. 12. 2023. 
  267. ^ Bryant, Miranda (24. 6. 2023). „Wagner mutiny: how the world reacted”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 24. 6. 2023. 
  268. ^ Osborn, Andrew; Liffey, Kevin (24. 6. 2023). „Russia accuses mercenary boss of mutiny after he says Moscow killed 2,000 of his men”. Reuters (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 23. 6. 2023. г. Приступљено 24. 6. 2023. 
  269. ^ Tubridy, Mack; Kozlov, Pyotr; Berkhead, Samantha (24. 6. 2023). „Prigozhin Charged With 'Inciting Armed Revolt' After Vowing to Stop 'Evil' Military Leadership”. The Moscow Times. Архивирано из оригинала 23. 6. 2023. г. Приступљено 24. 6. 2023. 
  270. ^ Rosenberg, Steve (23. 6. 2023). „Yevgeny Prigozhin: Wagner chief blames war on defence minister”. BBC News. Архивирано из оригинала 23. 6. 2023. г. Приступљено 24. 6. 2023. 
  271. ^ Sauer, Pjotr (23. 6. 2023). „Russia investigates Wagner chief for 'armed mutiny' after call for attack on military”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 24. 6. 2023. г. Приступљено 24. 6. 2023. 
  272. ^ Dress, Brad (23. 6. 2023). „Wagner chief says Russia's war in Ukraine intended to benefit elites, accuses Moscow of lying”. The Hill (на језику: енглески). Приступљено 24. 6. 2023. 
  273. ^ „Wagner chief rejects Putin's accusations of treason”. Al Jazeera (на језику: енглески). 23. 6. 2023. Приступљено 24. 6. 2023. 
  274. ^ Tubridy, Mack; Kozlov, Pyotr; Berkhead, Samantha (24. 6. 2023). „Prigozhin Charged With 'Inciting Armed Revolt' After Vowing to Stop 'Evil' Military Leadership”. The Moscow Times. Архивирано из оригинала 23. 6. 2023. г. Приступљено 24. 6. 2023. 
  275. ^ „Путин назвал мятеж Пригожина "предательством" и "изменой" [Putin calls Prigozhin's rebellion "betrayal" and "treason"]. Meduza (на језику: руски). 24. 6. 2023. Приступљено 24. 6. 2023. 
  276. ^ „Rebel Russian mercenaries turn back short of Moscow 'to avoid bloodshed'. Reuters (на језику: енглески). 24. 6. 2023. Архивирано из оригинала 24. 6. 2023. г. Приступљено 26. 6. 2023. 
  277. ^ Seddon, Max (24. 6. 2023). „Belarus claims deal with Prigozhin to end advance on Moscow” . Financial Times. Архивирано из оригинала 24. 6. 2023. г. Приступљено 24. 6. 2023. 
  278. ^ Seddon, Max; Ivanova, Polina (24. 6. 2023). „Prigozhin says Wagner has agreed to stand down” . Financial Times. Архивирано из оригинала 24. 6. 2023. г. Приступљено 24. 6. 2023. 
  279. ^ „Wagner fighters leaving Rostov and Voronezh after aborted mutiny”. Politico. 25. 6. 2023. 
  280. ^ Gardner, Frank; Greenall, Robert; Lukiv, Jaroslav (23. 8. 2023). „Wagner chief Yevgeny Prigozhin presumed dead after Russia plane crash”. BBC News. Архивирано из оригинала 23. 8. 2023. г. Приступљено 23. 8. 2023. 
  281. ^ Gardner, Frank; Greenall, Robert; Lukiv, Jaroslav (23. 8. 2023). „Wagner chief Yevgeny Prigozhin presumed dead after Russia plane crash”. BBC News. Архивирано из оригинала 23. 8. 2023. г. Приступљено 23. 8. 2023. 
  282. ^ „Alexei Navalny: Widow urges Russians to protest on election day”. BBC News. 6. 3. 2024. Архивирано из оригинала 15. 3. 2024. г. Приступљено 15. 3. 2024. 
  283. ^ Roth, Andrew; Sauer, Pjotr (15. 3. 2024). „A forever war, more repression, Putin for life? Russia's bleak post-election outlook”. The Guardian. Архивирано из оригинала 18. 3. 2024. г. 
  284. ^ „Putin Wins 87.28% of Votes With All Ballots Counted – Election Officials”. The Moscow Times (на језику: енглески). 18. 3. 2024. Архивирано из оригинала 19. 3. 2024. г. Приступљено 19. 3. 2024. 
  285. ^ „Putin Wins 87.28% of Votes With All Ballots Counted – Election Officials”. The Moscow Times (на језику: енглески). 18. 3. 2024. Архивирано из оригинала 19. 3. 2024. г. Приступљено 19. 3. 2024. 
  286. ^ Robyn Dixon, Siobhán O'Grady, David L. Stern, Serhii Korolchuk and Serhiy Morgunov, For Putin's election in occupied Ukraine, voting is forced at gunpoint Архивирано 17 март 2024 на сајту Wayback Machine, Washington Post; (16 March 2024).
  287. ^ „Исследование «Новой-Европа»: около половины голосов за Владимира Путина на президентских выборах были вброшены”. Novaya Gazeta (на језику: руски). 18. 3. 2024. Архивирано из оригинала 18. 3. 2024. г. Приступљено 18. 3. 2024. 
  288. ^ „Death toll from concert hall attack in Russia's Moscow region rises to 144”. AA. 29. 3. 2024. 
  289. ^ „Number of Wounded in Crocus City Hall Attack Rises to 360”. The Moscow Times. 27. 3. 2024. Архивирано из оригинала 27. 3. 2024. г. Приступљено 27. 3. 2024. 
  290. ^ Belam, Martin (23. 3. 2024). „Moscow concert hall attack: Putin tells Russians Ukraine linked to attack which killed 115, claims denied by Kyiv officials – live updates”. the Guardian. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 23. 3. 2024. г. Приступљено 23. 3. 2024. 
  291. ^ Hartog, Eva (30. 3. 2024). „Putin the autocrat comes of age”. Politico. 
  292. ^ „Obama Rockets to Top of Poll on Global Leaders”. World Public Opinion. 12. 6. 2009. Архивирано из оригинала 8. 11. 2012. г. Приступљено 6. 3. 2012. 
  293. ^ Schaaf, Matthew (29. 11. 2007). „Vlad the Great”. New Statesman. Приступљено 6. 3. 2012. 
  294. ^ Ekipa „Novosti“ (19. 10. 2011). „Putin iz našeg sokaka | Reportaže”. Novosti.rs. Приступљено 6. 3. 2012. [мртва веза]
  295. ^ Follow TIME Facebook Twitter Google + Tumblr. „Person of the Year 2007”. TIME. Архивирано из оригинала 25. 12. 2018. г. Приступљено 6. 3. 2012. 
  296. ^ Николић одликовао Путина и државнике још 11 земаља : Политика : ПОЛИТИКА
  297. ^ Путин: Ово је орден за Русију
  298. ^ WDR 2: Руско Бадње вече, 6. јануара 2007.
  299. ^ Die neue Epoche, Online: Божић у Москви[мртва веза], 7. јануара 2007.
  300. ^ „Биографија, Владимир Путин, интересовања (језик: руски) Приступљено: 15.10.2020.”. 
  301. ^ Вьетнам: Наш президент круче американского. Путину – орден Хо Ши Мина. Нас там пока любят (на језику: руски). Аргументы и Факты. 7. 3. 2001. Архивирано из оригинала 14. 6. 2021. г. Приступљено 20. 8. 2022. 
  302. ^ Первый Президент Республики Казахстан Нурсултан Назарбаев Хроника деятельности 2004 год (PDF) (на језику: руски). Astana. 2009. стр. 15. ISBN 978-601-80044-3-8. Архивирано (PDF) из оригинала 2022-01-16. г. Приступљено 2022-08-20. „Президент также подписал указы "О награждении орденом "Алтын ыран" (Золотой орел) Путина В.В."... 
  303. ^ „Chirac décore Poutine”. Vidéo Dailymotion. 13. 10. 2006. Архивирано из оригинала 9. 10. 2021. г. Приступљено 20. 8. 2022. 
  304. ^ „CSTO: SAFE CHOICE IN CENTRAL ASIA”. Eurasia Daily Monitor. 4 (191). 2007. 
  305. ^ „Emomali Rahmon bestows Ismoili Somoni Order on Vladimir Putin | Tajikistan News ASIA-Plus”. www.asiaplustj.info. 
  306. ^ Atul Aneja Putin goes calling on the Saudis. The Hindu. 20 February 2007.
  307. ^ Putin Receives Top UAE's Decoration, Order of Zayed Архивирано 25 мај 2013 на сајту Wayback Machine, Rbc.ru, 10 September 2007.
  308. ^ Sanchez, Fabiola (2. 4. 2010). „Russia offers Venezuela nuclear help, Chavez says”. The Seattle Times. Архивирано из оригинала 12. 6. 2021. г. Приступљено 20. 8. 2022. 
  309. ^ „Официальное опубликование”. pravo.by (на језику: руски). Приступљено 6. 7. 2023. 
  310. ^ „Ordonnance Souveraine n° 4.504 du 4 octobre 2013 portant élévation dans l'Ordre de Saint-Charles” (на језику: француски). Journal de Monaco. 4. 10. 2013. Архивирано из оригинала 13. 6. 2021. г. Приступљено 20. 8. 2022. 
  311. ^ „Raul Castro Welcomes Russian President Vladimir Putin”. Escambray. 11. 7. 2014. Архивирано из оригинала 3. 5. 2016. г. Приступљено 20. 8. 2022. 
  312. ^ „Putin receives Serbia's top state decoration”. B92. 16. 10. 2014. Архивирано из оригинала 26. 11. 2021. г. Приступљено 20. 8. 2022. 
  313. ^ „Путин на встрече с президентом Гвинеи отметил интерес российских инвесторов к этой стране - ТАСС”. 
  314. ^ „Указ Президента Туркменистана от 1 октября 2017 года "О награждении Президента Российской Федерации Владимира Владимировича Путина орденом Туркменистана «Hyzmatdaşlygy ösdürmäge goşandy üçin»”. Архивирано из оригинала 2020-10-24. г. Приступљено 2019-06-28. 
  315. ^ „Анастасиадис наградил Путина орденом Макариоса и пригласил на Кипр”. Европа Кипр. 25. 10. 2017. Приступљено 6. 7. 2023. 
  316. ^ „Указ Президента Киргизской Республики от 22 ноября 2017 годa УП № 270 «О награждении В. В. Путина»”. Архивирано из оригинала 2019-07-24. г. Приступљено 2019-07-24. 
  317. ^ „Putin becomes first foreign leader to get China's Order of Friendship”. TASS. 1. 1. 2016. Архивирано из оригинала 8. 3. 2021. г. Приступљено 19. 6. 2018. 
  318. ^ „Российско-ангольские переговоры”. 4. 4. 2019. 
  319. ^ „Указ Президента Киргизской Республики от 22 ноября 2017 годa УП № 270 «О награждении В. В. Путина»”. Архивирано из оригинала 2019-07-24. г. Приступљено 2019-07-24. 
  320. ^ „Nursultan Nazarbayev awards Order of Yelbasy to Vladimir Putin”. inform.kz. 28. 5. 2019. Архивирано из оригинала 20. 8. 2022. г. Приступљено 20. 8. 2022. 

Литература

Спољашње везе


Премијер Русије
Председник Русије
Премијер Русије
Председник Русије
садашњи