Отворите главни мени

Валдај (рус. Валдай) град је на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у југоисточном делу Новгородске области, на подручју Валдајског рејона чији је уједно и административни центар.

Валдај
Валдай
Church of Saint Catherine (Valday) 02.jpg
Некадашња црква Свете Екатарине, данас музеј
Административни подаци
Држава Русија
Федерални округСеверозападни
Област Новгородска област
РејонВалдајски рејон
Основанпрви помен 1495.
Статус града1770.
Становништво
Становништво
 — 2014.14.758
Географске карактеристике
Координате57°58′00″ СГШ; 33°15′00″ ИГД / 57.966667° СГШ; 33.25° ИГД / 57.966667; 33.25Координате: 57°58′00″ СГШ; 33°15′00″ ИГД / 57.966667° СГШ; 33.25° ИГД / 57.966667; 33.25
Временска зонаUTC+3
Валдај на мапи Русије
Валдај
Валдај
Валдај на мапи Русије
Валдај на мапи Новгородске области
Валдај
Валдај
Валдај на мапи Новгородске области
Остали подаци
Поштански број175400–175405
Позивни број+7 81666
Регистарска ознака53
ОКАТО код49 208 501
ОКТМО код49 608 101 001
Веб-сајт
valday-gorod.ru/

Према проценама националне статистичке службе за 2014. у граду је живело 14.758 становника.

ГеографијаУреди

Град Валдај смештен је у југоисточном делу Новгородске области, у северозападним деловима Валдајског побрђа, дуж југозападне обале Валдајског језера. Налази се на око 140 km југоисточно од обласног центра, града Великог Новгорода, и на око 386 km од главног града земље Москве. Град се налази у самом средишту Валдајског националног парка и важно је туристичко одредиште, посебно у летњим месецима.

Важан је саобраћајни центар на деоници федералног аутопута М10 који повезује Москву са Санкт Петербургом.

ИсторијаУреди

Први писани помен хоронима „Валдај“ датира из периода 1140–1150. године и вероватно се односио на цело данашње Валдајско подручје. Реч је о законику о плаћању пореза написаном на брезовој кори, списак број 740.[1] Први писани подаци о данашњем насељеном месту датирају из 1495. године, и у тим летописима се помиње заселак Валдајско селишче који је добио име по истоименом језеру на чијим обалама се налазио. У то време Валдај је био део Новгородске републике. Све до 1654. године Валдај је био дворско село, да би затим постао поседом Иверског манастира чији део је био све до 1764. године.

Крајем маја 1770. Валдај добија статус града и окружног центра, а захваљујући свом положају на трговачком и поштанском путу између Москве и Санкт Петербурга град се интензивно развијао у културном и привредном погледу. Град је нарочито био чувен по својим ливницама звона.

Од 1927. Валдај је седиште истоименог Валдајског рејона Новгородске области.

СтановништвоУреди

Према подацима са пописа становништва 2010. у граду је живело 16.098 становника, док је према проценама националне статистичке службе за 2014. град имао 14.758 становника.[2]

Кретање броја становника
1897.1959.1970.1979.1989.2002.2010.2014.
2.90010.60314.11817.89719.173[3]18.703[4]16.740[5]14.758

ТуризамУреди

 
Иверски манастир

Град Валдај се налази у самом средишту Валдајског националног парка и важно је одресиште за посетиоце парка, нарочито у летњим месецима. У некадашњој цркви посвећеној Светој Екатарини Александријској из XVIII века данас се налази, јединствен у Русији по својој поставци, музеј посвећен звонарској мануфактури по којој је град био чувен широм империјалне Русије.

На оближњем острву у валдајском језеру налази се Валдајски Иверски манастир основан 1653. године.

Партнерски градовиУреди

Град Валдај има потписане уговоре о братимљењу и сарадњи са следећим градовима:

  1.   Торжок, Тверска област, Русија (од 1998. године)
  2.   Вилејка, Белорусија (од 2008. године)
  3.   Павловск, Санкт Петербург, Русија
  4.   Пушкин, Санкт Петербург, Русија
  5.   Кањон Сити, Колорадо, САД

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Зализняк 2004, стр. 872.
  2. ^ Численность населения Российской Федерации по муниципальным образованиям на 1 января 2014 года
  3. ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012. 
  4. ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  5. ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 

ЛитератураУреди

  • Зализняк, Андрей Анатольевич (2004). Древненовгородский диалект. 2-е изд. Москва: Языки славянской культуры. стр. 872. ISBN 978-5-94457-165-6. 

Спољашње везеУреди