Гвинеја

држава у западној Африци

Гвинеја (франц. Guinée), званично Република Гвинеја (франц. République de Guinée), је држава у западној Африци.[2] Главни град Гвинеје је Конакри. Док је раније је била позната као Француска Гвинеја (франц. Guinée française), модерна држава се понекад назива Гвинеја-Конакри да би се нагласила разлика од других земаља са речју „Гвинеја” у њиховом имену и од истоименог региона, као што су Гвинеја Бисао и Екваторијална Гвинеја.[3][4][5][6] Гвинеја има популацију од 12.4 милиона и површину од 245.860 km².[7]

Република Гвинеја
République de Guinée  (француски)
Крилатица: Рад, правда, солидарност
(франц. Travail, Justice, Solidarité)
Химна: Слобода
(франц. Liberté)
Положај Гвинеје
Главни градКонакри
Службени језикфранцуски
Владавина
ПредседникАлфа Конде
Председник ВладеИбрахима Касори Фофана
Историја
НезависностОд Француске
2. октобар 1958.
Географија
Површина
 — укупно245.857 km2(75)
 — вода (%)0
Становништво
 — 2010.[1]10.824.200(78)
 — густина44,03 ст./km2
Економија
Валутагвинејски франак
 — стоти део валуте‍100 сентима‍
Остале информације
Временска зонаUTC 0
Интернет домен.gn
Позивни број+224

Гвинеја се налази уз обалу Атлантског океана, одакле се у луку спушта на југоисток. Граничи се са Гвинејом-Бисао, Сенегалом, Малијем, Обалом Слоноваче, Либеријом и Сијера Леонеом.

Суверена држава Гвинеја је република са председником којег директно бира народ; та позиција је истовремено шеф државе и шеф владе. Једнодомна Гвинејска народна скупштина је законодавна власт земље, и њене чланове народ исто тако директно бира. Судску грану предводи Врховни суд Гвинеје, највиши и коначни суд у земљи.[8]

ИмеУреди

О настанку имена земље постоји легенда. По легенди, француски дошљаци су упитали групу жена које су прале рубље на обали реке за име земље. Оне су у страху одговориле: „Гине наи мора“, што на локалном језику значи: „Ми смо жене“.

ИсторијаУреди

Зна се да је Гвинеја око 900. припадала царству Гана. Од 13. до 16. века на територији данашње Гвинеје су владала царства Мали, па затим Сонгаи. Португалски истраживачи су стигли до обала Гвинеје између 1460. и 1470. Европљани су користили Гвинеју као извор робова и слоноваче. Француска је колонизовала Гвинеју 1890. и укључила је у Француску западну Африку. Гвинеја је била једина француска колонија која је 1958. гласала за независност на референдуму којим је Француска својим колонијама понудила аутономију у Француској уз финансијску помоћ, или независност. Формалан дан проглашења независности је 2. октобар 1958. Први председник, Ахмед Секу Туре (председавао 1957-1984), земљом је управљао као диктатор близак идејама панафричког социјализма. Оваква политика није допринела развоју земље на дужи рок, тако да је Гвинеја и данас једна од сиромашнијих земаља Африке. Од 1984, до смрти 2008, на власти је био Лансана Конте. На председничку функцију је дошао пучем, али ју је легализовао на изборима 1993. Последњих деценија у Гвинеју је стигао велики број избеглица из грађанским ратом захваћених суседних земаља, Либерије и Сијера Леонеа.

ГеографијаУреди

Административна поделаУреди

ПоложајУреди

Државе са којима се Гвинеја граничи су: Обала Слоноваче, Гвинеја Бисао, Либерија, Мали, Сенегал и Сијера Леоне. Површина државе износи 245.857 km².

Геологија и рељефУреди

ВодеУреди

Флора и фаунаУреди

КлимаУреди

ПривредаУреди

У Гвинеји се налазе највеће светске резерве боксита (25 милијарди метричких тона), а поред њих руде гвожђа, урана, налазишта злата и дијаманата. Трговина бокситом и алуминијумом чини 80% спољне трговине. Око 80% становништва ради у пољопривреди (банане, ананас, кафа, кикирики).

СтановништвоУреди

У држави живи око 9,5 милиона становника од којих су око 40% припадника племена Фулани, 25% племена Малинке и око 10% племена Сусу. Становништво Гвинеје је претежно исламске вероисповести (око 85%), али има и хришћана (око 8%).

ОбразовањеУреди

 
Ученице у Конакрију, Гвинеја

Стопа писмености Гвинеје једна је од најнижих на свету: у 2010. години процењено је да је само 41% одраслих било писмено (52% мушкараца и 30% жена).[9] Основно образовање је обавезно током 6 година,[10] али већина деце не похађа школу тако дуго, а многа уопште не иду у школу. У 1999. години похађање основне школе износило је 40 посто. Деца, посебно девојчице, држе се ван школе како би помогли родитељима у домаћем послу или пољопривреди,[11] или бивају удате: Гвинеја има једну од највиших стопа дечијег брака у свету.[12]

ЗдрављеУреди

ЕболаУреди

У 2014. години дошло је до епидемије вируса еболе у Гвинеји. У респонсу на насталу ситуацију, Министарство здравља забранило је продају и конзумирање слепих мишева, за које се сматрало да су преносиоци болести. Упркос ове мере, вирус се на крају проширио из руралних подручја у Конакри,[13] и крајем јуна 2014. године досегао је и до суседних земаља Сијере Леоне и Либерије. Почетком августа 2014. Гвинеја је затворила своје границе према Сијера Леону и Либерији како би помогла у сузбијању ширења вируса, јер је у тим земљама пријављено више нових случајева болести него у Гвинеји.

Епидемија је почела почетком децембра, у селу званом Мелијандоу, у југоисточној Гвинеји, недалеко од граница са Либеријом и Сијера Леоном. Први познати случај било је двогодишње дете које је умрло, након врућице, повраћања и испољавања црне столице 6. децембра. Мајка детета умрла је недељу дана касније, затим сестра и бака. Њихови симптоми су укључивали температуру, повраћање и пролив. Затим је, путем неговатеља или оних који су присуствовали погребима, болест проширена и на друга села.

Небезбедне сахране остају су један од главних извора преношења болести. Светска здравствена организација (СЗО) је известила да немогућност интеракције са локалним заједницама онемогућава здравственим радницима да прате порекло и сојеве вируса.[14]

Мада је СЗО укинуо статус Јавног хитног стања од међународног значаја (енгл. Public Health Emergency of International Concern - PHEIC) 29. марта 2016,[15] извештај о стању еболе објављен 30. марта потврдио је још 5 случајева у претходне две недеље, при чему је вирусним секвенцирањем повезан један од случајева са епидемијом из новембра 2014.[16]

Здравствена заштита мајки и децеУреди

Стопа смртности мајки на 100.000 рођених у Гвинеји је била 680 током 2010. године. То је упоредиво са 859,9 у 2008. и 964,7 у 1990. години. Стопа смртности деце млађе од 5 година на 1000 порођаја је 146, а смртност новорођенчади унутар старосне групе до 5 година је 29. У Гвинеји је број бабица на 1.000 живорођених 1, а ризик од смрти за труднице је 1 на 26.[17] Гвинеја је друга у погледу висине заступљености преваленције осакаћивања женских гениталија у свету.[18][19]

HIV/AIDSУреди

Процењује се да је било заражено 170.000 одраслих и деце крајем 2004. године.[20][21] Надзорне анкете спроведене 2001. и 2002. године показују већу стопу ХИВ-а у урбаним срединама него у руралним. Распрострањеност је била највећа у Конакрију (5%) и градовима региона Шумске Гвинеје (7%) који се граниче са Обалом Слоноваче, Либеријом и Сијером Леоне.[22]

РеференцеУреди

  1. ^ Национална агенција за статистику [1]
  2. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 5. 2. 2009. Приступљено 11. 2. 2009. 
  4. ^ „Music Videos of Guinea Conakry”. Web.archive.org. Архивирано из оригинала на датум 21. 2. 2007. Приступљено 12. 4. 2018. 
  5. ^ „The Anglican Diocese of Ghana”. Netministries.org. Архивирано из оригинала на датум 07. 01. 2009. Приступљено 23. 7. 2017. 
  6. ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала на датум 11. 5. 2011. Приступљено 11. 2. 2009. 
  7. ^ „Nations Online: Guinea – Republic of Guinea – West Africa”. Nations Online. Архивирано из оригинала на датум 03. 05. 2003. Приступљено 25. 8. 2014. 
  8. ^ „Guinea's Supreme Court rejects election challenges”. Reuters.com. Архивирано из оригинала на датум 24. 9. 2015. Приступљено 23. 7. 2017. 
  9. ^ „The World Factbook”. Архивирано из оригинала на датум 24. 11. 2016. Приступљено 15. 10. 2014. 
  10. ^ Bureau of Democracy, Human Rights and Labor. „Country Reports on Human Rights Practices for 2015: Guinea”. United States Department of State. Приступљено 19. 11. 2016. 
  11. ^ Bureau of International Labor Affairs (ILAB) – U.S. Department of Labor Архивирано 2008-12-05 на сајту Wayback Machine. Dol.gov. Retrieved 28 June 2011.
  12. ^ According to the WHO:"The 10 countries with the highest rates of child marriage are: Niger, 75%; Chad and Central African Republic, 68%; India, 66%; Guinea, 63%; Mozambique, 56%; Mali, 55%; Burkina Faso and South Sudan, 52%; and Malawi, 50%."[2] Архивирано 2015-04-24 на сајту Wayback Machine
  13. ^ „Ebola: Guinea outbreak reaches capital Conakry”. BBC. 28. 3. 2014. Архивирано из оригинала на датум 30. 3. 2014. Приступљено 30. 3. 2014. 
  14. ^ „Ebola Situation Report – 4 March 2015 | Ebola”. apps.who.int. Архивирано из оригинала на датум 1. 3. 2017. Приступљено 14. 2. 2017. 
  15. ^ „Ebola is no longer a public health emergency”. World Health Organization. Архивирано из оригинала на датум 31. 3. 2016. Приступљено 14. 2. 2017. 
  16. ^ „Ebola Situation Report – 30 March 2016 | Ebola”. apps.who.int. Архивирано из оригинала на датум 13. 6. 2016. Приступљено 14. 2. 2017. 
  17. ^ „The State of the World's Midwifery”. United Nations Population Fund. Архивирано из оригинала на датум 25. 12. 2011. Приступљено 25. 8. 2011. 
  18. ^ „WHO – Female genital mutilation and other harmful practices”. Архивирано из оригинала на датум 12. 10. 2014. Приступљено 15. 10. 2014. 
  19. ^ „Female Genital Mutilation/Cutting: A statistical overview and exploration of the dynamics of change – UNICEF DATA” (PDF). Unicef.org. 22. 7. 2013. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 5. 4. 2015. Приступљено 23. 7. 2017. 
  20. ^ „Status of HIV/AIDS in Guinea, 2005” (PDF). World Health Organisation. 2005. Архивирано (PDF) из оригинала на датум 5. 8. 2009. Приступљено 30. 9. 2007. 
  21. ^ „Epidemiological Fact Sheets: HIV/AIDS and Sexually Transmitted Infections, December 2006” (PDF). World Health Organisation. децембар 2006. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 25. 10. 2007. Приступљено 30. 9. 2007. 
  22. ^ "Health Profile: Guinea" Архивирано 2008-11-13 на сајту Wayback Machine. USAID (March 2005).   This article incorporates text from this source, which is in the public domain.

Спољашње везеУреди