Сенегал

држава у западној Африци

Сенегал (франц. Sénégal, волф. Senegaal),[4][5] или званично Република Сенегал (франц. République du Sénégal, волф. Réewum Senegaal), држава је у западној Африци, окружена на северу са Мауританијом, на истоку са Малијем, на југу са Гвинејом и Гвинејом-Бисао, на западу са Атлантским океаном.[6] Зеленортска Острва леже око 560 км од сенегалске обале. Гамбија скоро у потпуности лежи унутар Сенегала, окружена њиме са севера, истока и југа; са своје западне обале, територија Гамбије прати реку Гамбију више од 300 км у копно. Површина Сенегала је 196.712 км2. Главни и највећи град је Дакар.

Република Сенегал
République du Sénégal  (француски)
Réewum Senegaal  (волоф)
Крилатица: Један народ, један циљ, једна вера
(франц. Un Peuple, Un But, Une Foi)
Химна: Црвени лав
(франц. Le Lion rouge)
Положај Сенегала
Главни градДакар
Службени језик
Владавина
ПредседникМаки Сал
Облик државеУнитарна полупредседничка република
Историја
Независностод Француске1
4. априла 1960.
Географија
Површина
 — укупно196.712 km2(86)
 — вода (%)2,1
Становништво
 — 2016[2][3]15.411.614[1](72)
 — густина68,7 ст./km2
Економија
ВалутаЦФА франак
Остале информације
Временска зонаUTC 0
Интернет домен.sn
Позивни број+221

1 Заједно са Француским Суданом, као део Федерације Мали.

ГеографијаУреди

ПоложајУреди

Државе са којима се Сенегал граничи су: Мауританија, Мали, Гвинеја, Гвинеја Бисао и Гамбија. Површина државе износи 196.722 km².

Геологија и рељефУреди

 
Карта Сенегала

Већи део Сенегала састоји се од таласастих пешчаних равница западног Сахела. Брдовита подручја налазе се само на југоистоку земље, у наставку масива Фута Џалон у Гвинеји. Овде се налази и највиши врх, неименована тачка на висини од 581 m близу Непен Диаха. Северну границу земље чини река Сенегал, а веће реке су још и Гамбија (река) и Казаманс. Главни град Дакар налази се на Зеленом рту, најзападнијој тачки афричког континента.

ВодеУреди

Флора и фаунаУреди

КлимаУреди

Клима је тропска са одвојеним сушним и кишним раздобљем које условљавају зимски североисточни односно летњи југозападни ветрови. Просечна годишња количина падавина за Дакар је око 600 mm, а већина их падне између јуна и октобра када је просечна температура око 27 °C; од децембра до фебруара температура се спушта на око 17 °C. Температуре су више у унутрашњости, а количина падавина повећава се према југу, где местимично достиже и 1500 mm.

Северна област Сенегала је део Сахела, прелазна зона између Сахаре на северу и влажнијих регија према југу. Биљни свет већином је састављен од трава савана са раштрканим групама дрвећа и бодљикавим жбуновима. Јужније, у регији реке Гамбије, дрвеће постаје чешће. На крајњем југу налазе се мочваре и густе шуме палми, махагонија, бамбуса и др. Дивљина је разнолика, али већи сисари, као што су слонови, лавови, гепарди и антилопе су већински омеђени у источној половини државе која има мањи број становника. Водени коњи и крокодили се налазе у рекама. Међу бројним врстама змија у Сенегалу су кобра и боа констриктор.

Фосфати, који се налази у рудницима близу Thièsa, најважније су искористиво минерално богатство Сенегала. Залихе нафте и природног гаса су откривене у близини обале у касним 1970-им. Откривене су велики наслаге гвоздене руде, али није искоришћена због велике удаљености од путних праваца, којима би се транспортовала.

 
Река Гамбија протиче кроз Национални парк Ниоколо-Коба

Досељавање становника у Сенегал довело је до уништавања шума за додатне фарме и дрва за огрев. Уништавање шума и повећање броја пашњака у сувој клими довело је до ширења пустиње на велика подручја у држави. У 2000. 32% од укупне површине Сенегала било је прекривено шумама. Сенегал је највећи светски извозник егзотичних птица, а раширен је и криволов на многе животиње. Влада Сенегала покренула је програме пошумљавања за борбу против ширења пустиња и заштитила 11% (2000) државе проглашавајући те делове националним парковима и резерватима. Национални парк Ниоколо-Коба у југоисточном Сенегалу, који обухвата 9.000 km² шума и Парк Савана проглашени су светским наслеђем 1981. године. Влада је ратификовала међународне договоре о околини који се односе на разноврсност биљног света, промену климе, спречавања ширења пустиња, угрожене врсте, опасан отпад, заштиту озонског омотача, китолов и друге.

ИсторијаУреди

У 6. веку на подручје Сенегала насељавају се народи Волоф и Серер, а у 9. веку пристижу фулански Тукулори чија држава постаје доминантна сила почетком другог миленијума. У 11. веку до Сенегала стиже ислам којег су проширили Алморавиди. Од 14. века подручјем доминира држава народа Волоф, која се у 16. веку распада на мања краљевства.

Присуство Европљана на обали Сенегала траје од половине 15. века када су Португалци основали трговачке станице на ушћу реке Сенегал. До краја 17. века Французи су постали најјача сила на овом подручју, али нису продрли у унутрашњост све до половине 19. века. За време француске колонизације Сенегал се убрзано привредно развијао, ширило се узгајање кикирикија и изграђује се железница.

После Првог, а нарочито Другог светског рата домаће становништво Сенегала тражило је већу улогом у политичком животу, а касније и независност. Водећи сенегалски политичар постао је професор и песник Леополд Седар Сенгор, који се у почетку залагао за останак земље у заједници са Француском, а 1960. је постао први председник независног Сенегала. Сенгор је умереном политиком водио земљу до 1980. Иако је био католик ослањао се на подршку муслиманске верске хијерархије. Сарађивао је с Француском и спроводио је модификовани социјализам. Током 1980-их земља се суочила с привредним проблемима и растућом политичком нестабилношћу, а у јужној покрајини Касаманс (између гамбијске и гвинејабисауске границе) сепаратистички покрет је започео оружану борбу за независност, која већом или мањом жестином траје до данас.

На председничким изборима 2000. Социјалистичка странка, која је владала Сенегалом од независности, доживела је пораз. Дошло је до једне од ретких афричких мирних смена власти, а нови председник је постао дугогодишњи вођа опозиције Абдулаје Вејде.

СтановништвоУреди

 
Главни град Дакар

Највеће етничке групе су Волоф (43%), Фулани (24%) и Серер (15%). Њихови језици припадају атлантској групи Нигерско-конгоанске језичке породице. У земљи живи и око 50.000 Европљана (углавном Француза), Либанаца, и мање заједнице Кинеза и Вијетнамаца.

Најбројнија вера је ислам (94% становништва). Исламска верска хијерархија (суфијска братства) има значајну улогу у друштвеном и политичком животу земље.

Административна поделаУреди

ПривредаУреди

 
Улични трговци у Сенегалу

Иако је удео пољопривреде у сенегалском БДП-у пао испод 20%, од ње још увек преживљава већина Сенегалаца. Кикирики је најважнији извозни производ и привредни раст је великим делом зависан од рода те културе и његове цене на светском тржишту. Важно је и рибарство. У склопу владиног реформског програма од 1993. либерализовани су привредни и трговински прописи и уклоњена државна контрола над ценама што је повећало привредни раст. Велики проблем Сенегала остаје незапосленост која износи око 40% радно способног становништва.

БДП је за 2004. процењен на 1700 долара по становнику (мерено по ППП-у).

РеференцеУреди

  1. ^ „Population, total - Senegal”. World Bank Data. 
  2. ^ „Senegal”. Central Intelligence Agency. Приступљено 20. 10. 2018. 
  3. ^ „World Population Prospects: The 2017 Revision”. ESA.UN.org (custom data acquired via website). United Nations Department of Economic and Social Affairs, Population Division. Приступљено 10. 9. 2017. 
  4. ^ „Definition of Senegal”. The Free Dictionary. Приступљено 6. 11. 2013. 
  5. ^ „Define Senegal”. Dictionary.com. Приступљено 6. 11. 2013. 
  6. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications

ЛитератураУреди

  • „Senegal”, The World Factbook (на језику: енглески), Central Intelligence Agency, 2022-08-23, Приступљено 2022-08-31 
  • „Senegal”, The World Factbook (на језику: енглески), Central Intelligence Agency, 2022-08-23, Приступљено 2022-08-31 
  • „World Economic Outlook Database, October 2018”. IMF.org. International Monetary Fund. Приступљено 1. 2. 2019. 
  • „GDP Ranked by Country 2021”. worldpopulationreview.com. Приступљено 27. 6. 2021. 
  • „Human Development Report 2019” (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 10. 12. 2019. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 30. 4. 2020. Приступљено 10. 12. 2019. 
  • Babou, Cheikh Anta, Fighting the Greater Jihad: Amadu Bamba and the Founding of the Muridiyya of Senegal, 1853–1913, (Ohio University Press, 2007)
  • Behrman, Lucy C, Muslim Brotherhood and Politics in Senegal, (iUniverse.com, 1999)
  • Buggenhage, Beth A, Muslim Families in Global Senegal: Money Takes Care of Shame, (Indiana University Press, 2012)
  • Bugul, Ken, The Abandoned Baobab: The Autobiography of a Senegalese Woman, (University of Virginia Press, 2008)
  • Cana, Frank Richardson (1911). „Senegal (colony)”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 24 (11 изд.). стр. 640–644. 
  • Foley, Ellen E, Your Pocket is What Cures You: The Politics of Health in Senegal, (Rutgers University Press, 2010)
  • Gellar, Sheldon, Democracy in Senegal: Tocquevillian Analytics in Africa, (Palgrave Macmillan, 2005)
  • Glover, John, Sufism and Jihad in Modern Senegal: The Murid Order, (University of Rochester Press, 2007)
  • Kane, Katharina, Lonely Planet Guide: The Gambia and Senegal, (Lonely Planet Publications, 2009)
  • Kueniza, Michelle, Education and Democracy in Senegal, (Palgrave Macmillan, 2011)
  • Mbacké, Khadim, Sufism and Religious Brotherhoods in Senegal, (Markus Wiener Publishing Inc., 2005)
  • Streissguth, Thomas, Senegal in Pictures, (Twentyfirst Century Books, 2009)
  • Various, Insight Guide: Gambia and Senegal, (APA Publications Pte Ltd., 2009)
  • Various, New Perspectives on Islam in Senegal: Conversion, Migration, Wealth, Power, and Femininity, (Palgrave Macmillan, 2009)
  • Various, Senegal: Essays in Statecraft, (Codesria, 2003)
  • Various, Street Children in Senegal, (GYAN France, 2006)
  • Auchnie, Ailsa. "The commandement indigène" in Senegal. 1919–1947, London: SOAS, 1983, 405 pages (Thèse)
  • Cana, Frank Richardson (1911). „Senegal (colony)”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 24 (11 изд.). стр. 640–644. 
  • Chafer, Tony. The End of Empire in French West Africa: France's Successful Decolonization. Berg (2002). ISBN 1-85973-557-6
  • Gellar, Sheldon. Senegal: an African nation between Islam and the West (Boulder: Westview Press, 1982).
  • Idowu, H. Oludare. The Conseil General in Senegal, 1879–1920, Ibadan: University of Ibadan, 1970 (Thèse)
  • Leland, Conley Barrows. Général Faidherbe, the Maurel and Prom Company, and French Expansion in Senegal, University of California, Los Angeles, 1974, XXI-t.1, pp. 1–519 ; t.2, pages 520–976, (thèse)
  • Nelson, Harold D., et al. Area Handbook for Senegal (2nd ed. Washington: American University, 1974) full text online, 411pp;
  • Robinson Jr, David Wallace Faidherbe, Senegal and Islam, New York, Columbia University, 1965, 104 pages (thèse)
  • „France: Africa: French West Africa and the Sahara: Colony of Senegal”. Statesman's Year-Book. London: Macmillan and Co. 1921. стр. 897+ — преко Internet Archive. 
  • Wikle, Thomas A., and Dale R. Lightfoot. "Landscapes of the Slave Trade in Senegal and The Gambia", Focus on Geography (2014) 57#1 pp. 14–24.
  • Michel Adanson, Histoire naturelle du Sénégal. Coquillages. Avec la relation abrégée d'un voyage fait en ce pays pendant les années 1749, 50, 51, 52 et 53, Paris, 1757, réédité partiellement sous le titre Voyage au Sénégal, présenté et annoté par Denis Reynaud et Jean Schmidt, Publications de l'Université de Saint-Étienne, 1996.
  • Stanislas, chevalier de Boufflers, Lettres d'Afrique à Madame de Sabran, préface, notes et dossier de François Bessire, s. l., Babel, 1998, 453 pages (coll. Les Épistolaires)
  • Marie Brantôme, Le Galant exil du marquis de Boufflers, 1786
  • Jean Baptiste Léonard Durand, Voyage au Sénégal 1785–1786, Paris: Agasse, 1802.
  • Georges Hardy, La mise en valeur du Sénégal de 1817 à 1854, Paris: Larose, 1921, XXXIV + 376 pages (Thèse de Lettres)
  • André Charles, marquis de La Jaille, Voyage au Sénégal pendant les années 1784 et 1785, avec des notes jusqu’à l'an X par P. Labarthe, Paris, Denter,1802.
  • Saugnier, Relation des voyages de Saugnier à la côte d'Afrique, au Maroc, au Sénégal, à Gorée, à Galam, publiée par Laborde, Paris: Lamy, 1799.
  • René Claude Geoffroy de Villeneuve, L’Afrique ou Histoire, mœurs, usages et coutumes des Africains : le Sénégal, orné de 44 planches exécutées la plupart d'après des dessins originaux inédits faits sur les lieux, Paris: Nepveu,1814.
  • Gravrand, Henry, "La Civilisation Sereer – Pangool", vol. 2, Les Nouvelles Editions Africaines du Senegal, 1990, pp, 9, 20 & 77, 91, ISBN 2-7236-1055-1
  • Gravrand, Henry, "La civilisation Sereer, Vol. 1, Cosaan: les origines", Nouvelles Editions africaines, (1983) ISBN 2-7236-0877-8
  • University of Calgary, Dept. of Archaeology, Society of Africanist Archaeologists in America, Society of Africanist Archaeologists, Newsletter of African archaeology, Issues 47–50, Dept. of Archaeology, University of Calgary, 1997, pp. 27, 58
  • Becker, Charles, "Vestiges historiques, trémoins matériels du passé clans les pays sereer", Dakar (1993), CNRS – ORS TO M
  • Foltz, William J., "From French West Africa to the Mali Federation", Volume 12 of Yale studies in political science, p. 136, Yale University Press, 1965
  • Diop, Cheikh Anta, Modum, Egbuna P., "Towards the African renaissance: essays in African culture & development", 1946–1960, p. 28, Karnak House (1996). ISBN 0-907015-85-9
  • Coifman, Victoria Bomba, "History of the Wolof state of Jolof until 1860 including comparative data from the Wolof state of Walo", p. 276, University of Wisconsin–Madison, 1969
  • Diouf, Niokhobaye. "Chronique du royaume du Sine" par suivie de Notes sur les traditions orales et les sources écrites concernant le royaume du Sine par Charles Becker et Victor Martin. Bulletin de l'Ifan, Tome 34, Série B, n° 4, 1972, p. 706
  • Sarr, Alioune, "Histoire du SineSaloum", Introduction, bibliographie et Notes par Charles Becker, BIFAN, Tome 46, Serie B, n° 3–4, 1986–1987
  • Rodolphe Alexandre, La Révolte des tirailleurs sénégalais à Cayenne, 24–25 février 1946, 1995, 160 pages  ISBN 2-7384-3330-8
  • Jean-Luc Angrand, Céleste ou le temps des signares, Éditions Anne Pépin, 2006
  • Boubacar Barry, La Sénégambie du XVe au XIXe siècle. Traite négrière, Islam et conquête coloniale, Paris, L'Harmattan, 1991 (rééd.), 544 pages  ISBN 2-85802-670-X
  • Boubacar Barry, Le Royaume du Waalo : le Sénégal avant la Conquête, Karthala, 2000 (rééd.), 420 pages  ISBN 2-86537-141-7
  • Abdoulaye Bathily, Les Portes de l'or : le royaume de Galam (Sénégal) de l'ère musulmane au temps des négriers (VIIIe-XVIIIe siècles), Paris: L'Harmattan, 1989.
  • Claire Bernard, Les Aménagements du bassin fleuve Sénégal pendant la colonisation française (1850–1960), ANRT, (1996) ISBN 2-284-00077-0
  • Germaine Françoise Bocandé, L’implantation militaire française dans la région du Cap-Vert : causes, problèmes et conséquences des origines à 1900, Dakar, Université de Dakar, 1980, 112 pages (Mémoire de Maîtrise)
  • Jean Boulègue, Le Grand Jolof : XIIIe-XVIe siècles, les Anciens royaumes Wolof, t. 1, Karthala, 1987, 207 pages
  • Paul Bouteiller, Le Chevalier de Boufflers et le Sénégal de son temps (1785–1788), Lettres du Monde, Paris, 1995.
  • Bruno A. Chavane, Villages de l'ancien Tekrour : recherches archéologiques dans la moyenne vallée du fleuve Sénégal, Karthala-CRA, 2000 (rééd.)
  • Sékéné Mody Cissoko, Le Khasso face à l'empire Toucouleur et à la France dans le Haut- Sénégal 1854–1890, Paris: L'Harmattan, 1988, 351 pages  ISBN 2-7384-0133-3
  • Catherine Clément, Afrique esclave, Agnès Vienot, 1999, 200 pages  ISBN 2-911606-36-1
  • Cyr Descamps, Contribution à la préhistoire de l'Ouest-sénégalais, Paris: Université de Paris, 1972, 345 pages Thèse de 3e cycle publiée en 1979, Dakar, Travaux et Documents Faculté des Lettres, 286 pages
  • Falilou Diallo, Histoire du Sénégal : de la conférence de Brazzaville à la fondation du bloc démocratique sénégalais : 1944–1948, Paris: Université de Paris I, 1983, 318 pages (Thèse de 3rd cycle)
  • Papa Momar Diop, Les administrateurs coloniaux au Sénégal. 1900–1914, Dakar: Université de Dakar, 1985, 107 pages (Mémoire de Maîtrise)
  • Mamadou Diouf, Le Kajoor au XIXe, Karthala, 1989
  • Mamadou Diouf, Le Sénégal sous Abdou Diouf, Karthala, 1990
  • Mamadou Diouf, Une histoire du Sénégal : le modèle islamo-wolof et ses périphéries, Paris: Maisonneuve & Larose, 2001, 250 pages  ISBN 2-7068-1503-5
  • Babacar Fall, Le Travail forcé en Afrique Occidentale Française (1900–1946), Karthala, 2000, 336 pages  ISBN 2-86537-372-X
  • Denys Ferrando-Durfort, Lat Dior le résistant, Paris : Chiron, 1989. – 45 pages  ISBN 2-7027-0403-4
  • Jean Girard, L'Or du Bambouk : du royaume de Gabou à la Casamance une dynamique de civilisation ouest-africaine, Genève: Georg, 1992, 347 pages
  • Bernard Grosbellet, Le Moniteur du Sénégal et dépendances comme sources de l'histoire du Sénégal pendant le premier gouvernement de Faidherbe (1856–1861), Dakar: Université de Dakar, 1967, 113 pages (Diplôme d'Etudes Supérieures)
  • Gerti Hesseling, Histoire politique du Sénégal: institutions, droit et société (translation Catherine Miginiac), Karthala, 2000, 437 pages  ISBN 2-86537-118-2
  • Abdoulaye Ly, La Compagnie du Sénégal, Karthala, 2000, 448 pages  ISBN 2-86537-406-8
  • Mahamadou Maiga, Le Bassin du fleuve Sénégal – De la traite négrière au développement, Paris, L’Harmattan, 1995, 330 pages  ISBN 2-7384-3093-7
  • Laurence Marfaing, Évolution du commerce au Sénégal : 1820–1930, Paris, L’Harmattan, 1991, 320 pages  ISBN 2-7384-1195-9
  • Saliou Mbaye, Le Conseil privé du Sénégal de 1819 à 1854, Paris, Université de Paris, 1974, 431 pages (Thèse de l'École des Chartes)
  • Djibril Tamsir Niane, Soundjata ou l'épopée Mandingue, Présence africaine, 2000 (rééd.) 160 pages  ISBN 2-7087-0078-2
  • Jean-Pierre Phan, Le Front Populaire au Sénégal (1936–1938), Paris, Université de Paris I, 1974, 176 pages (Mémoire de Maîtrise)
  • Christian Roche, Histoire de la Casamance : Conquête et résistance 1850–1920, Karthala, 2000, 408 pages  ISBN 2-86537-125-5
  • Christian Roche, Le Sénégal à la conquête de son indépendance, 1939–1960. Chronique de la vie politique et syndicale, de l'Empire français à l'Indépendance, Paris: Karthala, 2001, 286 pages
  • Yves-Jean Saint-Martin, Une source de l'histoire coloniale du Sénégal. Les rapports de situation politique (1874–1891), Dakar: Université de Dakar, 1964, 147 pages (Diplôme d'Etudes Supérieures)
  • Yves-Jean Saint-Martin, La formation territoriale de la colonie du Sénégal sous le Second Empire 1850–1871, Nantes: Université de Nantes, 1980, 2 vol. 1096 pages (Thèse d'État)
  • Yves-Jean Saint-Martin, Le Sénégal sous le Second Empire, Karthala, 2000, 680 pages  ISBN 2-86537-201-4
  • H. Y. Sanchez-Calzadilla, A l'origine de l'expansion française, la commission des comptoirs du Sénégal, Paris: Université de Paris I, 1973 (Mémoire de Maîtrise)
  • Alain Sinou, Comptoirs et villes coloniales du Sénégal: Saint-Louis, Gorée, Dakar, Karthala, 1999, 344 pages  ISBN 2-86537-393-2
  • Charles Uyisenga, La participation de la colonie du Sénégal à l'effort de guerre 1914–1918, Dakar: Université de Dakar, 1978, 216 pages (Mémoire de Maîtrise)
  • Nicole Vaget Grangeat, Le Chevalier de Boufflers et son temps, étude d'un échec, Paris, Nizet, 1976
  • Baïla Wane, Le Conseil colonial du Sénégal, 1920–1946, Paris: Université de Paris VII, 1978, 20 pages (Diplôme d'Études Approfondies).

Спољашње везеУреди