Распад Совјетског Савеза
Распад Совјетског Савеза је био процес дезинтеграције савезних политичких структура и централне владе Савеза Совјетских Социјалистичких Република, што је довело до независности свих 15 република Совјетског Савеза између 11. марта 1990. и 25. децембра 1991. године.[1] Распад највеће социјалистичке државе на свету је такође означио званични крај Хладног рата.
Како би покренуо стагнирајућу совјетску привреду, совјетски вођа Михаил Горбачов је покренуо процесе либерализације (гласност и перестројку) комунистичке, једнопартијске државе. Међутим, ова либерализација је довела до појаве дуго потискиваних националистичких покрета и међуетничких сукоба у бројним републикама Совјетског Савеза. Револуције из 1989. су довеле до пада социјалистичких држава које су биле савезнице Совјетског Савеза и до повећаног притиска на Горбачова да уведе више демократије и аутономије за конститутивне републике Совјетског Савеза. Под Горбачовљевим руководством, Комунистичка партија Совјетског Савеза је увела непосредне изборе, основала ново централно законодавно тело и окончала забрану деловања других политичких партија. Иако је референдум из марта 1991. године показао да је већина совјетских грађана била за опстанак Совјетског Савеза, његов легитимитет су оспоравале балтичке републике. Законодавна тела совјетских република су почела да усвајају законе који су поткопавали ауторитет централне владе и подржавали успостављање независности.
Све веће политичке тензије су проузроковале да конзервативни врх совјетске армије и Комунистичке партије да у августу 1991. године изврше државни удар како би збацили Горбачова и поново успоставили ауторитативни и чврст централизовани режим. Иако државни удар није успео због отпора грађана предвођеним Борисом Јељцином, тадашњим председником РСФСР, удар је увећао страховања да ће реформе бити поништене, па је већина република почела да проглашава независност. Председници Русије, Украјине и Белорусије Борис Јељцин, Леонид Кравчук и Станислав Шушкевич су се 22. децембра срели у тајности и договорили да распусте Совјетски Савез и да га замене са лабавом унијом заснованој на добровољном чланству под именом Заједница независних држава. Све више немоћан услед догађаја, Горбачов је поднео оставку 25. децембра 1991. године, што је званичан крај Совјетског Савеза. Русија је по међународном праву призната као једина држава наследница Совјетског Савеза и преузела у свој посед целокупни арсенал совјетског нуклеарног оружја.[2] On the next day, the Declaration 142-Н of the Supreme Soviet recognised self-governing independence for the Soviet republics, formally dissolving the Soviet Union.[1][3]
Револуције из 1989. године и распад Совјетског Савеза су довеле до краја вишедеценијског непријатељства између НАТО и Варшавског пакта, што је била главна одлика Хладног рата. То је такође означило пад марксизма-лењинизма као владајуће идеологије, а једине две марксистичко-лењинистичке државе су Северна Кореја и Куба (иако су многе невладајуће партије у другим државама наставиле да заговарају марксизам-лењинизам). Ова два бивша совјетска савезника су успела да се одрже упркос нестанку совјетске економске помоћи и политичке подршке од које су зависиле. У државама бившег Совјетског Савеза, резултати распада су мешовити. Балтичке земље су увеле демократске системе власти, док су Украјина, Белорусија и централноазијске државе имале ауторитативне политичаре. Русија је прошла кроз период политичке нестабилности и економског пада пре него што је достигла стабилност и економски раст под председником Владимиром Путином. Чак и као независне државе, бивше совјетске републике су наставиле да одржавају блиске везе са Русијом и основале мулитлатералне организације као што је Евроазијска економска заједница и Савез Русије и Белорусије да ојачају економску и безбедносну сарадњу.
Позадина
уреди1985
уредиМосква: Михаил Горбачов је изабран за генералног секретара
уредиМихаил Горбачов је изабран за генералног секретара Политбироа 11. марта 1985, три сата након смрти његовог претходника Константина Черненка у 73. години. Горбачов, стар 54 године, био је најмлађи члан Политбироа. Његов почетни циљ као генералног секретара био је оживљавање совјетске економије, и дошао је до закључка да ће то захтевати реформе основних политичких и друштвених структура.[4] Реформе су почеле кадровским променама високих званичника Брежњеве ере који би спречили политичке и економске промене.[5] Дана 23. априла 1985. године Горбачов је у Политбиро довео два штићеника, Јегора Лигачова и Николаја Ришкова, као пуноправне чланове. Он је држао моћна министарства задовољним тако што је промовисао шефа КГБ-а Виктора Чебрикова од статуса кандидата до пуноправног члана и именовао је министра одбране маршала Сергеја Соколова као кандидата за Политбиро.
Ова либерализација је, међутим, подстакла националистичке покрете и етничке спорове унутар Совјетског Савеза.[6] Посредно је довела и до револуција из 1989. године, у којима су совјетски социјалистички режими Варшавског пакта мирно срушени (уз приметан изузетак Румуније),[7] што је заузврат појачало притисак на Горбачова да уведе већу демократију и аутономију за конститутивне републике Совјетског Савеза. Под Горбачовим вођством, Комунистичка партија Совјетског Савеза (КПСС) 1989. године увела је ограничене конкурентске изборе за ново централно законодавно тело, Конгрес народних посланика[8] (иако забрана осталих политичких партија није укинута до 1990).[9]
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ а б Declaration № 142-Н of the Soviet of the Republics of the Supreme Soviet of the Soviet Union, formally establishing the dissolution of the Soviet Union as a state and subject of international law.
- ^ „Gorbachev, Last Soviet Leader, Resigns; U.S. Recognizes Republics' Independence”. The New York Times. Приступљено 7. 6. 2020.
- ^ „The End of the Soviet Union; Text of Declaration: 'Mutual Recognition' and 'an Equal Basis'”. The New York Times. 22. 12. 1991. Приступљено 30. 3. 2013.
- ^ „Михаил Сергеевич Горбачёв (Mikhail Sergeyevičh Gorbačhëv)”. Archontology. 27. 3. 2009. Приступљено 3. 4. 2009.
- ^ Carrere D'Encausse, Helene (1993). The End of the Soviet Empire: The Triumph of the Nations . Превод: Philip, Franklin (English изд.). New York, NY: BasicBooks. стр. 16. ISBN 978-0-465-09812-5.
- ^ R. Beissinger, Mark. „Nationalism and the Collapse of Soviet Communism” (PDF). Princeton University: 5—6. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 9. 2017. г. Приступљено 9. 1. 2018.
- ^ „Gorbachev's role in 1989 turmoil”. BBC News. 1. 4. 2009. Приступљено 30. 3. 2013.
- ^ „The Gorbachev Plan: Restructuring Soviet Power”. The New York Times. 30. 6. 1988. Приступљено 30. 3. 2013.
- ^ „The Third Russian Revolution; Transforming the Communist Party”. The New York Times. 8. 2. 1990. Приступљено 30. 3. 2013.
Литература
уреди- BOUGHTON, J. M. (1999). „After the fall: building nations out of the Soviet Union”. Tearing Down Walls. The International Monetary Fund 1990 (PDF). International Monetary Fund. стр. 349—408.
- Aron, Leon (2001). Boris Yeltsin : A Revolutionary Life. ISBN 0-00-653041-9.. Harper Collins (2000).
- Aron, Leon Rabinovich (25. 4. 2006). „The "Mystery" of the Soviet Collapse” (PDF). Journal of Democracy (на језику: енглески). 17 (2): 21—35. ISSN 1086-3214. doi:10.1353/jod.2006.0022. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 9. 2018. г. Приступљено 23. 9. 2018.
- Beissinger, Mark R. (2009). „Nationalism and the Collapse of Soviet Communism” (PDF). Contemporary European History (на језику: енглески). 18 (3): 331—347. ISSN 1469-2171. JSTOR 40542830. doi:10.1017/S0960777309005074. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 09. 2018. г. Приступљено 23. 9. 2018.
- Brown, Archie (1997). The Gorbachev Factor. Oxford University Press. ISBN 978-0-19288-052-9.
- Cohen, Stephen F. (27. 1. 2017). „Was the Soviet System Reformable?”. Slavic Review (на језику: енглески). 63 (3): 459—488. ISSN 0037-6779. JSTOR 1520337. doi:10.2307/1520337. Приступљено 23. 9. 2018.
- Crawshaw, Steve. Goodbye to the USSR: The Collapse of Soviet Power. ISBN 0-7475-1561-1.. Bloomsbury (1992).
- Dallin, Alexander (октобар 1992). „Causes of the Collapse of the USSR”. Post-Soviet Affairs (на језику: енглески). 8 (4): 279—302. ISSN 1060-586X. doi:10.1080/1060586X.1992.10641355. Приступљено 23. 9. 2018.
- Dawisha, Karen & Parrott, Bruce (Editors). "Conflict, cleavage, and change in Central Asia and the Caucasus". Cambridge University Press (1997). ISBN 0-521-59731-5
- de Waal, Thomas. Black Garden. ISBN 0-8147-1945-7.. NYU (2003).
- Gorbachev, Mikhail (1996). Memoirs. ISBN 0-385-40668-1.. Doubleday (1995).
- Gvosdev, Nikolas K., ed. The Strange Death of Soviet Communism: A Post-Script. ISBN 978-1-41280-698-5. . Transaction Publishers (2008).
- Kotz, David, and Fred Weir. “The Collapse of the Soviet Union was a Revolution from Above.” In The Rise and Fall of the Soviet Union, edited by Laurie Stoff, 155–164. Thomson Gale (2006).
- Mayer, Tom (1. 3. 2002). „The Collapse of Soviet Communism: A Class Dynamics Interpretation”. Social Forces (на језику: енглески). University of North Carolina Press. 80 (3): 759—811. CiteSeerX 10.1.1.846.4133 . ISSN 0037-7732. JSTOR 3086457. doi:10.1353/sof.2002.0012. hdl:hein.journals/josf80. Приступљено 23. 9. 2018. Генерални сажетак.
- Miller, Chris (13. 10. 2016). The Struggle to Save the Soviet Economy: Mikhail Gorbachev and the Collapse of the USSR. University of North Carolina Press. ISBN 978-1-4696-3018-2.
- O'Clery, Conor. Moscow December 25, 1991: The Last Day of the Soviet Union. ISBN 978-1-84827-112-8.. Transworld Ireland (2011).
- Segrillo, Angelo (децембар 2016). „The Decline of the Soviet Union: A Hypothesis on Industrial Paradigms, Technological Revolutions and the Roots of Perestroika” (PDF). LEA Working Paper Series. Sao Paulo, Brazil: Laboratório de Estudos da Ásia, University of Sao Paulo (2): 1—25. Приступљено 23. 9. 2018.
- Plokhy, Serhii (2015). The Last Empire: The Final Days of the Soviet Union. ISBN 978-1-78074-646-3.. Oneworld (2014).
- Strayer, Robert. Why Did the Soviet Union Collapse? Understanding Historical Change. ISBN 978-0-76560-004-2.. M. E. Sharpe (1998).
- Suny, Ronald (1993). Revenge of the Past: Nationalism, Revolution, and the Collapse of the Soviet Union. Stanford University Press. ISBN 978-0-80472-247-6.
- Walker, Edward W. Dissolution: Sovereignty and the Breakup of the Soviet Union. ISBN 978-0-74252-453-8.. Rowman & Littlefield Publishers (2003).
Спољашње везе
уреди- Photographs of the fall of the USSR by photojournalist Alain-Pierre Hovasse, a first-hand witness of these events.
- Guide to the James Hershberg poster collection Архивирано на сајту Wayback Machine (10. октобар 2017)
- Lowering of the Soviet flag on December 25, 1991
- U.S. Response to the End of the USSR from the Dean Peter Krogh Foreign Affairs Digital Archives
- Miller, Chris (5. 3. 2017). „The Struggle to Save the Soviet Economy”. C-Span.