Отворите главни мени

Атанасије Шола

Српски политичар и културни радник

Атанасије Шола (Трст, 1878Сарајево, 19. септембар 1955) је био истакнути српски политичар и културни радник из Босне и Херцеговине. Обављао је дужност предсједника Народне владе Босне и Херцеговине од 3. новембра 1918. до 31. јануара 1919. и предсједник Земаљске владе Босне и Херцеговине од 1. фебруара 1919. до 11. јула 1921. године.[1]

Атанасије Шола
Spiridon Špiro Bocarić - Atanasije Šola.jpg
Потрет Атанасија Шоле, дјело Спиридона Шпире Боцарића
Биографија
Датум рођења1878.
Место рођењаТрст
Аустро-Угарска
Датум смрти19. септембар 1955.(1955-09-19) (76/77 год.)
Место смртиСарајево
ФНР Југославија
Политичка
партија
ЈНС (1933. - 1941.)
ДС (1919. - 1933.)
посланик у Сенату Дринске бановине
1932. — 1941.
МонархПетар II Карађорђевић
Александар I Карађорђевић
предсједник Земаљске владе Босне и Херцеговине
31. јануара 1919. — 11. јула 1921.
МонархПетар I Карађорђевић
1. новембра 1918 — 31. јануара 1919.
ПредседникАнтон Корошец
МонархПетар I Карађорђевић
1907. — 1914.
МонархФранц Јозеф
Гувернер(и)Оскар Поћорек
Маријан Варешанин
Антон фон Винцор

Младост и школовањеУреди

Атанасије је рођен 1878. године у Трсту, гдје се његов отац Јован склонио пред Турцима.[2] Шола је припадао угледној трговачкој породици. Његов дјед Ристо Шола је био богати трговац, један од најактивнијих и најобразованијих културних радника у Мостару, а био је надлежан за надгледање школе у манастиру Житомислићу.[3] Атанасијев први рођак био је познати српски политичар Војислав Шола.[3] Јован Шола је у радио Трсту као трговачки предузимач, а након смрти жене вратио се 1886. у Мостар са двоје мале дјеце.[4] Атанасије је као дјечак пратио рад српског пјевачког и културном-умјетничког друштва „Гусле” (СПКУД „Гусле”) и њиховог позоришта, које су водили Алекса Шантић, Светозар Ћоровић и Јован Дучић.[4] Није похађао основну школу, него се образовао код куће и онда полагао испите у Мостару.[5] Послије тога се годину дана школовао у Трсту, а онда се шест година школовао у Паризу, гдје је завршио гимназију и три семестра студија француске књижевности.[5] Због очеве болести морао је 1899. да прекине школовање и врати се у Мостар, да би надзирао породичну трговину.[6]

Културна активностУреди

 
Српски поетски круг

Још као млад био је веома активан у СПКУД „Гусле”, па је једно вријеме био секретар друштва. Био је и редитељ позоришних представа, по чему се истицао од 1899. до 1904.[7] Као позоришни критичар утицао је на развој свога пријатеља Светозара Ћоровића као драмског писца.[7] Од 1904. до 1908. био је предсједник СПКУД „Гусле”.[8] Заједно са Алексом Шантићем, Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем покренуо је 1895. процес оснивања књижевног листа „Зора”.[9] Идејни творац „Зоре” био је Светозар Ћоровић. Први број изашао је 1896. Атанасије је био уредник „Зоре” 1900. и 1901. године, управо у вријеме када се пун знања вратио са студија у Паризу.[10] Лист „Зора” је угашен 1901. због финансијских разлога, а и да не би дошло до расипања снаге у тренутку када је основан „Српски књижевни гласник”.[11]

Политичка активностУреди

У Мостару је 1907. основан лист „Народ”, а међу његовим оснивачима били су Алекса Шантић, Никола Стојановић, Светозар Ћоровић, Душан Васиљевић, Коста Костић, Лука Грђић, Милан Радуловић, Лазар Милићевић и Атанасије Шола.[12] Ристо Радуловић је био први уредник листа. Шола је 1907. изабран за посланика у Босанско-херцеговачком сабору.[13] Припадао је посланичкој групи окупљеној око листа „Народ”,[13] око ког се почела окупљати опозиција, која се називала Народна група.[14] Народна група се залагала за потпуну политичку аутономију Босне и Херцеговине као саставног дијела Османског царства, али са демократским и парламентарним уређењем.[14] Ту аутономију су схватали само као прелазну етапу према уједињењу са Србијом и Црном Гором. У тој групи поред Атанасија Шоле били су Урош Круљ, Ристо Радуловић, Васиљ Грђић, Шћепан Грђић, Никола Стојановић, Алекса Шантић, Светозар Ћоровић, Коста Кујунџић, Глигорије Јефтановић, Душан Васиљевић и Милан Сршкић.[15] Атанасије Шола је био и један од покретача листа Српска ријеч, који је излазио у Сарајеву од 1905. до 1914.[13] Шола је имао значајну улогу у раскринкавању аустријског шпијуна Ђорђа Настића.[16] Након анексије Босне и Херцеговине Атанасије Шола, Душан Васиљевић и Риста Радуловић заједно са још неколико српских и муслиманских представника отишли у Париз, Лондон, Берлин, Санкт Петербург и Београд агитујући против анексије.[17] Касније су им се придружили Никола Стојановић, Урош Круљ и Васиљ Грђић.[15] У априлу 1909. Шола је присуствовао Свесловенском конгресу у Санкт Петербургу.[18]

Председник српског посланичког клубаУреди

Изабран је за посланика Босанско-херцеговачког сабора 1912. године.[19] Од 1912. до 1914. био је предсједник српског посланичког клуба „Народ”.[19] У то време обављао је повјерљиве мисије у Београду и Цетињу, а сарађивао је и са представницима Хрватско-српске коалиције.[19] Често је сарађивао са Николом Пашићем.[19] За разлику од групе окупљене око Петра Кочића, водио је политику побољшања положаја Срба путем политичке борбе у Сабору настојећи да нађе компромис са аустроугарским властима на челу са Оскаром Поћореком.[20] Група око Петра Кочића пребацивала је Народној групи да води исувише компромисну политику.[21] Кочићева група се залагала за убрзано спровођење аграрне реформе. Иако је Кочићева група критиковали Шолину компромисну политику сматрали су да је он лично исправан и можда најбољи од цијеле народске клике.[21] Крајем 1913. Кочићева група и Шолина народска група су заједно изашле на изборе. Напустили су свечану сједницу сабора крајем 1913. због дискриминације власти према српском народу.[22] Атанасије Шола се борио за сарадњу православних Срба са муслиманима и са Хрватима.[23] Пред Први свјетски рат много је сарађивао са далматинским политичарима Антом Трумбићем и Јосипом Смодлаком.[24] Са њима и са Николом Стојановићем јануара 1913. одржао је у Сплиту састанак, на коме су одлучили да се након ослобођења сви јужнословенски народи уједине у једну државу са Србијом у пијемонтској улози.[24]

У затворуУреди

Након Сарајевског атентата почео је лов на истакнуте Србе, па је Шола ухапшен у јулу 1914, као истакнути културни и соколски радник.[25] До суђења је био утамничен у Мостару, Сарајеву и Бањој Луци.[25] Суђено му је на Бањалучком велеиздајничком процесу, а осуђен је 22. априла 1916. на 12 година тешке тамнице.[26] Оптужили су га да је често боравио у Београду, да је сарађивао са Србијом, а посебно са организацијом Народне одбране.[26] Затворску казну издржавао је у Невесињу, Зеници и Травнику.[27] Пуштен је из затвора крајем октобра 1918.[27]

Предсједник Земаљске владе Босне и ХерцеговинеУреди

Одмах након изласка из затвора постављен је за предсједника Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба за Босну и Херцеговину.[28] Народно вијеће је формирало Народну владу, а Атанасије је 3. новембра 1918. постао предсједник Народне владе Босне и Херцеговине.[1] Народна влада је одмах на слободу пустила све политичке затворенике. Шола је као предсједник допринео стабилизацији политичке ситуације. Утицао је на Светозара Прибићевића као главног у загребачком Народном вијећу да се што раније изведе уједињење.[29] И након формирања Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца остао је на положају предсједника Народног вијећа у Сарајеву. Народно вијеће је прерасло у Земаљску владу Босне и Херцеговине, па је Шола 1. фебруара 1919. постао председник Земаљске владе.[1] Земаљску владу замијенила је 11. јула 1921. године Покрајинска управа за Босну и Херцеговину.[1] На захтијев Светозара Прибићевића руководио је збором, на коме је у Сарајеву 15. и 16. фебруара 1919. основана Демократска странка.[30] Тада се већина бивших чланова политичкога клуба „Народ” прикључило Демократској странци. На Светозарово инсистирање је као предсједник Земаљске владе ометао збор Радикалне странке у Сарајеву 18. маја 1919.[31]

ПовученостУреди

Крајем 1919. повукао се са мјеста предсједника Земаљске владе. Након тога био је краће вријеме посланик у Копенхагену.[31] Вратио се у Сарајево, гдје је отада живио као пензионер.[32] Био је раније предложен за регентовог секретара, али је регент то одбио. Као убјеђени југословенски интегралиста подржавао је дјеловање Организације југословенских националиста, основане 23. марта 1921. у Сплиту.[33] После расцјепа у Демократској странци остао је уз Љубомира Давидовића. Изабран је 1932. за сенатора у Дринској бановини.[34] Прикључио се 1933. Југословенској националној странци.[34]

Током и након Другог свјетског рата живио је усамљено у својој кући у Сарајеву. Обновио је 1945. друштво „Гусле”, али власти су га укинуле 1948. Умро је у Сарајеву 19. септембра 1955.[35]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 „Политичко представљање БиХ у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца/Краљевини Југославији (1918–1941)”. https://www.parlament.ba. Парламентарна скупштина Босне и Херцеговине. Приступљено 4. 5. 2016.  Спољашња веза у |work= (помоћ)[мртва веза]
  2. ^ Илић 2011, стр. 27.
  3. 3,0 3,1 Илић 2011, стр. 18.
  4. 4,0 4,1 Илић 2011, стр. 28.
  5. 5,0 5,1 Илић 2011, стр. 32.
  6. ^ Илић 2011, стр. 32—33.
  7. 7,0 7,1 Илић 2011, стр. 41.
  8. ^ Илић 2011, стр. 48.
  9. ^ Илић 2011, стр. 56.
  10. ^ Илић 2011, стр. 65.
  11. ^ Илић 2011, стр. 71.
  12. ^ Илић 2011, стр. 75-76.
  13. 13,0 13,1 13,2 Илић 2011, стр. 77.
  14. 14,0 14,1 Мастиловић 2013, стр. 48.
  15. 15,0 15,1 Мастиловић 2013, стр. 49.
  16. ^ Илић 2011, стр. 80.
  17. ^ Мастиловић 2013, стр. 55.
  18. ^ Илић 2011, стр. 89.
  19. 19,0 19,1 19,2 19,3 Илић 2011, стр. 96.
  20. ^ Илић 2011, стр. 98.
  21. 21,0 21,1 Илић 2011, стр. 100.
  22. ^ Илић 2011, стр. 101.
  23. ^ Илић 2011, стр. 103.
  24. 24,0 24,1 Илић 2011, стр. 105.
  25. 25,0 25,1 Илић 2011, стр. 118.
  26. 26,0 26,1 Илић 2011, стр. 119-123.
  27. 27,0 27,1 Илић 2011, стр. 123.
  28. ^ Илић 2011, стр. 127.
  29. ^ Илић 2011, стр. 135.
  30. ^ Илић 2011, стр. 145.
  31. 31,0 31,1 Илић 2011, стр. 147.
  32. ^ Илић 2011, стр. 148.
  33. ^ Илић 2011, стр. 149.
  34. 34,0 34,1 Илић 2011, стр. 152.
  35. ^ Илић 2011, стр. 157.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди