Наполеон III Бонапарта

Наполеон III Бонапарта (франц. Charles Louis Napoleon Bonaparte; Париз, 20. април 1808Чизелхрст, 9. јануар 1873) био је француски политичар, државник и владар. Био је председник Друге француске републике (1848—1852) и цар Другог француског царства (1852—1870).

Наполеон III Бонапарта
Franz Xaver Winterhalter Napoleon III.jpg
Датум рођења (1808-04-20)20. април 1808.
Место рођења Париз
Прво француско царство
Датум смрти 9. јануар 1873.(1873-01-09) (64 год.)
Место смрти Чизелхрст
Уједињено Краљевство
Династија Бонапарта
Отац Луј Бонапарта
Мајка Хортензија де Боарне
Супружник Eugénie de Montijo
Потомство Napoléon, Prince Imperial, Eugène Bure, Alexandre Bure
Претходник Louis-Eugène Cavaignac
Imperial Standard of Napoléon III.svg

Садржај

БиографијаУреди

Рођен је у Паризу као син Луја Бонапарте, а нећак Наполеона I. Живео је у изгнанству након пада бонапартистичког режима 1815.

Године 1839. написао је књигу Les idées Napolépniennes и био умешан у два неуспешна свргавања бурбонске монархије 1836. и 1840. године.

Након победе револуције 1848. вратио се у Француску и искориштавајући вештом демагогијом политичко-друштвене прилике, постигао је да буде великом већином изабран за председника републике.

Дана 2. децембра 1851. године припремио је успешан државни удар на основу којег се следеће године после два референдума, прогласио царем. До 1860. године владао је апсолутистички, затим са извесним попуштањем. Политички систем тако насталог Другог царства у Француској заснивао се у правном погледу на прерађеном Уставу Друге републике, који је усвојен децембра 1851. године. По овом Уставу свака контрола народног представништва над извршном влашћу била је искључена. Законодавна скупштина не само што није имала право да доноси и укида законе већ није смела ни да их предлаже. Њој је једино било дозвољено да законе које доноси влада добронамерно анализира и доноси о њима конструктивне сугестије. Ова скупштина није могла изабрати ни свог председника, већ је и њега постављао Наполеон III. Једино цар је могао сазвати Законодавну скупштину, који ју је такође по својој вољи распуштао кад је хтео и расписивао изборе. Скупштина се није питала ни код објаве рата, ни код закључивања мира, нити је имала утицаја на постављање службеника, све је ове одлуке доносио искључиво Наполеон III. Монархија Наполеона III је угушила све политичке странке осим своје (странка 2. децембра), укинула је демократске слободе, повећала је бирократско-политички апарат, укинула је месне самоуправе, на све знатније функције у држави довела је своје чиновнике, католичком клеру дала је повластице, а штампу је онемогућавала гонећи је за најмањи знак непослушности или независности. Цар и његова жена Еугенија из Шпаније, као и групица њихових људи радили су шта су хтели, понашали су се попут злогласних источњачких деспота.

Развој привредеУреди

 
цар Наполеон III

Ипак поред свих наведених криза кроз које је пролазило тадашње француско друштво у овом периоду долази до наглог привредног успона. Режим Другог царства одговарао је развоју капитализма, зато су га и подржавали широки слојеви индустријске и финансијске буржоазије. Великом брзином развија се саобраћајна мрежа у земљи. Мрежа железничких комуникација проширила се са 3.500 km на 18.000 km, изграђено је неколико великих путева, а поправљено је и модернизовано око 300.000 km сеоских путева. Проширује се мрежа пловних канала, тако поморски саобраћај доживљава снажан напредак. Оснивају се нове прекоокеанске компаније, проширују се велике луке, а у пловидби се уводи више пароброда, па се њихов број пење на 522. Индустрија се великом брзином механизује. Новчана улагања у индустријске погоне су за петнаест година удвостручена. Снажно расте металургијска производња, изграђује се већи број високих пећи које користе кокс као гориво. Читав привредни полет заокружен је великим приливом новчаних средстава на француско тржиште. До тога долази захваљујући повољном спољнотрговинском билансу и брзом расту француског извоза, чија се вредност повећава са 2,5 на 8 милијарди франака годишње.

Пораст богатства није значио и повећање благостања свих становника Француске, па ни изједначавање економских разлика између друштвених слојева. Добар део пролетаријата живео је и даље у крајње бедним условима. Да би ублажила незадовољство радника влада је изводила јавне радове, основала је неке социјалне установе, подржала је оснивање већег броја хуманитарних установа за помоћ сиротињи, болесницима и старцима, подстицала је развој капиталистичке привреде, нарочито трговине, индустрије и банкарства.

Приликом избора царска влада је сасвим отворено, без устезања и прикривања, узимала себи право да притиском на бираче утиче на њихово гласање. Упркос томе на скупштинским изборима године 1857. републиканци су добили 665.000 гласова што им је дало 8 посланика у парламенту и представљало је приличан успех.

Покушај атентатаУреди

Јануара 1858. године италијански републиканац Феличе Орсини извршио је бомбашки напад на цара и царицу. Том приликом погинуло је 8 особа, а 148 је рањено. Орсини је изјавио да је желео да казни Наполеона III што је издао своју карбонарску прошлост и дигао руке од италијанског уједињења. Овај догађај проузроковао је даље прогоне републиканаца и појачавање полицијских мера за очување послушности становништва.

Спољна политикаУреди

 
Наполеон III и његова супруга Еугенија примају амбасадора Сијама 27. јуна 1861. године

Наполеон III је водио агресивну спољну политику, највише ради ширења државних граница и због стицања престижа и колонијалног освајања. Ипак он се поносито приказивао као поборник и заштитник принципа националности и самосталности малих европских народа. Неким својим дипломатским акцијама, а у случају Италије и војним, дао је доста доприноса у одбрани права угрожених народа. Тако је помогао при уједињењу румунских кнежевина и одбрани Србије и Црне Горе од турских претњи и дао је подршку пољским устаницима. Заједно са Пијемонтом, Уједињеним Краљевством и Турском учествовао је у кримском рату против Русије од 1854. до 1856. Године 1855. француски генерал Федреб наметнуо је француску власт Сенегалу у Африци. Затим су се Французи придружили Британцима у Другом опијумском рату који против Кине. Тада су Французи успели себи да издејствују политичке и трговинске повластице у овој земљи.

Године 1859. Наполеон III је успешно водио и рат у Италији у борби за ослобођење од Аустрије. Посебну симпатију Наполеон III је имао према пијемонтској краљевини и њеном премијеру Бенцу Кавуру са којим је договорио и отпочео рат против Аустрије, ипак када је требало рат довести до краја и ујединити Италију, он је посустао и закључио је мир са Бечом.

Француска је такође уз помоћ Максимилијана Хабзбуршког покушала да упостави колонијалну власт над Мексиком године 1862. али у том рату није успела да оствари циљ.

За време владавине Наполеона III започиње француско колонијално продирање у Индокину. Нападом на тврђаву Анам издејствовано је уступање Кочинкине Француској године 1862, а наредне године стечен је протекторат над Камбоџом. И у Сијаму је Француска добила трговачке повластице.

Свој последњи рат Наполеон III водио је против Пруске који је објавио 19. јула 1870. године после познатог скандала названог емска депеша. Непријатељства између армија отпочела су 2. августа 1870. а трајала су до 1. фебруара 1871. године. Ипак Наполеон није учествовао у рату до краја. Он је 1. септембра 1870. године истакао белу заставу на тврђави Седан коју су Пруси опколили, наредног дана је потписана капитулација овог града, а цар Наполеон III је постао пруски заробљеник.

На ту је вест у Паризу проглашена Трећа република.

Цар Наполеон III је умро у изгнанству у Великој Британији.

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Sebastiano Nicolo Buonaparte
 
 
 
 
 
 
 
8. Giuseppe Maria Buonaparte
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Maria-Anna Tusilo di Bocognano
 
 
 
 
 
 
 
4. Carlo Buonaparte
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Giuseppe Maria Paravicini
 
 
 
 
 
 
 
9. Maria-Saveria Paravicini
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Maria Angela Salineri
 
 
 
 
 
 
 
2. Лодевијк I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Giovanni Agostino Ramolino
 
 
 
 
 
 
 
10. Giovanni Geronimo Ramolino
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Angela Maria Peri
 
 
 
 
 
 
 
5. Letizia Ramolino
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Giuseppe Maria Pietrasanta
 
 
 
 
 
 
 
11. Angela Maria Pietrasanta
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
23. Maria Josefina Malerba
 
 
 
 
 
 
 
1. Наполеон III Бонапарта
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Claude de Beauharnais, Comte des Roches-Baritaud
 
 
 
 
 
 
 
12. François de Beauharnais, Marquess de la La Ferté-Beauharnais
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
25. Renée Hardouineau de La Laudanière
 
 
 
 
 
 
 
6. Alexandre, vicomte de Beauharnais
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. François Jacques Pyvart, Seigneur de Chastullé
 
 
 
 
 
 
 
13. Marie Henriette Pyvart de Chastullé
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
27. Jeanne Hardouineau de La Laudanière
 
 
 
 
 
 
 
3. Хортензија де Боарне
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Gaspard Joseph Tascher de la Pagerie
 
 
 
 
 
 
 
14. Joseph-Gaspard Tascher, Chevalier, Seigneur de La Pagerie
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Françoise Bourreau de la Chevalerie
 
 
 
 
 
 
 
7. Joséphine de Beauharnais
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Joseph François des Vergers de Sanois
 
 
 
 
 
 
 
15. Rose-Claire des Vergers de Sanois
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Catherine Marie Brown
 
 
 
 
 
 

ПородицаУреди

СупружникУреди

име слика датум рођења датум смрти
Евгенија од Француске
5. мај 1826. 11. јул 1920.

ДецаУреди

име слика датум рођења датум смрти супружник
Наполеон Ежен од Француске
16. март 1856. 1. јун 1879. није се женио; погинуо несрећним случајем у младости

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди