Камило Бенсо ди Кавур
Гроф Камило Бенсо ди Кавур (итал. Camillo Benso Conte di Cavour, односно Камило Паоло Филипо Ђулио Бенсо, гроф од Кавура, Челаренђа и Изолабеле итал. Camillo Paolo Filippo Giulio Benso, conte di Cavour, di Cellarengo e di Isolabella; Торино, 10. октобар 1810 — Торино, 6. јун 1861) је био италијански политичар и државник.[1][2][3]
Камило Бенсо ди Кавур | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | 10. октобар 1810. |
Место рођења | Торино, Француско царство |
Датум смрти | 6. јун 1861.50 год.) ( |
Место смрти | Торино, Краљевина Италија |
Универзитет | Краљевска академија у Торину |
Политичка каријера | |
Политичка странка | Италијанска либерална партија |
Школовао се на Војној академији у Торину, но 1831. године иступа из војске и проучава политичко-економске проблеме. Под утицајем енглеске и француске конституционалне монархије развија свој политички циљ, а то је уједињење Италије на челу с Пијемонтом. Основао је 1847. године, с Чезареом Балбом, лист "Ил рисорђименто" (препород), залажући се за уставне реформе и ослобођење Италије од аустријске доминације. Као представник умерено либералне аритократско-буржоаске комбинације супротставља се реакционарном клерикализму, али и револуционарном јакобинизму. У сукобу с Аустријом налази савезника у Наполеону III те Пијемонт након рата добија Ломбардију. Године 1861. доживео је тријумф свог живота, прогласивши уједињену Италију и поставши првим премијером.[4]
Енглески историчар Денис Мак Смит је изјавио да је Кавур био најуспешнији парламентарац у историји Италије, али да није био нарочито демократски настројен. Кавур је често био диктаторског настројства, игнорисао је своје министарске колеге и парламент и мешао се у парламентарне изборе. Такође је практиковао трасформизам и друге политике које су пренете у Италију после Ризорђимента.[5][6]
Биографија
уредиМладост
уредиКавур је рођен у Торину за време Наполеонове владавине, у породици која је стекла имање током француске окупације. Био је други од два сина Мичела Ђузепа Франческа Антонија Бенса, 4. маркиза од Кавура и грофа од Изолабеле и Лерија, господара Корвеље, Дузина, Мондонија, Отиља и Понтичелија, сувладара Кастањола, Челаренга и Менабија, Череаљиа, Кјерија Сан Салваторе Монферата, Сантене и Валфенере, првог барона Француске империје (1781–1850) и његова супруга (1805) Аделаида (Адел) Сузан, маркизе од Селона (1780–1846), и саме француског порекла. Кумови су му били Наполеонова сестра Полина, а њен муж, принц Камило Боргезе, по коме је Камило и добио име.[7]
Камило и његов старији брат Густаво су се у почетку школовали код куће. Са само десет година послат је на Војну академију у Торину. У јулу 1824. именован је пажом Чарлса Алберта, краља Пијемонта (1831–1849). Кавур се често сукобљавао са ауторитетима на академији, јер је био превише тврдоглав да би се носио са крутом војном дисциплином. Једном је био приморан да живи три дана на хлебу и води, јер су га ухватили са књигама које је академија забранила. Утврђено је да је способан за математичке дисциплине, те је зато уписан у Инжињерски корпус у Пијемонт-сардинијској армији 1827. Док је био у војсци, учио је енглески језик као и радове Џеремија Бентама и Бенџамина Константа, развијајући либералне тенденције због којих је тада био под присмотром полицијских снага.[8] Он је поднео оставку на војну службу у новембру 1831,[7] како због досаде војним животом, тако и због несклоности реакционарној политици краља Чарлса Алберта. Управљао је породичним имањем у Гринзанеу, четрдесетак километара изван главног града, где је био градоначелник од 1832. до револуционарног преврата 1848.
Кавур је тада живео једно време у Швајцарској, са рођацима у Женеви. Потом је отпутовао у Париз где је био импресиониран парламентарним дебатама, посебно дебатама Франсоа Гизоа и Адолфа Тјера, потврђујући његову приврженост политичкој каријери. Затим је отишао у Лондон, где је био много више разочаран британском политиком, и обишао је земљу, посетивши Оксфорд, Ливерпул, Бирмингем, Честер, Нотингем и Манчестер. Брза турнеја кроз Холандију, Немачку и Швајцарску (немачки део и област Женевског језера) га је на крају вратила у Торино.
Кавур је веровао да економски напредак мора да претходи политичким променама и нагласио је предности изградње железнице на полуострву.[7] Он је био велики присталица транспорта парном машином, спонзоришући изградњу многих пруга и канала. Између 1838. и 1842, Кавур је покренуо неколико иницијатива у покушајима да реши економске проблеме у својој области. Он је експериментисао са различитим пољопривредним техникама на свом имању, као што је узгој шећерне репе, и био је један од првих италијанских земљопоседника који је користио хемијска ђубрива.[9] Основао је и Пијемонтско пољопривредно друштво. У слободно време поново је много путовао, углавном по Француској и Уједињеном Краљевству.
Овај чланак је недовршен. |
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ „Camillo Benso, count di Cavour Piedmontese statesman”. Britannica. Приступљено 18. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „Count Camillo Benso Cavour”. The British Museum. Приступљено 18. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ Camillo Benso, Conte di Cavour (Italian statesman). biography.yourdictionary.com
- ^ „Camillo Benso di Cavour”. Fandom. Приступљено 18. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ Denis Mack Smith (1957). „Cavour and Parliament”. Cambridge Historical Journal. 13 (1): 37—57.
- ^ Denis Mack Smith, (1985). Cavour..
- ^ а б в Coppa, Frank J. (1998). „Cavour, Count Camillo Benso di (1810–1861)”. Encyclopedia of 1848 Revolutions., Ohio University
- ^ Beales and Biagini, The Risorgimento and the Unification of Italy, p. 106.
- ^ Beales & Biagini, The Risorgimento and the Unification of Italy, p. 108.
Литература
уреди- Beales, Derek & Eugenio Biagini (2002). The Risorgimento and the Unification of Italy. (2nd изд.). London: Longman. ISBN 0-582-36958-4.
- Braun, Martin. "'Great Expectations': Cavour and Garibaldi: 1859–1959.” History Today. 9 (10): 687—692. октобар 1959. Недостаје или је празан параметар
|title=
(помоћ) ; historiography - Dal Lago, Enrico (2013). „Lincoln, Cavour, and National Unification: American Republicanism and Italian Liberal Nationalism in Comparative Perspective.”. Journal of the Civil War Era. 3 (1): 85—113..
- Di Scala, Spencer (2004). Italy: From Revolution to Republic, 1700 to the Present. Boulder,: Westview Press. ISBN 0-8133-4176-0..
- Hearder, Harry (1994). Cavour. ISBN 0582019036. excerpt, a scholarly biography
- Holt, Edgar. (1971). The Making of Italy: 1815–1870. New York: Murray Printing Company.
- Kertzer, David (2004). Prisoner of the Vatican. Boston: Houghton Mifflin Company. ISBN 0-618-22442-4.
- Mack Smith, Denis (1985). Cavour. New York: Alfred A. Knopf. ISBN 0416421806.. , a scholarly biography, quite critical of Cavour online review; online review
- Mack Smith, Denis. Italy: A Modern History. Ann Arbor: The University of Michigan Press, 1959.
- Murtaugh, Frank M (1991). Cavour and the Economic Modernization of the Kingdom of Sardinia.
- Norwich, John Julius (2006). The Middle Sea: A History of the Mediterranean. New York: Doubleday. ISBN 978-0-385-51023-3.
- Thayer, William Roscoe (1911). The Life and Times of Cavour vol 1. old interpretations but useful on details; vol 1 goes to 1859]; volume 2 online covers 1859–62
- Beales. D.. and E. Biagini, The Risorgimento and the Unification of Italy (2002)
- Clark, Martin (2014). The Italian Risorgimento. Routledge.
- Collier, Martin, (2003). Italian Unification, 1820–71. Heinemann. ; textbook, 156 pages
- Davis, John A., ур. (2000). Italy in the nineteenth century: 1796–1900. London: Oxford University Press. Архивирано из оригинала 29. 06. 2011. г. Приступљено 27. 08. 2022.
- Farmer, Alan. „How was Italy Unified?”. History Review. 54., March 2006
- Hearder, Harry (1983). Italy in the Age of the Risorgimento 1790–1870. ISBN 0582491460. excerpt
- Holt, Edgar (1971). The Making of Italy 1815–1870,..
- Laven, David (2012). Restoration and Risorgimento: Italy 1796–1870.
- Pearce, Robert, and Andrina Stiles. Access to History: The Unification of Italy 1789–1896. (4th rf., Hodder Education, 2015), textbook.
- Riall, Lucy (2009). Risorgimento: The History of Italy from Napoleon to Nation State.
- Riall, Lucy (1994). The Italian Risorgimento: State, Society, and National Unification. Routledge.
- Riall, Lucy (2008). Garibaldi: Invention of a hero. Yale UP..
- Riall, Lucy (1998). „Hero, saint or revolutionary? Nineteenth-century politics and the cult of Garibaldi”. Modern Italy. 3 (2): 191—204. S2CID 143746713. doi:10.1080/13532949808454803.
- Ridley, Jasper (1974). Garibaldi., a standard biography.
- Smith, Denis Mack (1985). Cavour.
- Smith, Denis Mack (1971). Victor Emanuel, Cavour, and the Risorgimento. Oxford UP.
- Stiles, A. The Unification of Italy 1815–70 (2nd edition, 2001)
- Thayer, William Roscoe (1911). The Life and Times of Cavour vol 1. old interpretations but useful on details; vol 1 goes to 1859; volume 2 online covers 1859–62
- Alexander, J. The hunchback's tailor: Giovanni Giolitti and liberal Italy from the challenge of mass politics to the rise of fascism, 1882-1922 (Greenwood, 2001).
- Bosworth, Richard J. B. (2005). Mussolini's Italy.
- Burgwyn, H. James (1997). Italian foreign policy in the interwar period, 1918-1940. Greenwood.,
- Cannistraro, Philip V. ed (1982). Historical Dictionary of Fascist Italy.
- Chabod, Federico (2014). Italian Foreign Policy: The Statecraft of the Founders, 1870-1896. Princeton UP..
- Clark, Martin. Modern Italy: 1871–1982 (1984, 3rd edn 2008)
- Clodfelter, M. (2017). Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Encyclopedia of Casualty and Other Figures, 1492-2015 (4th изд.). Jefferson, North Carolina: McFarland. ISBN 978-0786474707.
- De Grand, Alexander (2001). Giovanni Giolitti and Liberal Italy from the Challenge of Mass Politics to the Rise of Fascism, 1882–1922.
- De Grand, Alexander (1989). Italian Fascism: Its Origins and Development.
- Encyclopædia Britannica (12th ed. 1922) comprises the 11th edition plus three new volumes 30-31-32 that cover events 1911–1922 with very thorough coverage of the war as well as every country and colony. Included also in 13th edition (1926) partly online
- Gilmour, David.The Pursuit of Italy: A History of a Land, Its Regions, and Their Peoples (2011). excerpt
- Ginsborg, Paul (2003). A History of Contemporary Italy, 1943–1988. ISBN 1403961530.. excerpt and text search
- Lyttelton, Adrian. Liberal and Fascist Italy: 1900–1945. ISBN 0198731981. (Short Oxford History of Italy) (2002) excerpt and text search
- McCarthy, Patrick ed (2000). Italy since 1945. .
- Overy, Richard (1999). The road to war (4th изд.). ISBN 978-0-14-028530-7., covers 1930s; pp. 191–244.
- Smith, D. Mack (1997). Modern Italy: A Political History. Ann Arbor: The University of Michigan Press. ISBN 0-472-10895-6.
- Toniolo, Gianni (1990). An Economic History of Liberal Italy, 1850–1918.
- Toniolo, Gianni, ed (2013). The Oxford Handbook of the Italian Economy since Unification. Oxford University Press. 785 pp. online review; another online review
- Williams, Isobel (2013). Allies and Italians under Occupation: Sicily and Southern Italy, 1943–45. Palgrave Macmillan.. xiv + 308 pp. online review
- Zamagni, Vera (1993). The Economic History of Italy, 1860–1990. ISBN 0-19-828773-9. 413 pp. .
- Azzi, Stephen Corrado (1993). „The Historiography of Fascist Foreign Policy”. Historical Journal. 36 (1): 187—203. JSTOR 2639522. S2CID 159720673. doi:10.1017/s0018246x00016174.
- Bernhard, Patrick (2014). „Renarrating Italian Fascism: New Directions in the Historiography of a European Dictatorship”. Contemporary European History. 23 (1): 151—163. S2CID 145319131. doi:10.1017/s0960777313000556.
- Boardman, Jonathan (2012). Umbria: A Cultural History. Signal Books.. Charts a complex history of literature, religion, art, migration, and industry.
- Dipper, Christof (2015). „Italian Contemporary Historiography. A Snapshot”. Vierteljahrshefte für Zeitgeschichte. 63 (3): 351. S2CID 147390477. doi:10.1515/vfzg-2015-0021.
- Ferrari, Paolo (2015). „The memory and historiography of the First World War in Italy”. Comillas Journal of International Relations. 2 (2): 117—126. doi:10.14422/cir.i02.y2015.009 .
- Foot, John. Italy's Divided Memory (Palgrave Macmillan; 262 pages; 2010). Describes regional, political, and other divisions in Italian public memory of history.
- Musi, Aurelio (2013). „Modern Italy in French, English and American historiography”. Nuova Rivista Storica. 97 (3): 909—952.
- Pasquino, Gianfranco (2009). „Political History in Italy,”. Journal of Policy History. 21 (3): 282—97., on 20th century historians; covers Italian politics after World War II, and works of Silvio Lanaro, Aurelio Lepre, and Nicola Tranfaglia. Also discusses rise of the Italian Communist party, the role of the Christian Democrats in Italian society, and the development of the Italian parliamentary Republic. summary
- Ramm, Agatha (1972). „The Risorgimento in Sicily: Recent Literature”. English Historical Review. 87 (345): 795—811. JSTOR 562204. doi:10.1093/ehr/lxxxvii.cccxlv.795.
- Rao, Anna Maria. "Napoleonic Italy: Old and New Trends in Historiography." in Ute Planert, ed., Napoleon's Empire (Palgrave Macmillan UK, 2016). pp. 84–97.
Спољашње везе
уреди- Камило Бенсо ди Кавур на сајту Internet Archive (језик: енглески)