Карло Алберт од Сардиније
Карло Алберт (итал. Carlo Alberto; Торино, 2. октобар 1798 — Порто, 28. јул 1849) је био краљ Пијемонта-Сардиније од 1831. до 1849. Наследио је свога даљњега рођака Карла Феликса. Карло Алберт је повезан са Првим ратом за италијанску независност (1848—1849). Абдицирао је када је био поражен од Аустријанаца у бици код Новаре 1849. Умро је у егзилу брзо након тога.[1][2]
| Карло Алберт | |
|---|---|
 Карло Алберт | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 2. октобар 1798. |
| Место рођења | Торино, Пијемонт-Сардинија |
| Датум смрти | 28. јул 1849. (50 год.) |
| Место смрти | Порто, Краљевина Португалија |
| Породица | |
| Супружник | Марија Тереза од Аустрије |
| Потомство | Виктор Емануел II, Фердинад, војвода од Ђенове |
| Родитељи | Карло Емануел, кнез Карињана Марија Кристина од Саксоније |
| Династија | Савоја |
| Претходник | Карло Феликс од Сардиније |
| Наследник | Виторио Емануеле II Савојски |
Биографија уреди
Рођен је у Паризу 1798. Отац му је био потомак у петој генерацији оснивача куће Савој. Пошто ниједан од синова краља Виктора Амадеуса III није имао синове, Карло Алберт је био познат као вероватни наследник трона.
Образован је у интелектуално либералној и франкофилској атмосфери Ђенове, а затим у Паризу за време Првога францускога царства. Наполеон га је именовао 1814. поручником драгона. Након пада Наполеона Карло Алберт се вратио у Торино. Оженио се 1817. Маријом Терезијом од Тоскане (1801—1855) и показивао је симпатије за либерале. Приликом одсуства новога краља Карла Феликса био је 1821. регент и тада је пристао на устав, који краљ касније није одобрио. Краљ га је послао у Шпанију да се придружи француској војсци, која је у Шпанији угушила либералну револуцију. У Шпанију су поново рестаурисали краља Фердинанда VII.[3][4]
Постао је краљ Сардиније 1831. Иако је био италијански патриота, који се супростављао аустријској хегемонији у северној Италији он је угушио заверу Ђузепеа Мацинија. Увео је низ реформи, којима је укинуо домаће царинске баријере унутар краљевине. Објавио је уставни закон инспирисан сличнима у Белгији и Француској и подржавао је развој уметности и науке.
За време револуције 1848. под притиском револуције и либерала сложио се са уставним режимом, који је такав остао читав један век. Исте те 1848. објавио је рат Аустрији са малом војском уз подршку добровољаца из целе Италије. Тиме је започео I рат за италијанску независност. Након почетних победа изгубио је папину подршку и других италијанских владара, па је поражен у бици код Кустоце 24. јула 1848. Био је присиљен да потпише примирје 9. августа. Под притиском републиканаца у Пијемонту поново је покушао да настави рат 1849. Међутим аустријска војска под командом Јозефа Радецкога је нанела тежак пораз војсци Пијемонта-Сардиније под командом Војћеха Хжановског у бици код Новаре. Тада је абдицирао и предао власт свом сину Виторију Емануелу II. Карло Алберт је побегао у Португал и умро је у Порту исте године.[5]
Породично стабло уреди
Референце уреди
- ^ „Charles Albert king of Sardinia-Piedmont”. Britannica. Приступљено 19. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „Charles Albert of Sardinia”. Fandom. Приступљено 19. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „Charles Albert, King of Sardinia”. Biography. Приступљено 19. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „Charles Albert”. Enciklopedia. Приступљено 19. 1. 2021.(језик: енглески)
- ^ „CHARLES ALBERT OF SARDINIA”. Patheon. Приступљено 19. 1. 2021.(језик: енглески)
