Отворите главни мени

Тифус (од грч. τῦφος - магла, испарење) је скуп инфективних болести са карактеристичним током: постепено повећавање температуре, болови у стомаку, затвор и брадикардија (пулс испод 50 откуцаја у минуту). Ако се не лечи, болест може да доведе до смрти.[1] Симптоми обично постају уочљиви једну до две недеље након излагања.[2]

Тифус
Синонимитифоидна грозница
Epidemic typhus Burundi.jpg
Осип узрокован тифусом
СпецијалностиИнфективна болест
СимптомиГрозница, главобоља, осип[1]
Време појаве1–2 недеље након излагања[2]
УзроциБактеријска инфекција коју шире паразити[1]
ЛечењеДоксициклин[2]
ФреквенцијаРетко[3]

Болести су узроковане специфичним типовима бактеријске инфекције.[1] Епидемични тифус узрокује Rickettsia prowazekii коју шире телесне ваши, скраб тифус се јавља услед Orientia tsutsugamushi коју шире гриње породице Trombiculidae, и ендемични тифус узрокује Rickettsia typhi коју шире буве.[1]

Тренутно не постоји продајно доступна вакцина.[3][4][5] Превенција се врши смањивањем изложености организмима који шире болест.[3][4][5] Третман је антибиотик доксициклин.[2] Епидемични тифус се генерално јавља током избијања болести, када су присутни лоши санитарни услови и претрпаност.[6] Болест је некад била честа, док се у данашње време ретко јавља.[3] Скраб тифус се јављау југоисточној Азији, Јапану, и северној Аустралији.[4] Ендемски тифус се јавља у тропским и субтропским областима света.[5]

Тифус је први пут био описан 1528. године.[7] Назив потиче од грчке речи tûphos (τύφος) са значењем магловит, чиме се описује стање ума инфектираних особа.[7] Док „тифоидан” значи „попут тифуса”, тифус и тифоидна грозница су две различите болести узроковане различитим типовима бактерија.[8]

Садржај

Знаци и симптомиУреди

Следећи знаци и симптоми односе се на епидемијски тифус, јер је он најважнији из тифусне групе болести.[9]

Знаци и симптоми почињу са наглом појавом грознице, и других грипу сличних симптома након једне или две недеље од инфектирања.[10] Пет до девет дана након почетка симптома, типично се појављује осип прво на трупу и шири се на екстремитете. Овај осип се на крају шири преко већине тела, изузев лица, дланова и табана. Знаци менингоенцефалитиса почињу са осипом и настављају се у другу и трећу недељу. Други знаци менингоенцефалитиса обухватају сензитивност на светло (фотофобија), промењени ментални статус (делиријум), или кому. Нелечени случајеви су често фатални.

УзроциУреди

Више болести садрже реч „тифус” у свом опису.[11] Типови обухватају:

Болест Бактерија Резервоар/вектор Напомене
Епидемични тифус Rickettsia prowazekii Телесне ваши Кад се термин „тифус” користи без класификације, обично се односи на епидемични тифус. Генерално се сматра да се историјске референце на „тифус” односе на то оболење.
Ендемски тифус Rickettsia typhi буве на пацовима
Скраб тифус Orientia tsutsugamushi Жетвене гриње на људима или глодарима
Квинслендски крпељски тифус[12] или аустралијски крпељски тифус (и пегави тифус[13]) Rickettsia australis Крпељи

ПревенцијаУреди

Према подацима из 2017. године не постоји продајно доступна вакцина.[3][4][5] Вакција је била у развоју за скраб тифус, позната као скраб тифусна вакцина.[14]

ТретманУреди

Америчка асоцијација за јавно здравље препоручује третман базиран на клиничким налазима и пре него што се култивирањем потврди дијагноза.[15] Без третмана, смрт се може јавити код 10 до 60 процената пацијената са епидемијским тифусом, при чему су пацијенти са више од 60 година изложени највећем ризику од смрти. У антибиотичкој ери, смртни исходи нису чести ако се користи доксициклин. У једној студији са 60 хоспитализованих пацијената са епидемијским тифусом, ни један пацијент није умро након што му је дат доксициклин или хлорамфеникол.[16] Неким пацијентима је исто тако неопходан додатни кисеоник и интаравенозни флуиди.

Облици тифоидне грозницеУреди

Трбушни тифус (лат. Typhus abdominalis) изазива бактерија Salmonella Typhi.

Пегави тифус или епидемијски тифус (лат. Typhus levissimus) изазива рикеција Rickettsiom prowazeki, а преноси је искључиво телесна ваш (Pediculus humanis corporis).

Ендемски тифус изазива рикеција Rickettsia typhi и преносе их буве (које обично обитавају на пацовима).

Паратифус је лакша форма тифуса коју изазива бактерија Salmonella paratyphi.

Епидемиологија и патологијаУреди

 
Глобална учесталост тифуса
Зелено (велике епидемије), жуто (средње велике епидемије), бело (спорадични случајеви)

Бацили трбушног тифуса налазе се у столици асимптоматских клицоноша или у столици и урину оних са активном болести. Због неадекватне хигијене бацил се може проширити на комуналне изворе хране или воде. У ендемским подручјима, где су санитарне мере недовољне, бацил тифуса се чешће преноси водом него храном.

Бактерија тифуса улази у тело преко гастроинтестиналног тракта, а у крвоток улази преко лимфних путева.

Око 3% нелечених болесника постају хроничне цревне клицоноше, што значи да излучују микроорганизме столицом дуже од годину дана.

Ток болестиУреди

Инкубација (обично 8-14 дана) зависи од броја прогутаних бактерија. Болест обично почиње постепено са повишеном температуром, главобољом, фарингитисом, затвором, анорексијом и болом у трбуху који је осетљив на палпацију. У ређе симптоме спадају бол при мокрењу, кашаљ и епистакса.

Ако се не започне терапија, температура постепено расте 2-3 дана, остаје повишена (обично до 39,4-40 °C) наредних 10-14 дана, да би постепено падала крајем 3. недеље и дошла на нормалу током 4. недеље. Продужена грозница обично је праћена брадикардијом и прострацијом, а у тешким случајевима појављују се неуролошки симптоми: делиријум, сопор или кома. Код око 10% болесника на прстима и на трбуху током друге недеље појављују се дискретне ружичасте пеге које на притисак изблеђују (розеоле). Оне нестају за 2 до 5 дана. Перфорација црева, обично у подручју дисталног илеума, јавља се у 1-2% болесника. Чести су спленомегалија, леукопенија, анемија, лезија јетре, протеинурија и блага потрошна коагулопатија. Може доћи и до акутног колецистиса и хепатитиса.

У каснијем стадијуму болести, кад је оштећење црева најизраженије, може доћи до тешког пролива, а столица може садржавати крв. Код око 2% болесника у трећој недељи долази до тешког крварења са смртношћу од око 25%. Пнеумонија се може развити у другој или трећој недељи и обично је последица пнеумококне инфекције.

Опоравак може трајати неколико месеци. Осим тога, бактерија понекад може изазвати жаришне инфекције, као што су остеомијелитис, ендокардитис, менингитис, апсцеси меких ткива или гломерулонефритис. У 8 до 10% нелечених болесника, симптоми слични иницијалном клиничком синдрому могу се поново појавити око 2 недеље након пада температуре.

Из нејасних разлога, антибиотска терапија на почетку болести повећава инциденцију фебрилног релапса на 15 до 20%. Ако се терапија антибиотицима поново примени кад дође до релапса, температура пада брзо, за разлику од спорог пада који се види код примарне болести.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 „Typhus Fevers”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 7. 3. 2017. Архивирано из оригинала на датум 26. 3. 2017. Приступљено 26. 3. 2017. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 „Information for Health Care Providers”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 7. 3. 2017. Архивирано из оригинала на датум 27. 3. 2017. Приступљено 26. 3. 2017. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 „Epidemic Typhus”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 7. 3. 2017. Архивирано из оригинала на датум 26. 3. 2017. Приступљено 27. 3. 2017. 
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 „Scrub Typhus”. www.cdc.gov (на језику: енглески). 7. 3. 2017. Архивирано из оригинала на датум 26. 3. 2017. Приступљено 26. 3. 2017. 
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 „Murine Typhus”. www.cdc.gov (на језику: енглески). Архивирано из оригинала на датум 26. 3. 2017. Приступљено 26. 3. 2017. 
  6. ^ „WHO | Typhus”. www.who.int. мај 1997. Архивирано из оригинала на датум 27. 03. 2017. Приступљено 26. 3. 2017. 
  7. 7,0 7,1 Bennett, John E.; Dolin, Raphael; Blaser, Martin J. (2014). Mandell, Douglas, and Bennett's Principles and Practice of Infectious Diseases E-Book (на језику: енглески). Elsevier Health Sciences. стр. 2217. ISBN 9780323263733. Архивирано из оригинала на датум 10. 9. 2017. 
  8. ^ Evans, Alfred S.; Brachman, Philip S. (2013). Bacterial Infections of Humans: Epidemiology and Control (на језику: енглески). Springer. стр. 839. ISBN 9781461553274. Архивирано из оригинала на датум 10. 9. 2017. 
  9. ^ Levinson, Warren (2010). Review of Medical Microbiology and Immunology (11 изд.). McGraw Hill. ISBN 9780071700283. 
  10. ^ Mullen, Gary R. A. Durden; Lance (27. 9. 2002). Medical and Veterinary Entomology. Academic Press. стр. 58—. ISBN 978-0-08-053607-1. Архивирано из оригинала на датум 10. 9. 2017. 
  11. ^ Eremeeva, Marina E; Gregory A Dasch. „Rickettsial (Spotted & Typhus Fevers) & Related Infections (Anaplasmosis & Ehrlichiosis)”. CDC Centers for Disease Control and Prevention. Архивирано из оригинала на датум 17. 5. 2014. Приступљено 15. 5. 2014. 
  12. ^ Ticks Factsheet Archived 2011-02-21 at the Wayback Machine NSW Department of Health
  13. ^ Spotted Fevers Archived 2010-12-29 at the Wayback Machine Department of Medical Entomology, University of Sydney
  14. ^ Chattopadhyay, S; Richards, AL (2007). „Scrub typhus vaccines: past history and recent developments.”. Human Vaccines. 3 (3): 73—80. PMID 17375000. doi:10.4161/hv.3.3.4009. 
  15. ^ Heymann, David (2015). Control of communicable diseases manual : an official report of the American Public Health Association. Washington, DC: APHA Press, an imprint of the American Public Health Association. стр. 661—668. ISBN 9780875530185. 
  16. ^ Matossian RM, Thaddeus J, Garabedian GA (1963). „Outbreak of epidemic typhus in the northern region of Saudi Arabia”. Am J Trop Med Hyg. 12: 82—90. PMID 13933690. doi:10.4269/ajtmh.1963.12.82. 

Спољашње везеУреди

Класификација
Спољашњи ресурси
 Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).