Отворите главни мени

Вакцина (или цепиво) је биолошки препарат који садржи специфичне антигене који се примењују са циљем индуковања активног имунског одговора ради спречавања развоја болести. Најчешће се примењује као превентивна мера инфективних обољења, али се могу употребити и након излагања антигену. Показано је да представљају најефикаснију специфичну профилактичку меру инфективних обољења.[1][2] Вакцина типично садржи агенс које наликује на микроорганизам који узрокује болест и често се прави од ослабљених или убијених облика микроба, његових токсина или једног од његових површинских протеина. Тај агенс стимулише телесни имунски систем да препозна агенс као опасност, уништи га, и да надаље препознаје и уништава све микроорганизме асоциране са тим агенсом са којима се може срести у будућности. Вакцине могу да буду профилактичке (на пример: да спречавају или ублажавају ефекте будућих инфекција природним или „дивљим” патогенима), или терапеутске (e.g., истражују се вакцине против канцера).[3][4][5][6] Вакцине се могу примењивати са циљем превенције и лечења малигних обољења за које је познато да их могу проузроковати вируси, као што су рак грлића материце и карцином јетре.[7]

Вакцина
SalkatPitt.jpg
Џонас Солк 1955. године држи две боце културе кориштене за узгој полио вакцине.
MeSHD014612
Медицинска сестра даје вакцину детету
Кампања вакцинације у Сједињеним Државама 1972.

Употреба вакцина се зове вакцинација. Вакцинација је најефикаснији метод превенције заразних болести;[8] широко распрострањен имунитет услед вакцинације је у великој мери одговоран за ерадикацију богиња широм света и ограничавање болести као што су полио, мале богиње и тетанус у великом делу света. Ефикасност вакцинације је била нашироко проучавана и верификована; на пример, вакцине које су се показале делотворним укључују вакцину против грипе,[9] ХПВ,[10] и варичеле.[11] Светска здравствена организација (СЗО) је известила да су лиценциране вакцине тренутно доступне за двадесет пет различитих спречивих инфекција.[12]

Термини вакцина и вакцинација су изведени из Variolae vaccinae (велике богиње крава), што је термин који је осмислио Едвард Џенер за означавање крављих богиња. Он је користио тај термин 1798. године у дугом наслову свог рада „Испитвање Variolae vaccinae познате као кравље богиње” (енгл. Inquiry into the Variolae vaccinae known as the Cow Pox), у коме он описује заштитни ефекат крављих богиња против богиња.[13] Године 1881, у Џенерову част, Луј Пастер је предложио да се примена тог термина прошири тако да обухвати нове заштитне инокулације које су развијане у то време.[14]

Сматра се да је вакцинација, уз неспецифичне мере превенције (као што су хигијенске мере, индустријски развој итд.) и откриће антибиотске терапије, заслужна за смањење удела инфективних обољења међу узроцима смрти код људи. На почетку 20. века су инфекције биле водећи узрок смрти (између 30 и 60%), а на крају 20. и почетку 21. века имају удео између 3 и 5%. Проценат деце млађих од пет година у купуном броју умрлих је смањен са 30,4 на 1,4.[15] Уз помоћ вакцине су 1979. године искорењене из популације велике богиње, што је био први случај ерадикације неке болести људском интервенцијом.[16]

Садржај

ЕфективностУреди

 
Дете са морбилима, болешћу која се може спречити вакцином[17]

Вакцине су историјски биле најефективнија стредства за борбу против и ерадикацију инфективних болести. Постоје ограничења у погледу њихове ефикасности.[18] Понекад заштита не успева јер имунски систем домаћина једноставно не реагује адекватно или уопште. Недостатак одговора обично је резултат клиничких фактора као што су дијабетес, употреба стероида, ХИВ инфекција или старост. Заштита такође може да буде неуспешна из генетских разлога ако имунски систем домаћина не укључује сојеве Б ћелија који могу да генеришу антитела погодна за ефективно реаговање и везивање за антиген асоциран са патогеном.

Чак и ако домаћин развије антитела, могуће је да заштита није адекватна; имунитет се може развити сувише споро да би био ефективан на време, могуће је да антитела у потпуности не онеспособе патоген, или може бити више сојева патогена, од којих сви нису подједнако подложни имунској реакцији. Међутим, чак и парцијални, касни или слаб имунитет, као што је онај који је резултат унакрсне имуности на сој који није циљни, може да ублажи инфекцију, што резултира нижом стопом смртности, нижим морбидитетом, и бржим опоравком.

Помоћна средства се често користе да се подстакне имунолошки одговор, посебно код старијих особа (50–75 година и више), чији имунски респонс на једноставну вакцину може да буде ослабљен.[19]

 
Процењује се да Морис Хилеманова вакцина против морбила спречава 1 милион смртних случајева годишње.[20]

Ефикасност или перформанца вакцине зависи од бројних фактора:

  • саме болести (за неке болести вакцинација је успешнија него за друге),
  • сој вакцине (неке вакцине су специфичне за, или бар најефективније против, одређених сојева болести),[21]
  • правилности спровођења распореда вакцинације,
  • идиосинкратски одговор на вакцинацију; поједине особе не реагују на одређене вакцине, што значи да не стварају антитела чак и након што су правилно вакцинисане,
  • различити фактори као што су етничка припадност, старост или генетска предиспозиција.

Ако вакцинисана особа развије болест против које је вакцинисана (пробојна инфекција), болест је углавном мање вирулентна него код невакцинисаних жртава.[22]

Важна разматрања у погледу делотворности програма вакцинације су:

  1. пажљиво моделовање како би се предвидео ефекат који ће кампања имунизације имати на епидемиологију болести у средњем до дугорочног периода
  2. континуирано праћење релевантне болести након увођења нове вакцине
  3. одржавање високих стопа имунизације, чак и када је болест постала ретка.

Године 1958, било је 763.094 случаја малих богиња у Сједињеним Државама; 552 је резултирало смрћу.[23][24] Након увођења нове вакцине, број случаја је пао на мање од 150 годишње (медијана од 56).[24] Почетком 2008. године, било је 64 случаја малих богиња. Педесет четири од тих инфекција су везане за унос из друге земље, мада је заправо само 13% било стечено изван Сједињених Држава; 63 од 64 индивидуе или није било вакцинисано против малих богиња или није познато да ли су били вакцинисани.[24]

Вакцине су допринеле ерадикацији богиња, једне од најзаразнијих и најсмртоноснијих болести код људи. Друге болести као што су рубела, полио, мале богиње, заушке, варичела и тифус далеко су ређе него што су биле пре сто година. Све док је велика већина људи вакцинисана, много је теже да се догоди избијање болести, а поготово ширење. Овај ефекат се назива популациона имуност. Полио, који се преноси једино међу људима, је био мета опсежне кампање ерадикације која је довела до ограничавања ендемске заразе на само поједине делове три земље (Афганистан, Нигерија, и Пакистан).[25] Међутим, тешкоће да се приступи свој деци, као и културни неспоразуми, проузроковали су да се очекивани датум искорењивања већ неколико пута пропусти.

Вакцине исто тако помажу у спречавању развоја антибиотичке резистенције. На пример, оне у знатној мери умањују појаву пнеумоније узроковане бактеријом Streptococcus pneumoniae. Вакцинациони програми су значајно смањили учесталост инфекција отпорних на пеницилин или друге антибиотике прве линије одбране.[26]

Нежељени ефектиУреди

Вакцинација извршена током детињства је генерално безбедна.[27] Нежени ефекти, ако се уопште јаве, генерално су благи.[28] Стопа нежељених ефеката зависи од дате вакцине.[28] Неке од уобичајених нуспојава укључују грозницу, бол око места убода и болове у мишићима.[28] Додатно, поједине особе могу бити алергичне на састојке вакцине.[29] ММР вакцина се ретко повезује са фебрилним конвулзијама.[27]

Тешке нуспојаве су изузетно ретке.[27] Вакцина против варичеле ретко узрокује компликације код имунодефицијентних индивидуа, а вакцина против ротавируса су умерено повезане са интусусцепцијом.[27]

Неке земље као што је Уједињено Краљевство пружају компензацију жртвама озбиљних нежељених ефеката путем своје надокнаде за повреде услед вакцинације. Сједињене Државе имају Национални закон о вакцинским повредама у детињству. Бар још 19 других земаља има такве видове компензације.[30]

Подела вакцинаУреди

Према броју антигена које садрже вакцине се деле на:

Према биолошкој форми деле се на:

РеференцеУреди

  1. ^ United States Centers for Disease Control and Prevention (2011). A CDC framework for preventing infectious diseases. Accessed 11 September 2012. “Vaccines are our most effective and cost-saving tools for disease prevention, preventing untold suffering and saving tens of thousands of lives and billions of dollars in healthcare costs each year.”
  2. ^ United States National Institute of Allergy and Infectious Diseases (NIAID). NIAID Biodefense Research Agenda for Category B and C Priority Pathogens. Архивирано на сајту Wayback Machine (март 4, 2016) (на језику: енглески) Accessed 11 September 2012. “Vaccines are the most effective method of protecting the public against infectious diseases.”
  3. ^ Melief CJ, van Hall T, Arens R, Ossendorp F, van der Burg SH (септембар 2015). „Therapeutic cancer vaccines”. J. Clin. Invest. 125 (9): 3401—12. PMC 4588240 . PMID 26214521. doi:10.1172/JCI80009. 
  4. ^ Bol KF, Aarntzen EH, Pots JM, Olde Nordkamp MA, van de Rakt MW, Scharenborg NM, et al. (март 2016). „Prophylactic vaccines are potent activators of monocyte-derived dendritic cells and drive effective anti-tumor responses in melanoma patients at the cost of toxicity”. Cancer Immunol. Immunother. 65 (3): 327—39. PMC 4779136 . PMID 26861670. doi:10.1007/s00262-016-1796-7. 
  5. ^ Brotherton J (2015). „HPV prophylactic vaccines: lessons learned from 10 years experience”. Future Virology. 10 (8): 999—1009. doi:10.2217/fvl.15.60. 
  6. ^ Frazer IH (мај 2014). „Development and implementation of papillomavirus prophylactic vaccines”. J. Immunol. 192 (9): 4007—11. PMID 24748633. doi:10.4049/jimmunol.1490012. 
  7. ^ The Lancet Infectious Diseases (2007) Assessment of herd immunity and cross-protection after a human papillomavirus vaccination programme in Australia: a repeat cross-sectional study
  8. ^
  9. ^ Fiore AE, Bridges CB, Cox NJ (2009). Seasonal influenza vaccines. Curr. Top. Microbiol. Immunol. Current Topics in Microbiology and Immunology. 333. стр. 43—82. ISBN 978-3-540-92164-6. PMID 19768400. doi:10.1007/978-3-540-92165-3_3. 
  10. ^ Chang Y, Brewer NT, Rinas AC, Schmitt K, Smith JS (јул 2009). „Evaluating the impact of human papillomavirus vaccines”. Vaccine. 27 (32): 4355—62. PMID 19515467. doi:10.1016/j.vaccine.2009.03.008. 
  11. ^ TJ, Liesegang (август 2009). „Varicella zoster virus vaccines: effective, but concerns linger”. Can. J. Ophthalmol. 44 (4): 379—84. PMID 19606157. doi:10.3129/i09-126. 
  12. ^ World Health Organization, Global Vaccine Action Plan 2011-2020. Archived 2014-04-14 at the Wayback Machine Geneva, 2012.
  13. ^ Baxby D (јануар 1999). „Edward Jenner's Inquiry; a bicentenary analysis”. Vaccine. 17 (4): 301—7. PMID 9987167. doi:10.1016/s0264-410x(98)00207-2. 
  14. ^ Pasteur, Louis (1881). „Address on the Germ Theory”. Lancet. 118 (3024): 271—72. doi:10.1016/s0140-6736(02)35739-8. 
  15. ^ * United States Centers for Disease Control and Prevention (1999).Infectious Diseases. Achievements in Public Health, 1900-1999: Control of Infectious Diseases Accessed 31 March 2015.
    • medicaldaily.com. [1] Accessed 31 March 2015.
  16. ^ WHO, Smallpox [2]
  17. ^ „Measles | Vaccination | CDC”. 5. 2. 2018. 
  18. ^ Grammatikos AP, Mantadakis E, Falagas ME (јун 2009). „Meta-analyses on pediatric infections and vaccines”. Infect. Dis. Clin. North Am. 23 (2): 431—57. PMID 19393917. doi:10.1016/j.idc.2009.01.008. 
  19. ^ Neighmond, Patti (7. 2. 2010). „Adapting Vaccines For Our Aging Immune Systems”. Morning Edition. NPR. Архивирано из оригинала на датум 16. 12. 2013. Приступљено 9. 1. 2014.  
  20. ^ Sullivan, Patricia (13. 4. 2005). „Maurice R. Hilleman dies; created vaccines”. Wash. Post. Архивирано из оригинала на датум 20. 10. 2012. Приступљено 9. 1. 2014.  
  21. ^ Schlegel M, Osterwalder JJ, Galeazzi RL, Vernazza PL (август 1999). „Comparative efficacy of three mumps vaccines during disease outbreak in Eastern Switzerland: cohort study”. BMJ. 319 (7206): 352. PMC 32261 . PMID 10435956. doi:10.1136/bmj.319.7206.352. 
  22. ^ Préziosi MP, Halloran ME (септембар 2003). „Effects of pertussis vaccination on disease: vaccine efficacy in reducing clinical severity”. Clin. Infect. Dis. 37 (6): 772—9. PMID 12955637. doi:10.1086/377270. 
  23. ^ Orenstein WA, Papania MJ, Wharton ME (2004). „Measles elimination in the United States”. J Infect Dis. 189 (Suppl 1): S1—3. PMID 15106120. doi:10.1086/377693. 
  24. 24,0 24,1 24,2 „Measles—United States, January 1 – April 25, 2008”. Morb. Mortal. Wkly. Rep. 57 (18): 494—98. мај 2008. PMID 18463608. Архивирано из оригинала на датум 11. 10. 2017.  
  25. ^ „WHO South-East Asia Region certified polio-free”. WHO. 27. 3. 2014. Архивирано из оригинала на датум 27. 3. 2014. Приступљено 3. 11. 2014. 
  26. ^ 19 July 2017 Vaccines promoted as key to stamping out drug-resistant microbes "Immunization can stop resistant infections before they get started, say scientists from industry and academia." Archived 2017-07-22 at the Wayback Machine
  27. 27,0 27,1 27,2 27,3 Maglione MA, Das L, Raaen L, Smith A, Chari R, Newberry S, Shanman R, Perry T, Goetz MB, Gidengil C (август 2014). „Safety of vaccines used for routine immunization of U.S. children: a systematic review”. Pediatrics. 134 (2): 325—37. PMID 25086160. doi:10.1542/peds.2014-1079. 
  28. 28,0 28,1 28,2 „Possible Side-effects from Vaccines”. Centers for Disease Control and Prevention. 12. 7. 2018. Архивирано из оригинала на датум 17. 3. 2017. Приступљено 24. 2. 2014. 
  29. ^ „Seasonal Flu Shot – Seasonal Influenza (Flu)”. CDC. 2. 10. 2018. Архивирано из оригинала на датум 1. 10. 2015. 
  30. ^ Looker, Clare; Heath, Kelly (2011). „No-fault compensation following adverse events attributed to vaccination: a review of international programmes”. Word Health Organisation. 

ЛитератураУреди

  • Радовановић, Зоран (2016). Истина о вакцинама - приручник за савесне родитеље. Смедерево: Хеликс. ISBN 978-86-86059-78-9. 

Спољашње везеУреди