Давид Албахари
Давид Албахари (Пећ, 15. март 1948 — Београд, 30. јул 2023) био је српски књижевник, преводилац и академик. Углавном је писао романе и кратке приче које су често аутобиографске. Преводио је са енглеског језика и био члан Српске академије наука и уметности.[1]
| Давид Албахари | |
|---|---|
 Албахари (2011) | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 15. март 1948. |
| Место рођења | Пећ, НР Србија, ФНР Југославија |
| Датум смрти | 30. јул 2023. (75 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
| Држављанство | |
| Средња школа | Земунска гимназија |
| Универзитет | Универзитет у Београду |
| Породица | |
| Деца | Натан Албахари |
Биографија
уредиРођен је 15. марта 1948. године у породици јеврејско-српског порекла у Пећи.[2][3] Прву збирку кратких прича Породично време је објавио 1973. године. Постао је популаран у књижевним круговима четвртом књигом Опис смрти, за коју је добио Андрићеву награду.
Године 1991. постао је председник Савеза јеврејских општина Југославије, а радио је и на евакуацији јеврејског становништва из Сарајева. Године 1994. преселио се с породицом у канадски град Калгари.
Био је члан је ван радног састава Српске академије наука и уметности при Одељењу језика и књижевности од 2. новембра 2006. године.[4]
Писац је прилично затвореног, на моменте чак херметичног израза, аутор који захтева не само велики читалачки напор, већ и пуну сарадњу читаоца у изграђивању значења појединих дела. Упркос томе, он је током свог педесетогодишњег постојања у српској литератури стекао не само неподељену наклоност критике, већ и прилично велики број читалаца. Интересантна је појава да се међу љубитељима књиге у Србији тешко може наћи читалац који нема јасно изражен вредносни став према Албахаријевом опусу: с једне стране налази се прилично широк слој обожавалаца његове прозе међу којима он често представља правог култног писца, док се с друге стране налази нешто ужа група оних којима изразита сложеност и наглашена артифицијелност његовог израза ствара прилично јак отпор.[5]
Критика је од самог почетка прихватила Албахаријево стваралаштво уз изузетно похвалне оцене, почев од најранијих приказа прве збирке, када је Богдан А. Поповић закључио у приказу Породичног времена да је приповедачка полазишна позиција „за даровитог младог писца... од непроцењиве вредности”, па све до скорашњег суда Васе Павковића да је само питање времена „када ће свет препознати великог писца српског језика”.
Албахаријева остварења превођена су на француски, немачки, енглески, хебрејски, пољски, италијански, македонски, словеначки, албански, словачки, мађарски итд.
Свака нова књига Давида Албахарија представља за нашу књижевност прави догађај јер носи у себи ексклузивност повезивања домаће литературе са светском књижевном баштином.[6]
Касних осамдесетих, Албахари је започео прву формалну петицију за легализацију марихуане у Југославији.
У Србију се вратио 2013. године.[7] Преминуо је 30. јула 2023. после дуже борбе с Паркинсоновом болешћу. Сахрањен је 4. августа 2023. на Јеврејском гробљу у Београду.[8][9]
Награде
уреди- Награда Савеза јеврејских општина Југославије, за приповетку „Доброчинитељ”, 1971.
Давид Албахари, Екс Либрис - „Пропуштена прилика” - Награда Савеза јеврејских општина Југославије, за приповетку „Јахиел, 1930”, 1972.
- Награда Савеза јеврејских општина Југославије, за приповетку „Мој деда, кантор у Н.”, 1973.
- Андрићева награда, за збирку прича Опис смрти, 1982.
- Награда „Бранко Ћопић”, за збирку прича Пелерина, 1994.
- Награда „Станислав Винавер”, за збирку прича Пелерина, 1994.
- НИН-ова награда, за роман Мамац, 1996.[10]
- Балканика (књижевна награда), за роман Мамац, 1997.
- Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Мамац, 1998.
- Награда града Београда „Деспот Стефан Лазаревић”, за роман Пијавице, 2005.
- Награда „Златни сунцокрет”, за збирку прича Сваке ноћи у другом граду, 2008.[тражи се извор]
- Награда „Милован Видаковић”, 2013.
- Награда „Исидора Секулић”, за роман Животињско царство, 2014.
- Награда „Душан Васиљев”, за роман Животињско царство, 2015.
- Награда „Тодор Манојловић”, 2015.
- Награда „Вељкова голубица”, 2016.
- Прва награда на фестивалу „Друга приказна” (Друга прича), Скопље, Македонија, 29. јул 2016.[11]
- Међународна награда за књижевност „Александар Тишма”, за роман Данас је среда, 2022.[12]
Дела
уреди| Збирке прича | Романи | Књиге есеја |
|---|---|---|
|
|
|
Референце
уреди- ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 28. ISBN 86-331-2075-5.
- ^ https://www.facebook.com/politikaonline. „Сахрањен књижевник Давид Албахари на Јеврејском гробљу”. Politika Online. Приступљено 2023-08-05.
- ^ „„Нежан, духовит и пун знања": Преминуо књижевник Давид Албахари”. BBC News на српском (на језику: српски). 2023-07-30. Приступљено 2024-01-31.
- ^ „Библиографија Давида Албахарија”. САНУ. Приступљено 24. 9. 2019.
- ^ „Бег у стварност: интервју са Давидом Албахаријем”. Време. Архивирано из оригинала 24. 01. 2018. г. Приступљено 24. 1. 2018.
- ^ Врбавац, Јасмина (2007). Три и по: критике (1. изд.). Зрењанин, Нови Сад: Агора. стр. 44—45.
- ^ Албахари: Враћам се у Београд („Вечерње новости“, 18. април 2013)
- ^ „Преминуо члан САНУ Давид Албахари”. САНУ. Приступљено 1. 8. 2023.
- ^ „FAMOZNO SVETISLAV BASARA: KRALJ JE UMRO”. kurir.rs (на језику: српски). 2023-08-14. Приступљено 2023-08-14.
- ^ „Добитник Нинове награде 1996. године”. Вести. Приступљено 24. 1. 2018.
- ^ Давид Албахари - добитник на првата награда „Друга приказна“
- ^ „TRAJNI PEČAT U ISTORIJI NAŠE KULTURE: Davidu Albahariju uručena međunarodna nagrada "Aleksandar Tišma"”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2022-06-24.
Спољашње везе
уреди- Дела Давида Албахарија и електронском облику - иБиблиотека Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јул 2017)
- Српско књижевно друштво-Давид Албахари
- „’Марихуана марш' у Београду‘“ (језик: српски)
- Интервју са Албахаријем: human2stay.com (језик: енглески)
- Албахари: Свет рата и свет медија (Б92, 23. новембар 2011)
- Смех и довитљивост су најснажније оружје против страха („Политика”, 15. децембар 2020)
- Давид Албахари (1948-2023): дружење са смрћу (Време, 31. јул 2023)
