Давид Албахари

српски књижевник и академик

Давид Албахари (Пећ, 15. март 1948Београд, 30. јул 2023) био је српски књижевник, преводилац и академик. Углавном је писао романе и кратке приче које су често аутобиографске. Преводио је са енглеског језика и био члан Српске академије наука и уметности.[1]

Давид Албахари
Албахари (2011)
Лични подаци
Датум рођења(1948-03-15)15. март 1948.
Место рођењаПећ, НР Србија, ФНР Југославија
Датум смрти30. јул 2023.(2023-07-30) (75 год.)
Место смртиБеоград, Србија
Држављанство
Средња школаЗемунска гимназија
УниверзитетУниверзитет у Београду
Породица
ДецаНатан Албахари

Биографија

уреди

Рођен је 15. марта 1948. године у породици јеврејско-српског порекла у Пећи.[2][3] Прву збирку кратких прича Породично време је објавио 1973. године. Постао је популаран у књижевним круговима четвртом књигом Опис смрти, за коју је добио Андрићеву награду.

Године 1991. постао је председник Савеза јеврејских општина Југославије, а радио је и на евакуацији јеврејског становништва из Сарајева. Године 1994. преселио се с породицом у канадски град Калгари.

Био је члан је ван радног састава Српске академије наука и уметности при Одељењу језика и књижевности од 2. новембра 2006. године.[4]

Писац је прилично затвореног, на моменте чак херметичног израза, аутор који захтева не само велики читалачки напор, већ и пуну сарадњу читаоца у изграђивању значења појединих дела. Упркос томе, он је током свог педесетогодишњег постојања у српској литератури стекао не само неподељену наклоност критике, већ и прилично велики број читалаца. Интересантна је појава да се међу љубитељима књиге у Србији тешко може наћи читалац који нема јасно изражен вредносни став према Албахаријевом опусу: с једне стране налази се прилично широк слој обожавалаца његове прозе међу којима он често представља правог култног писца, док се с друге стране налази нешто ужа група оних којима изразита сложеност и наглашена артифицијелност његовог израза ствара прилично јак отпор.[5]

 
Потписана књига аутора

Критика је од самог почетка прихватила Албахаријево стваралаштво уз изузетно похвалне оцене, почев од најранијих приказа прве збирке, када је Богдан А. Поповић закључио у приказу Породичног времена да је приповедачка полазишна позиција „за даровитог младог писца... од непроцењиве вредности”, па све до скорашњег суда Васе Павковића да је само питање времена „када ће свет препознати великог писца српског језика”.

Албахаријева остварења превођена су на француски, немачки, енглески, хебрејски, пољски, италијански, македонски, словеначки, албански, словачки, мађарски итд.

Свака нова књига Давида Албахарија представља за нашу књижевност прави догађај јер носи у себи ексклузивност повезивања домаће литературе са светском књижевном баштином.[6]

Касних осамдесетих, Албахари је започео прву формалну петицију за легализацију марихуане у Југославији.

У Србију се вратио 2013. године.[7] Преминуо је 30. јула 2023. после дуже борбе с Паркинсоновом болешћу. Сахрањен је 4. августа 2023. на Јеврејском гробљу у Београду.[8][9]

Награде

уреди

Дела

уреди
    Збирке прича     Романи     Књиге есеја
  • Породично време (1973)
  • Обичне приче (1978)
  • Опис смрти (1982)
  • Фрас у шупи (1984)
  • Једноставност (1988)
  • Пелерина (1993)
  • Изабране приче (1994)
  • Необичне приче (1999)
  • Други језик (2003)
  • Сенке (2006)
  • Сваке ноћи у другом граду (2008)
  • 21 прича о срећи (2017)
  • Судија Димитријевић (1978)
  • Цинк (1988)
  • Кратка књига (1993)
  • Снежни човек (1995)
  • Мамац (1996)
  • Мрак (1997, 2008)
  • Гец и Мајер (1998)
  • Светски путник (2001)
  • Пијавице (2006)
  • Лудвиг (2007)
  • Брат (2008)
  • Ћерка (2010)
  • Контролни пункт (2011)
  • Животињско царство (2015)
  • Преписивање света (1997)
  • Терет (2004)
  • Дијаспора и друге ствари (2008)

Референце

уреди
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 28. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ https://www.facebook.com/politikaonline. „Сахрањен књижевник Давид Албахари на Јеврејском гробљу”. Politika Online. Приступљено 2023-08-05. 
  3. ^ Нежан, духовит и пун знања": Преминуо књижевник Давид Албахари”. BBC News на српском (на језику: српски). 2023-07-30. Приступљено 2024-01-31. 
  4. ^ „Библиографија Давида Албахарија”. САНУ. Приступљено 24. 9. 2019. 
  5. ^ „Бег у стварност: интервју са Давидом Албахаријем”. Време. Архивирано из оригинала 24. 01. 2018. г. Приступљено 24. 1. 2018. 
  6. ^ Врбавац, Јасмина (2007). Три и по: критике (1. изд.). Зрењанин, Нови Сад: Агора. стр. 44—45. 
  7. ^ Албахари: Враћам се у Београд („Вечерње новости“, 18. април 2013)
  8. ^ „Преминуо члан САНУ Давид Албахари”. САНУ. Приступљено 1. 8. 2023. 
  9. ^ „FAMOZNO SVETISLAV BASARA: KRALJ JE UMRO”. kurir.rs (на језику: српски). 2023-08-14. Приступљено 2023-08-14. 
  10. ^ „Добитник Нинове награде 1996. године”. Вести. Приступљено 24. 1. 2018. 
  11. ^ Давид Албахари - добитник на првата награда „Друга приказна“
  12. ^ „TRAJNI PEČAT U ISTORIJI NAŠE KULTURE: Davidu Albahariju uručena međunarodna nagrada "Aleksandar Tišma". NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2022-06-24. 

Спољашње везе

уреди