НИН-ова награда

награда за књижевност

НИН-ова награда је књижевна награда критике за најбољи роман године, а додељује је НИН. НИН-ова награда први пут је додељена 1954. године, а добио ју је Добрица Ћосић за роман „Корени“. Ово је најзначајније књижевно признање у Србији. Српски књижевни кругови склони су да је пореде са наградом Гонкур у Француској.[1]

ИсторијатУреди

Нинова награда критике за роман године додељује се од 1954. године.[2] Током тог периода додељивана је писцима са простора целе бивше Југославије, а после распада државе српским писцима. Првобитна намера редакције недељника НИН била је да се овом наградом обухвате два књижевна рода – роман и драма, али је жири у свом првом саставу сугерисао редакцији да се додељивање награде ограничи само на роман.[3] Установљење НИН-ове награде за роман био је велики догађај у књижевнoj култури тога доба.

У редакцију обновљеног НИН-а, чији је главни уредник био Антоније Исаковић, ушао је највећи део редакције првог послератног омладинског листа Млади борац: књижевни критичар Борислав Михајловић Михиз, ликовни критичар Миодраг Протић и најугледнији писци најмлађе генерације. НИН тога доба био је са словеначком Младином најслободоумнији лист југословенске штампе и предводник борбе за слободу стваралаштва у Југославији и Србији. Награда је имала југословенски карактер, па су и чланови жирија били најугледнији критичари и представници књижевности српскохрватског језика.[4]

СтатистикаУреди

Први добитник НИН-ове награде био је Добрица Ћосић за роман Корени.

Једини троструки лауреат био је Оскар Давичо, који је уједно и једини лауреат који је награду добио две године за редом: Бетон и свици (1956), Глади (1963) и Тајне (1964).

Двоструки лауреати били су Добрица Ћосић, Живојин Павловић, Драган Великић и Светислав Басара.

Шест списатељица је до сада добило НИН-ову награду: Дубравка Угрешић (1988), Светлана Велмар-Јанковић (1995), Гроздана Олујић (2009), Гордана Ћирјанић (2010), Ивана Димић (2016) и Милена Марковић (2021). До сада су ову књижевну награду углавном добијали књижевници, док су књижевнице са својим делима маргинализоване. Отуда није ни чудно што се у друштву потенцира постојање женског писма и књижевних награда за које могу конкурисати искључиво жене.[3]

Најмлађи лауреат ове награде био је Владимир Арсенијевић који је 1994. године, са 29 година, награђен за роман У потпалубљу.[3]

Награда није додељена једино 1959. године, када је направљен преседан ради стимулисања квалитета. Без награде је тада остао Миодраг Булатовић са романом „Црвени петао лети према небу“. Булатовић је касније, 1975. године, добио НИН-ову награду за роман Људи са четири прста.

Награду су вратила два лауреата:

  • Данило Киш је 1978. вратио награду добијену 1972. за роман Пешчаник због оптужби да је његов роман Час анатомије плагијат.
  • Милисав Савић је 1992. вратио награду добијену 1991. за роман Хлеб и страх због објављивања у НИН-у текста “Страва” Момчила Селића, у којем је један од негативних јунака писац који је управо добио НИН-ову награду.[3]

ЖириУреди

О додели награде одлучује жири већином гласова својих чланова. Све до 1971. године чинили су га мање-више стални чланови. Првих десетак година жири је функционисао на веома компликован начин. чланови су се у том периоду састајали и по десетак пута, дискутовали о свакој књизи, да би после многих одабира најпре направили ужи избор, а потом одабрали један роман. Такав модел је, и поред тога што је био исцрпљујући за жири, обезбеђивао донесеној одлуци једну дозу озбиљности и валидности. Овакав начин рада био је могућ пре свега зато што је романескна продукција писана на српскохрватском језику у читавој СФРЈ све до осамдесетих година бројала на годишњем нивоу од петнаестак до четрдесетак романа. Међутим, без обзира што се почетком шездесетих година романескна продукција тек незнатно увећала, 1963. године одлучено је да се због њеног повећања стални жири прошири и у њега су ушли представници млађе генерације: Мухарем Первић, Петар Џаџић и Милош Бандић). Дотадашњи модел рада замењен је системом Академије Гонкур. Од тада је сваки члан жирија требало самостално да нађе свог кандидата и на последњем састанку да изађе пред колеге са својим одабиром. У случају да у првом суочавању ниједан кандидат није добио потребну већину гласова, аутоматски је отпадао онај који је имао најмање гласова. Системом селекције један кандидат је напослетку морао да обезбеди већину гласова жирија.[5]

КонтроверзеУреди

С обзиром на несумњиви значај НИН-ове награде, готово сваке године подиже се бука већ када буде објављена листа романа и аутора који конкуришу. Шире се, притом, разне спекулације о томе да на одлуке жирија утичу паракњижевни феномени. Некада су се за то сумњичила партија и разни централни и градски комитети, а потом књижевни кланови, притисак издавача, идеолошки оквири, па се помињу и наводне личне пријатељске и друге везе. Одлуке су ретко биле једногласне, дешавало се и да се део жирија огради од одлуке о лауреату, чак и да напусти жири.[6] Награду су вратила два аутора: Данило Киш и Милисав Савић. Киш је награду вратио без образложења. Несумњиво је и да НИН-ова награда није увек додељивана најбољим романима.[4] Тако је, на пример, 1955. награђен је слабо упамћени Мирко Божић за роман Неисплакани, а 1957. признање је припало Александру Вучу за роман Мртве јавке, а у најужем избору били су Прољећа Ивана Галеба Владана Деснице и Лелејска гора Михаила Лалића, дела која су ушла у школску лектиру.

1954.Уреди

Већ је прва додељена награда доведена у сумњу. Наиме, Андрићев роман Проклета авлија 1954. године повучен из конкуренције јер није одговарао по обиму, и схваћена је као новела, а не као роман. Наводно је пресудно било становиште Борислава Михајловића Михиза, иако га је он у критици у НИН-у називао „кратким романом“ и „капиталним делом“. Прву Нинову награду, једну од своје две, добио је тада Добрица Ћосић, иначе Михизов пријатељ.

1959.Уреди

Године 1959. награда једини пут није додељена и тада је промењен НИН-ов жири због некомпетентности. Те године објављено је 36 романа, али је жири сматрао да „поред великог броја нема тог квалитета који би било ком писцу могао заслужно донети награду”, што је узроковало контроверзе у јавном и књижевном животу Југославије.[4] Категорични у том ставу били су Милан Богдановић, Велибор Глигорић и Борислав Михајловић, док су Зоран Мишић и Ели Финци сматрали да је награда ипак могла да буде додељена Миодрагу Булатовићу за роман Црвени петао лети према небу.[3] Миодраг Булатовић је фигурирао као лауреат, али је један део жирија сматрао да то „није згодно” и да треба да „сазри”. Милан Влајчић, књижевни критичар и седам пута члан жирија за Нинову награду, од чега је четири године председник за роман Црвени петао лети према небу каже да је то био један од најбољих романа у тој деценији.

1963/64.Уреди

Оскар Давичо је једини лауреат који је награду добио две године за редом. За њега се верује да је био велики моћник, партијски човек, позивао се на своју револуционарну прошлост, а у жирију су гласали његови људи. Данас су та два његова романа готово заборављена. Касније је НИН донео правило, касније нарушено, да један писац не може двапут да добије награду, што је важило све до средине деведесетих када је, можда из страха да неће бити довољно књига, поново враћено то да могу писци да добију Нинову награду и два пута.

1975.Уреди

Велики јавни скандал избио је током избора за роман 1975. године. За фаворита је тада важио Петријин венац Драгослава Михаиловића, а још је било живо сећање на скидање представе Кад су цветале тикве истог аутора са позоришне сцене. Мало пре одлуке жирија, тада утицајни књижевни критичар Драган Јеремић објавио је у штампи текст са тезом да Петријин венац није роман него „приповедачки венац“, а најгласнији у жирију су се позвали на тај текст награду је добио Миодраг Булатовић за много слабији роман Људе са четири прста.

1977.Уреди

Највећа интрига у историји НИН-ове награде десила се током избора за најбољи роман 1977. године и до данас је остала обавијена велом тајне. Упућенији у дешавања сматрају да апокрифна верзија која се од тада препричава у делу књижевне јавности није без основа. Према тој верзији, Скендеру Куленовићу је у глуво доба ноћи неко из жирија јавио да је добитник НИН-ове награде за роман Понорница, али му је три сата касније саопштено да он ипак није лауреат. Куленовић је преминуо истог дана од срчаног удара. Жири је, наводно, променио одлуку под притиском тадашњег главног уредника НИН-а Драгана Марковића, члана републичког Централног комитета, јер је Куленовић, иако човек са јаком биографијом, носилац Партизанске споменице 1941. године, сметао тадашњем врху власти у СР Босни и Херцеговини. На сајту НИН-а нема података о финалистима. Само се наводи да је жири једногласно доделио награду Петку Војнићу Пурчару за роман Дом све даљи.

1981.Уреди

Године 1981. фаворит је, до пред сам крај избора, био већ тада изузетно популаран роман Милана Оклопџића Калифорнија блуз (CA Blues). Међутим, недељу дана пред додељивање убедили су једног члана жирија, професора Миливоја Солара, да би било боље да је Павао Павличић за Вечерњи акт. Упркос томе Оклопџићева књига постала је култна и доживела 10 издања.

1994.Уреди

Велику сензацију изазвала је и додела НИН-ове награде 1994. тада 29-годишњем Владимиру Арсенијевићу за роман У потпалубљу, када је део јавности замерао жирију на томе што престижну награду уручују дебитанту, али се жири није обазирао. Арсенијевићев роман је позитивне критике добијао и у иностранству.

1997. и 1999.Уреди

До великог неслагања у жирију и делу јавности дошло је и 1997. када је награда додељена Миловану Данојлићу за роман Ослободиоци и издајници. Никола Милошевић, тада члан жирија, напустио је просторије након гласања. Немало изненађење било је и 1999. када је Нинову награду добио Максимилијан Еренрајх Остојић за роман Карактеристика, до тада непознат писац не само широј јавности, него и упућенијим љубитељима домаће књижевности.[1]

2020.Уреди

Група од 18 српских писаца у писму јавности под насловом „Бојкот НИН-ове награде“ указује да о овом књижевном признању „већ претерано дуго и претерано често“ одлучују „што стручно, што морално, а најчешће и стручно и морално некомпетентни људи, за које није јасно по ком мерилу су бирани“. Они сматрају, како наводе у писму да „од тренутка у ком су недељне новине НИН постале власништво једне иностране приватне компаније тај негативан тренд приметно расте, да би до кулминације произвољности дошло ове године... Било би минимално коректно да одлуку о најбољем роману српске књижевности донесу критичари који систематски прате савремени домаћи роман. Међутим, овогодишњи жири не испуњава чак ни те услове“, сматра осамнаесторо потписника писма. Потписници писма су: Владимир Кецмановић, Владимир Табашевић, Дејан Стојиљковић, Ђорђе Писарев, Емир Кустурица, Игор Маројевић, Лаура Барна, Лидија Јелисавчић Ћирић, Љубица Арсић, Марко Крстић, Милан Ружић, Миро Вуксановић, Мухарем Баздуљ, Никола Маловић, Сава Дамјанов, Славиша Павловић, Слободан Владушић и Франка Петриновић.[7]

2021.Уреди

У јануару 2021. поново је дошло бојкота ове награде од једног броја интелектуалаца и јавних личности, пошто је након приватизације недељника НИН временом дошло до тога да у жирију награде нема књижевника ни књижевних критичара.[8]

ДобитнициУреди

Досадашњи добитници НИН-ове награде су:

Ова листа се генерише помоћу података са Википодатака, а периодично је ажурира бот.
Промене које се изврше унутар подручја листе ће бити уклоњене до следећег ажурирања!

слика писац дело година реф.
Добрица Ћосић Корени 1954 http://www.gbns.rs/ninova.html
http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=568
Мирко Божић Неисплакани 1955 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27704
Оскар Давичо Бетон и свици 1956 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27706
Александар Вучо Мртве јавке 1957 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27708
http://www.gbns.rs/ninova.html
Бранко Ћопић Не тугуј бронзана стражо 1958 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27710
Радомир Константиновић Излазак 1960 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27714
Добрица Ћосић Деобе 1961 http://www.gbns.rs/ninova.html
http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27716
Мирослав Крлежа Заставе 1962 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27718
Оскар Давичо Глади 1963 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27720
Оскар Давичо Тајне 1964 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27722
Ранко Маринковић Киклоп 1965 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27724
Меша Селимовић Дервиш и смрт 1966 http://www.gbns.rs/ninova.html
http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27726
Ерих Кош Мреже 1967 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27728
Слободан Новак Мириси, злато и тамјан 1968 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27730
Бора Ћосић Улога моје породице у светској револуцији 1969 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27732
Борислав Пекић Ходочашће Арсенија Његована 1970 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27734
http://www.gbns.rs/ninova.html
Милош Црњански Роман о Лондону 1971 http://www.gbns.rs/ninova.html
http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27736
Данило Киш Пешчаник 1972 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27738
http://www.gbns.rs/ninova.html
Михаило Лалић Ратна срећа 1973 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27740
Јуре Франичевић Плочар Вир 1974 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27742
Миодраг Булатовић Људи са четири прста 1975 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27744
Александар Тишма Употреба човека 1976 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27746
Петко Војнић Пурчар Дом све даљи 1977 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27748
Мирко Ковач Врата од утробе 1978 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27750
Павле Угринов Задат живот 1979 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27752
Слободан Селенић Пријатељи 1980 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27754
Павао Павличић Вечерњи акт 1981 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27756
Антоније Исаковић Трен 2 1982 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27758
Драгослав Михаиловић Чизмаши 1983 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27760
Милорад Павић Хазарски речник 1984 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27762
http://www.gbns.rs/ninova.html
Живојин Павловић Зид смрти 1985 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27764
Видосав Стевановић Тестамент 1986 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27766
Воја Чолановић Зебња на расклапање 1987 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27768
Дубравка Угрешић Форсирање романа ријеке 1988 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27770
Војислав Лубарда Вазнесење 1989 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27777
Мирослав Јосић Вишњић Одбрана и пропаст Бодрога у седам бурних годишњих доба 1990 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27781
Милисав Савић Хлеб и страх 1991 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27783
Живојин Павловић Лапот 1992 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27785
Радослав Петковић Судбина и коментари 1993 http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=27787
Владимир Арсенијевић У потпалубљу 1994 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Светлана Велмар-Јанковић Бездно 1995 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Давид Албахари Мамац 1996 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Милован Данојлић Ослободиоци и издајници 1997 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Данило Николић Фајронт у Гргетегу 1998 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Максимилијан Еренрајх Остојић Карактеристика 1999 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Горан Петровић Ситничарница „Код срећне руке” 2000 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Зоран Ћирић Хобо 2001 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Младен Марков Укоп оца 2002 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Владан Матијевић Писац издалека 2003 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Владимир Тасић Киша и хартија 2004 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Миро Вуксановић Семољ земља 2005 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Светислав Басара Успон и пад Паркинсонове болести 2006 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Драган Великић Руски прозор 2007 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Владимир Пиштало Тесла, портрет међу маскама 2008 http://www.gbns.rs/ninova.html
Гроздана Олујић Гласови у ветру 2009 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Гордана Ћирјанић Оно што одувек желиш 2010 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
http://www.gbns.rs/ninova.html
Слободан Тишма Бернардијева соба 2011 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Александар Гаталица Велики рат 2012 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Горан Гоцић Таи 2013 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
http://www.nin.co.rs/pages/roman.php?id=90787
Филип Давид Кућа сећања и заборава 2014 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Драган Великић Иследник 2015 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
http://www.politika.rs/scc/clanak/347407/Velikicu-Ninova-nagrada-za-roman-Islednik
Ивана Димић Арзамас 2016 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Дејан Атанацковић Лузитанија 2017 http://www.politika.rs/scc/clanak/397636/U-svakome-od-nas-obitava-poneka-zivotinja
Владимир Табашевић Заблуда Светог Себастијана 2018 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Саша Илић (писац) Пас и контрабас 2019 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Светислав Басара Контраендорфин 2020 http://www.nin.co.rs/pages/romani.php?id=567
Крај аутоматски генерисане листе.

Најбољих десет романа до 2003. годинеУреди

Уочи педесетогодишњице додељивања НИН-ове награде 2003. године, критичари који су у различитим периодима учествовали у жирију гласали су за најбоље награђене романе. Као 10 најбољих романа добитника НИН-ове награде одабрани су:

  1. Меша Селимовић – Дервиш и смрт
  2. Данило Киш – Пешчаник
  3. Милош Црњански – Роман о Лондону
  4. Милорад Павић – Хазарски речник
  5. Борислав Пекић – Ходочашће Арсенија Његована
  6. Ранко Маринковић – Киклоп
  7. Александар Тишма – Употреба човека
  8. Радослав Петковић – Судбина и коментари
  9. Добрица Ћосић – Корени
  10. Слободан Новак – Мириси, злато и тамјан[4]

Едиција Оф НИНУреди

Током година испоставило се да су неки од романа које су номиновани али нису добили награду фактички постали део централног канона српске књижевности. Зато је почетком 21. века Завод за уџбенике штампао едицију Оф НИН (Off NIN), где је 10 критичара бирало 10 романа који је требало да буду награђени, а нису. У тој едицији налазе се:

  1. Проклета авлија, Иве Андрића,
  2. Друга књига Сеоба (1. и 2. део), Милоша Црњанског,
  3. Дан шести, Растка Петровића
  4. Прољећа Ивана Галеба, Владана Деснице,
  5. Кад су цветале тикве, Драгослава Михаиловића,
  6. Доротеј, Добрила Ненадића,
  7. Судбине, Мирослава Поповића
  8. Певач, Бошка Петровића и
  9. Фама о бициклистима, Светислава Басаре.[1]

НИН-ова награда за публицистикуУреди

Године 1975. установљена је НИН-ова награда за публицистику Димитрије Туцовић. Установљена је поводом двоструког јубилеја: 40 го­дина од покретања НИН-а (1935) и 25 година од послератног излажења НИН-а (1950). Првих година добитници су углавном били политичари, а први добитник био је Едвард Кардељ. Прекретница је настала када је 1981. награду за пуб­ицистику добио Гојко Николиш за мемоаре Корјен, стабло, паветина. Од тада је за награду конкурисала права пуб­лицистика, чак сваке године 70-150 наслова и на неки начин је постала конкуренција награди за роман године. По­четком деведесетих награда је из непознатих разлога уступљена Политици и названа Награда Слободан Јо­ва­но­вић. Први добитник Награде Слободан Јовановић био је Василије Крестић.[2]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ а б в Jovandić, Matija (24. 1. 2021). „Najintrigantniji detalji u istoriji Ninove nagrade”. Nova S. Приступљено 26. 3. 2022. 
  2. ^ а б „Трезор”. РТС. 1. 11. 2013. Приступљено 28. 3. 2022. 
  3. ^ а б в г д „Šest decenija NIN-ove nagrade”. Sinhro.rs. 16. 1. 2014. Приступљено 28. 3. 2022. 
  4. ^ а б в г „Значајан садржај постојања”. НИН. Приступљено 28. 3. 2022. 
  5. ^ Дунђерин, Александар (5. 2. 2010). „Ninova nagrada: Od svitanja do sumraka”. Печат. Приступљено 28. 3. 2022. 
  6. ^ „1974. Јуре Франичевић Плочар "Вир". НИН. Приступљено 26. 3. 2022. 
  7. ^ „18 pisaca pozvalo na bojkot NIN-ove nagrade”. Danas. 19. 1. 2020. Приступљено 28. 3. 2022. 
  8. ^ Мирковић, М. (23. 1. 2021). „Велики број угледних личности својим потписом дао подршку бојкоту "Нинове" награде за роман године”. Вечерње новости. Приступљено 24. 1. 2021. 

Спољашње везеУреди