Отворите главни мени

Светлана Велмар-Јанковић (Београд, 1. фебруар 1933Београд, 9. април 2014)[1][2][3] била је српска књижевница и академик САНУ.

Светлана Велмар-Јанковић
SvetlanaVelmarJanković.jpg
Датум рођења(1933-02-01)1. фебруар 1933.
Место рођењаБеоград
  Краљевина Југославија
Датум смрти9. април 2014.(2014-04-09) (81 год.)
Место смртиБеоград
  Србија
НаградеНаграда Исидора Секулић
НИН-ова награда
Андрићева награда

БиографијаУреди

Ћерка је Владимира Велмар-Јанковића, српског писца и члана Недићеве Владе народног спаса у Другом светском рату и Милице. Њен деда по мајци је био Велислав Вуловић (1865-1931), инжењер, министар и председник београдске општине.[1]

Бежећи од вртлога рата, део ратних година провела је у Вучју, у кругу породице свог тече Лазе М. Теокаревића, сина Димитрија Мите Теокаревића. Светлана Велмар Јанковић је, описујући догађаје из свог живота, описивала и људе који су били нераздвојни део њеног одрастања и сазревања и оставили трага на њу и њено дело. Један од њих је и њен пријатељ и лекар, пореклом из Лесковца, Жак Конфино. Као породични пријатељ Жак Конфино је доста времена проводио у кругу породице Велмар Јанковић. Зато се у њој и родила жеља да када порасте буде, као и чика Жак, дечји лекар и писац. [4]

После рата похађала је Четврту женску гимназију. Француску књижевност студирала је код др Миодрага Ибровца и др Николе Банашевића, a латински језик је изучавала под надзором др Мише Ђурића. Прво је радила као новинар у „Дечјој штампи“ па после као секретар и уредник часописа „Књижевност“. Затим је уређивала библиотеке за прозу и есеје домаћих писаца у издавачком предузећу „Просвета“. [5]

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је на изборној Скупштини 2. новембра 2006. а за редовног члана на изборној Скупштини 5. новембра 2009.

У периоду од 2007. до 2013. године била је председница Управног одбора Народне библиотеке Србије.[6]

Сахрањена је на Новом гробљу у Београду у породичној гробници свог деде Велислава Вуловића где је сахрањена и њена мајка Милица.[7]

ПризнањаУреди

Добитница је многобројних књижевних награда.[8]

Добитница је и награда: „Андрићева награда“, „Исидора Секулић“, „Меша Селимовић“, „Бора Станковић“, „Ђорђе Јовановић“, „Невен“, „Награда Политикиног забавника“, награда за најчитанију књигу Народне библиотеке Србије.

ДелаУреди

Ожиљак (1956, друго, прерађено издање 1999)
Лагум (1990)
Бездно (1995)
Нигдина (2000)
Востаније (2004)
Савременици (1967)
Уклетници (1993)
Изабраници (2005)
Сродници (2013)
Прозраци (2003)
Прозраци 2 (2015, постхумно)
Дорћол (1981)
Врачар (1994)
Гласови (1997)
Књига за Марка (1998)
Очаране наочаре: приче о Београду (2006)
Седам мојих другара (2007)
Врачар (2016, проширено издање, допуњено новелама „Улица Молерова“ и „Улица Коларчева“, постхумно)
Записи са дунавског песка (2016, постхумно)
Светилник (1998)
Кнез Михаило (1994)
Жезло (2001, књига драма)
Капија Балкана: брзи водич кроз прошлост Београда (2011)

Њена дела превођена су на енглески, немачки, француски, шпански, италијански, грчки, бугарски и мађарски језик.[10]
Париски часопис Lire поставио је 1997. године роман Лагум (који је париски издавач Phébus издао под насловом Dans le noir, у преводу Алена Капона) на десето место међу 20 најбољих књига домаћих и страних писаца објављених у тој години у Француској. Роман је био у најужој конкуренцији за награду „Фемина“ и проглашен је „малим ремек-делом“.

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди