Петријин венац (роман)
Петријин венац је роман српског књижевника Драгослава Михаиловића, објављен 1975. године у издању београдске издавачке куће Српска књижевна задруга. Сматра се једним од најважнијих романа такозване стварносне прозе или прозе новог стила.
| Аутор | Драгослав Михаиловић |
|---|---|
| Земља | Југославија |
| Језик | српски |
| Жанр / врста дела | Роман |
| Издавање | |
| Издавање | 1975: Српска књижевна задруга |
Роман је исприповедан у првом лицу и то у форми сказа, то јест, у виду стилизације усменог говора којим се дочарава народни говор необразоване сељанке Петрије Ђорђевић, главне јунакиње и приповједачице у роману. Михаиловић ствара илузију одсуства писца, који се трансформише у слушаоца и тако бива увучен у причу главне јунакиње. Петрија тражи од слушаоца да уђе у њену причу и постане њен саучесник, неко с ким ће се она сјећати прошлости и гледати старе фотографије. Петријини мотиви казивања нису јасни од самог почетка романа. Њено приповедање носи сва стилска обележја косовско-ресавског дијалекта. Поред интимне исповести о тешком животу главне јунакиње, читалац се упознаје и са сеоским обичајима, фолклорним вјеровањима, као и са одјецима историјских догађаја предратне, ратне и послератне Југославије, који су предочени из перспективе маргиналног, рударског села из околине Ћуприје.
„Петријин венац” је адаптиран у истоимени филм 1980. у режији Срђана Карановића.
Радња уреди
Роман је написан у форми сказа. У овом дјелу Михаиловић се суочио са великим стваралачким изазовом. Петријин венац прича полусељанка, Петрија Ђорђевић из села Вишњевица. Михаиловић ствара илузију одсуства писца, дакле слушалац је увучен у причу главног јунака. Петрија тражи од слушаоца да уђе у њену причу и постане њен саучесник, неко с ким ће се она сјећати прошлости и гледати старе фотографије. Петријини мотиви казивања нису јасни од самог почетка романа. Тридесетих година, као млада сељанка удаје се за сељака Добривоја. Његова мајка је није вољела јер је у кућу дошла без мираза. Петрија опширно прича о тешкој болести ћерке Милане. Брак је обиљежио губитак њиховог прворођеног сина, а касније у рату, и ћерке Милане.
Након те несреће, Добривоје је помислио како она доноси несрећу у кућу и наређује јој је да иде из куће. Не желећи да се врати својој кући, запослила се као конобарица код гостионичара Љубише у рударском мјесту. Љубиша представља првог човјека у њеном животу који је уважава и исказује јој поштовање. Иако су симпатије међу њима обостране, свјесни су да је он престар за њу. Она се упушта у љубавну везу са младим рударом Милосавом који је склон честим одласцима у крчму. Петрија се у свом причању усредсређује само на оно што чини крајњу тачку или пресуђује у људском постојању. Централни мотиви њене приче и романа су: мотив болести, мотив смрти, мотив усамљености и напуштености. Мотив смрти се провлачи кроз роман у цјелини. Роман почиње са смрћу сина и завршава се са истим мотивом - Петрија на Мишином гробу.
Мотиви смрти се налазе у прекретницама њеног живота: смрт жене, смрт мужа Мише, а потом и смрт њеног првог мужа и обје свекрве. Смрт је у Петријиној причи нешто најгоре. Мотив болести је уско повезан са мотивом смрти. Болест је нешто што Петрија не прихвата, не мири се с тим и одлучно се бори против тога. Ако доктори нису у могућности да помогну, помоћи ће врачаре или човјекова јака воља да се не преда. Значајан сегмент Петријиног живота је њена изражена вјера. Она представља типичан примјер представника нашег народа.
Филмска адаптација уреди
Михаиловићев роман је адаптиран у филм „Петријин венац” 1980. Режију је потписао Срђан Карановић. Радња се одвија у малом рударском месту у Србији и обухвата предератни, ратни и послератни период. Прича о трагичном животном путу неписмене жене са села, о њеном животу са тројицом људи које је волела. Њен животни пут пун трпљења, самоће, разочарања, надања и љубави, прераста у симбол човекове победе.[1]Младу Петрију је тумачила Мирјана Карановић, док је остарелу Петрију играла натуршчик Даринка Живковић (1928-2013). Филм је награђен Златном ареном за најбољи филм на Пулском фестивалу.
