Википедија

Петријин венац (филм)

југословенски филм из 1980. године у режији Срђана Карановића
За друге употребе, погледајте Петријин венац (вишезначна одредница).

Петријин венац је југословенски социјални драмски филм из 1980. године режиран од стране Срђана Карановића, по сценарију који је Карановић написао у сарадњи са Рајком Грлићем. Филм је базиран на истоименом роману Драгослава Михаиловића, који је био консултант током снимања.[1][2]

Петријин венац
Филмски постер
Жанрсоцијална драма
РежијаСрђан Карановић
СценариоСрђан Карановић
Рајко Грлић
Драгослав Михаиловић
ПродуцентМилан Жмукић
Александар Стојановић
Главне улогеМирјана Карановић
Драган Максимовић
Павле Вуисић
Марко Николић
НараторДаринка Живковић
МузикаЗоран Симјановић
Директор
фотографије		Томислав Пинтер
СценографМиодраг Мирић
СниматељЖивко Залар
МонтажаБранка Чеперац
Продуцентска
кућа		Центар филм
ТВ Београд
Година1980.
Трајање99 минута
ЗемљаСФР Југославија
Језиксрпскохрватски
IMDb веза

Радња филма прати живот Петрије (Мирјана Карановић у својој дебитантској улози), жене из рударског села у околини Ћуприје, и њен однос са тројицом мушкараца у предратном, ратном и послератном периоду у Југославији.[3] Поставу филма такође чине: Марко Николић у улози Добривоја, Павле Вуисић у улози Љубише и Драган Максимовић у улози Мисе. Улогу старе Петрије и приповедача филма имала је Даринка Живковић, натуршчик.[4] Филм је сниман крајем 1979. године и почетком 1980. године, на локацији у Сењском Руднику,[5] а музику филма је компоновао Зоран Симјановић.[6]

Петријин венац је имао своју премијеру 28. јула на Филмском фестивалу у Пули, а затим 27. августа 1980. године у биоскопу „Јадран”. Филм је био велики критички и комерцијални успех. На двадесет и седмом Филмском фестивалу у Пули, Петријин венац је освојио Велику златну арену за најбољи филм, а Мирјана Карановић је освојила Златну арену за најбољу главну женску улогу.[7][8][9] Филм је затим емитован на Филмском фестивалу у Венецији као једини представник југословенског филма.[10] Након успеха филма, телевизијска мини-серија снимана у исто време је емитована на првом каналу Телевизије Београд 1982. године.[11]

Југословенска кинотека је 2016. године, у складу са својим овлашћењима, прогласила Петријин венац за културно добро од великог значаја.[12] Две године касније, кинотека је у сарадњи са ВИП мобајлом и Центар филмом рестаурирала филм. Рестаурисани филм је претпремијерно приказан у Чачку 12. новембра, а премијерно у свечаној сали Југословенске кинотеке 15. новембра 2018.[13][14]

Радња

уреди

Петрија (Даринка Живковић), остарела, али витална и ведра српска сељанка присећа се, кроз ретуширане фотографске радове, свог живота у селу у близини Ћуприје, од тридесетих година прошлог века преко Другог светског рата до послератног раздобља.

Тридесетих година прошлог века, млада сељанка Петрија (Мирјана Карановић), удаје се за сељака Добривоја (Марко Николић). Добривојева мајка (Љиљана Крстић) мрзи Петрију, јер је ступила у брак без мираза. Због сукоба са његовом мајком, Добривоје прети да ће избацити Петрију на улицу, али то не чини када сазнаје да је Петрија трудна. Девет месеци касније, током жетве, Петрија почиње да се порађа и враћа се на имање где се порађа у штали. Због обичаја који налаже да свекрва мора да пресече пупчану врпцу, Петрија не сече пупчану врпцу након порођаја, чекајући да се њена свекрва врати са жетве, и због тога дете умире. Петрија оптужује своју свекрву да се намерно задржала у пољу да не би исекла пупчану врпцу и тиме убила дете. Годину дана касније, Добривоје и Петрија добијају кћерку, која умире током Народноослободилачке борбе у Другом светском рату од дифтерије. Након што су изгубили двоје деце, Добривоје закључује да Петрија носи несрећу те јој говори да мора да оде.

Желевши да избегне срамоту враћања својој породици, Петрија се запошљава као конобарица код старијег гостионичара Љубише (Павле Вуисић). Након неколико месеци рада, Петрија наилази на Добривоја на пијаци и сазнаје да се поново оженио и добио сина. Љубиша и Петрија се зближавају око својих тешких живота, и проналазе поштовање једно према другом. На послу, Петрија упознаје Мису (Драган Максимовић), младог рудара и виолинисту, склоног пићу и весељу. Она у почетку одбија његове покушаје завођења, сматрајући да је превише незрео, али посустаје када јој он да до знања да жели да је ожени. Комунистички револуционари уништавају Љубишину гостионицу, прозивајући га капиталистом, и он напушта село.

Миса и Петрија се венчавају, и проводе заједно најлепше године Петријиног живота. Једне вечери, Миса бива повређен у руднику и нога му бива сломљена на три места, што Петрија приписује њеном окопавању купуса на Светог Козму и Дамјана, црквени празник и нерадан дан. Миса бива послат за Београд на лечење, а Петрија, заједно са рударом Каменчетом (Вељко Мандић), одлази за Београд да га посети. Након операције, Миса се враћа у село, са једном краћом ногом. Сматрајући да је због своје онемоћалости мањи мушкарац, Миса се окреће пићу и кафани што доводи до раскола између њега и Петрије. Током једне кафанске вечери, Миса има срчани удар и поново бива превезен за Београд, где сазнаје да има цирозу јетре. Петрија поново одлази до Београда да види Мису, и опрашта се од њега. Недуго затим, она добија писмо да је Миса умро.

Рудник у Петријином селу бива затворен 1967. године, а недуго затим воз који је пролазио кроз село бива укинут. Као старија жена, Петрија чека да јој се јави Миса и да је позове да му се придружи у надгробном животу, што она очекује да се неће скоро десити, јер је чека још дуг живот.[15]

Улоге

уреди
  • Олгица Петровић — Болничарка
  • Људмила Лисина — Рускиња
  • Каменко Митић — Рудар 1
  • Растко Тадић — Рудар 2
  • Тони Лауренчић — Омладинац
  • Мило Мирановић — Фризер
  • Цвијета Месић — Вратарка
  • Радмила Живковић — Јелена
  • Душан Антонијевић — Железничар
  • Новак Станојевић — Поп
  • Ратислава Гацић — Косана
  • Синиша Кукић — Сељак 1
  • Душан Тадић — Сељак 2
  • Петар Лупа — Никола Дрвењак

    • Настанак

    уреди

    Предпродукција

    уреди

    Роман Петријин венац, писца и дисидента Драгослава Михаиловића објављен је 1975. године, након чега је доживео велики критички и комерцијални успех.[16] Роман је био први добитник Андрићеве награде за најбољи роман и номинован је за НИН-ову награду 1976. године.[17] Те исте године, дело је први пут адаптирано, за позориште, од стране студената четврте године Факултета драмских уметности у режији Огњенке Милићевић. Изведена у Атељеу 212, представа је била монодрама, а улогу Петрије тумачила је Снежана Савић.[18][19][20] До краја 1976. године, представа је изведена и у Народним позориштима у Београду, Нишу и Лесковцу.[21]

    Срђан Карановић је роман прочитао 1977. године на летовању у Грчкој и понудио је Телевизији Београд да адаптира роман у серију.[22] О одлуци је у интервјуу за часопис Кинотека рекао: „После Мириса пољског цвећа било ми је мало доста натуршчика и естетског несташлука који у њему постоји. Хтео сам да се мало уозбиљим и онда је настао Петријин венац.”[23] Уредници Телевизије Београд, предвођени Вуком Крњевићем, су желели да понове колосални успех Карановићеве серије Грлом у јагоде. Након промене уредништва, незадовољни Карановићевим предлогом да серија буде дуга десет епизода, уредници су постепено захтевали од Карановића да преправља сценарио и смањи број планираних епизода, док на крају Карановић није одлучио да роман адаптира у филм.[24] Карановићева одлука да адаптира Петријин венац у филм изненадила је бројне књижевне и филмске критичаре Југославије, који су сматрали да је роман немогуће адаптирати. Петријин венац је био Карановићев први покушај адаптације књижевног дела и о томе је рекао: „Желео сам да се намучим и исцедим из себе нешто што је на свој начин аутентично и другачије. Филмови су у ствари нека врста игра, а у свакој игри постоје различита правила. Користио сам различита правила у снимању различитих филмова.”[24][25] Карановић је ради тачности приказа српског села, екстензивно истраживао сеоске обичаје и традиције, у сарадњи са етнологом Ранком Баришићем.[24][26]

    Филм је настао у копродукцији Центар филма и Телевизије Београд, док је сценарио настао као заједнички рад Срђана Карановића и Рајка Грлића. Писање сценарија је прво понуђено Драгославу Михаиловићу, али је он ту понуду одбио.[26] Грлић је у разговору за емисију Заводљива телевизија умањио свој допринос на сценарију филма рекавши да је његова улога била да заједно са Карановићем креира „драматуршки оквир” око којег би Карановић касније написао читав сценарио.[27] Део филма је финансирала Комисија за културу Србије, која је заузврат тражила да се филм преради у телевизијску мини-серију у четири наставка.[28]

    Продукција

    уреди

    Мирјана Карановић није била први избор режисера Срђана Карановића за улогу Петрије Ђорђевић. За Карановићеву, Срђан Карановић је сазнао по препоруци режисера Горана Марковића, и у тренутку припреме филма, она је била студент четврте године Факултета драмских уметности.[29] Карановићева је прошла три круга пробних снимања пре него што је одабрана за улогу Петрије јер је по речима Срђана Карановића, Петрију „другачије замишљао”.[30] Сцена у којој Петрија губи своје прво дете, била је пресудна при одабиру Карановићеве за улогу Петрије. У разговору за емисију Заводљива телевизија Карановићева је рекла: „Ја сам [ту сцену] урадила, како, не знам. И сви су одахнули. После су ми рекли да су сви чекали да се та сцена заврши, да би онда били сигурни да ја могу да одиграм ту улогу.”[27] О кастингу Карановићеве у улогу Петрије, Карановић је рекао: „Главни проблеми су били док нисмо нашли главну глумицу. Када смо је нашли, кад сам се уверио да је Мирјана Карановић одлична за ту улогу, најбоља од свих које смо звали на пробна снимања, и кад сам се уверио да ми није никакав род[а], све је даље текло без проблема.”[31]

    Улогу старије Петрије и приповедача филма тумачила је Даринка Живковић, натуршчик из села Доња Мутница близу Параћина. Она је одабрана за улогу Петрије, када је примећена од стране директора за кастинг при повратку из њиве. Кастовању Даринке се противио њен муж Милорад који је у интервјуу за Вечерње новости рекао: „Нема ту пуно да се збори, ја сам узео жену, честиту сељанку, а не глумицу.” Милорад није дозвољавао Даринки да спава ван куће током снимања, па ју је сниматељска екипа сваке вечери враћала кући и долазила по њу сутрадан ујутру. Касније, Милорад је забранио Даринки да оде у Пулу на Филмски фестивал у Пули рекавши јој: „Жени је место у кући, а не тамо негде, где никога не познајеш!”[32] Даринка је упркос свему имала позитивно искуство током снимања, рекавши у интервјуу за Политику: „Опет ме је преплавио понос што је мени, обичној сељанки, успело да удовољим свим замислима режисера, а толики људи се школују за глумце, а никада се не појаве на филму.”[33]

    Филм је сниман на локацији у поморавском селу Сењски рудник у близини Деспотовца, а директор фотографије био је Томислав Пинтер.[34][35] Карановић је постигао уникатни изглед филма описивајући Пинтеру да би желео да филм изгледа „као када би Висконти дошао на српско село и снимио филм”.[24] Снимање је трајало од краја 1979. године до марта 1980. године.[25]

    Музику за филм компоновао је Зоран Симјановић. Описана као Симјановићева „најсрпскија тема”, тема за филм Петријин венац настала је под Симјановићевим инсистирањем да за тему користи виолину, а не хармонику јер је хармоника у српску музику „ушла много касније”. Музику је одсвирао Александар Шишић, у том тренутку вођа Народног оркестра Радио Београда. О Шишићу, Симјановић је рекао да га је: „највише ценио као интерпретатора такве музике” и да је зато одабран за свирање Симјановићеве композиције.[36][37]

    Неколико сцена из филма морало је да буде исечено или измењено ради цензуре. Реплика „Боље му је да умре са две, него да живи с једну ногу” коју Петрија изговара доктору Николићу након Мисине несреће у руднику, морала је да буде исечена како се не би повукле нежељене паралеле са ампутацијом ноге Јосипа Броза Тита, која је извршена у време снимања филма. Цензори су такође захтевали измене на сценама параде и краја филма, који је цензор описао као: „црну слику света, социјалистичке реалности”. Карановић је невољно начинио ове измене пре премијере филма на Филмском фестивалу у Пули.[38]

    Критика и пријем

    уреди

    Петријин венац је имао своју ванфестивалску премијеру 27. августа 1980. године у биоскопу „Јадран”, и био је комерцијални успех, надмашивши амерички филм Крамер против Крамера по броју проданих карата, реткост за југословенски филм.[39]

    Мишљења домаћих критичара била су махом позитивна. У рецензији за Књижевне новине, Милорад Вучелић описује филм као „филм завидног професионалног нивоа” и о њему пише: „Карановићев филм за који се без предомишљања може рећи да представља његово досад најбоље остварење, уверљиво доказује и показује да уметност може бити аутентичнија од самих докумената.”[40] У рецензији за босанскохерцеговачки часопис Синеаст, филмолог Северин М. Франић написао је о филму: „Петријин венац је емотивно пребогат филм, вођен дисциплиновано, умерен у казивању неких значајнијих истина о животу, бриљантан код избора глумице која ће тумачити лик Петрије, Мирјане Карановић”, али је нагласио да је филм инфериоран оригиналном роману и да му недостаје одређена „духовно-мисаона тежина”.[41][42] У рецензији у којој пореди филм са романом за часопис Књижевна реч, Богдан Калафатовић говори о филму: „Градећи Петријин свет, Карановић је свему хтео да пружи печат аутентичности [...] Међутим, и поред познавања [sic] на прецизан социјални контекст, и поред тачног избора амбијента, Карановић је врло ретко успевао да се уздигне изнад нивоа илустрације романа.”[43][44]

    Награде

    уреди

    Листа значајнијих награда које је филм освојио или за које је био номинован:

    Награда Категорија Номинован Резултат
    Награде Филмског фестивала у Пули[45] Златна арена за најбољи филм Петријин венац Освојено
    Златна арена за најбољу главну женску улогу Мирјана Карановић Освојено
    Награда Јелен Петријин венац Номинација
    Награде Фестивала —„ Филмски сусрети”[46][47] Гран при „Ћеле кула” Мирјана Карановић Освојено
    Награда за женску епизодну улогу Радмила Живковић Освојено
    Наградна повеља Драган Максимовић Освојено
    Награде Фестивала филмског сценарија у Врњачкој Бањи[48] Награда за сценарио према књижевном делу Срђан Карановић Освојено
    Специјална награда града домаћина Мирјана Карановић Освојено
    Награде Фестивала медитеранског филма у Монтпељеу[49] Специјална награда Срђан Карановић Освојено

    Остали успеси

    уреди

    Петријин венац се два пута пронашао на листама најбољих домаћих филмова по гласовима филмских критичара. Прва листа сачињена од тридесет филмова и састављена 1983. године анкетним испитивањем југословенских критичара и теоретичара од стране чланова филмске редакције ТВ Београд, Илустроване Политике и Центра за истраживање програма и аудиторијума, прогласила је Петријин венац 22. најбољим југословенски филмом насталим у периоду од 1945 до 1982. године.[50] Друга листа, састављена 1996. године од стране Југословенског одбора Академије филмских уметности и наука и сачињена од десет филмова, прогласила је Петријин венац за осми најбољи југословенски филм настао у периоду од 1945 до 1995. године.

    Југословенска кинотека је, у складу са својим овлашћењима на основу Закона о културним добрима, 28. децембра 2016. године прогласила сто српских играних филмова (из периода од 1911 до 1999) за културно добро од великог значаја. На тој листи се налази и филм Петријин венац.[51][52]

    Телевизијска мини-серија

    уреди

    Истоимена телевизијска мини-серија, снимана истовремено са филмом, емитована је на првом каналу Телевизије Београд у периоду од једанаестог јануара до првог фебруара 1982. године.[53] Сцене које су снимане специфично за серију снимане су камером од 16 милиметара, док су сцене које се појављују и у филму и у серији снимане камером од 35 милиметара.[54] Телевизијска серија је топло прихваћена од стране домаћих и страних критичара, и била је, са серијама Коже и Непокорени град, најгледанија серија 1982. године.[55][56][57]

    Епизоде

    уреди
    Бр. еп.
    (укупно)    		Бр. еп.
    (у сезони)    		НасловРедитељСценаристаПремијера
    11Увеличане сликеСрђан КарановићСрђан Карановић, Рајко Грлић11. јануар 1982. (1982-01-11)
    22Најлепше годинеСрђан КарановићСрђан Карановић, Рајко Грлић18. јануар 1982. (1982-01-18)
    33НесрећаСрђан КарановићСрђан Карановић, Рајко Грлић24. јануар 1982. (1982-01-24)
    44Последњи возСрђан КарановићСрђан Карановић, Рајко Грлић1. фебруар 1982. (1982-02-01)

    Напомене

    уреди
    1. ^ У даљем тексту режисер појашњава: "Због истог презимена новинари су ме често питали да ли смо род. Увек сам се згражао од непотизма сваке врсте. Данас је непотизам скоро нормална ствар, имамо масу филмова који су чисто породична мануфактура. Међутим, по мом васпитању и у мојој младости то је био велики грех, као и плагијат"

    Референце

    уреди
    1. ^ „Centar Film”. Centar Film (на језику: енглески). Приступљено 2024-12-07. 
    2. ^ Goulding 2002, стр. 150.
    3. ^ Мира Карановић после 33 године у кући из Петријиног венца („Блиц“, 24. јул 2013)
    4. ^ Умрла Даринка Живковић из „Петријиног венца“ (Б92, 8. новембар 2013)
    5. ^ „Slava rudara i sećanje na tragediju u „Ciganaskom potkopu"”. Politika Online. Приступљено 2024-12-08. 
    6. ^ Белић, Драган (30. јул 1980). „Вашар срећних волшебника”. Борба. 206: 9. 
    7. ^ „Велика Златна арена "Петријином венцу"”. Борба. 212: 2. 3. август 1980. 
    8. ^ „27. filmski festival – Arhiva Pula Film Festivala” (на језику: хрватски). Приступљено 2024-12-07. 
    9. ^ „Филм године "Петријин венац"”. Глас Истре. 179: 9. 3. август 1980. 
    10. ^ Милошевић, М. (16. август 1980). „Венецијански филмски заокрет”. Борба. 225: 10. 
    11. ^ Илић, Драган (28. октобар 2015). „Snimljeni romani”. www.vreme.com (на језику: српски). Приступљено 2024-12-08. 
    12. ^ „Сто српских играних филмова (1911-1999) проглашених за културно добро од великог значаја”. www.kinoteka.org.rs (на језику: енглески). Приступљено 2024-12-07. 
    13. ^ „Premijerno - restauriran "Petrijin venac"”. Kaleidoskop. Приступљено 2024-12-07. 
    14. ^ „Премијера рестаурираног филма „Петријин венац“”. www.kinoteka.org.rs (на језику: енглески). 2018-11-08. Приступљено 2024-12-07. 
    15. ^ Goulding 2002, стр. 154 - 156.
    16. ^ Стојановић, Зора (јун/јул 1976). „Драгослав Михајловић "Петријин венац"” (PDF). Поља. 208-209: 28. 
    17. ^ „Награда "Иво Андрић" - Драгославу Михајловићу”. Књижевне новине. 520: 12. 1. октобар 1976. 
    18. ^ Sudar, Suzana (2021-10-21). „Tajna "Petrijinog venca": Priča koja četiri decenije opčinjava publiku”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2024-12-08. 
    19. ^ „Водич кроз Београд”. Борба. 149: 14. 1. јун 1976. 
    20. ^ „Snežana Savić, aktuelna Koštana i Petrija '76: Likovi koji emotivno vezuju”. Приступљено 2024-12-10. 
    21. ^ Позориште - годишњак 1976. Музеј позоришне уметности СР Србије. 25. децембар 1977. стр. 3, 34, 45, 63. 
    22. ^ Њежић 2019, стр. 13.
    23. ^ Димитријевић, Зорица (јануар 2019). „Лепо је када је филм после 40 година и даље жив” (PDF). Кинотека (24): 61. 
    24. ^ а б в г B92. „Karanović: Hteo sam da napravim drugačiji film o selu”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2024-12-08. 
    25. ^ а б „Srđan Karanović o problemima domaće kinematografije: YU film u procepu između Istoka i Zapada”. Приступљено 2024-12-10. 
    26. ^ а б Њежић 2019, стр. 15.
    27. ^ а б Заводљива телевизија - Креатори серија: Петријин венац — РТС, 11. новембар 2023.
    28. ^ Јовановић, Маја (4. фебруар 1982). „Обрасци културе Рут Бенедикт”. Књижевне новине. 641: 36. 
    29. ^ Вељић, Александар (август 1980). „Упорност се исплатила”. Студио. 856: 12—13. 
    30. ^ Sudar, Suzana (2021-10-21). „Tajna "Petrijinog venca": Priča koja četiri decenije opčinjava publiku”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2024-12-12. 
    31. ^ Димитријевић, Зорица (јануар 2019). „Лепо је када је филм после 40 година и даље жив” (PDF). Кинотека (24): 59. 
    32. ^ Њежић 2019, стр. 52 - 57.
    33. ^ Gligorijević, Zorica. „Darinkin venac uspomena na Petriju”. Politika Online. Приступљено 2024-12-12. 
    34. ^ Moldovan, Snežana (2022-07-03). „Mirjana Karanović odigrala je ulogu života u Senjskom Rudniku: Odavde je krenuo njen put do zvezda”. Ona.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-12-13. 
    35. ^ Стефановић, Димитрије (29. децембар 2008). „Маестро објектива и режисер о деци”. Борба. 28,645: 7. 
    36. ^ Ћирић, Соња (1. март 2006). „Muzike za sećanje”. www.vreme.com/ (на језику: српски). Приступљено 2024-12-13. 
    37. ^ „Deset domaćih filmova sa najboljom filmskom muzikom”. espreso.co.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-12-13. 
    38. ^ Њежић 2019, стр. 26 - 32.
    39. ^ Јовановић, Маја (4. фебруар 1982). „Обрасци културе Рут Бенедикт”. Књижевне новине. 
    40. ^ Вучелић, Милорад (26. септембар 1980). „Снага подношења”. Књижевне новине. 611: 31 — 32. 
    41. ^ Франић, Северин М. (1980). „Литература у филму”. Синеаст. 47/48. 
    42. ^ Ђерић, Зоран (2009). Поетика српског филма. Бања Лука: Бесједа. стр. 219 — 221. ISBN 978-99938-1-104-6. 
    43. ^ Калафатовић, Богдан (1980). „Венац страдања и патње”. Књижевна реч. 152. 
    44. ^ Калафатовић, Богдан (1985). Знаци са екрана. Србија: Институт за филм. стр. 96 — 98. 
    45. ^ „27. filmski festival – Arhiva Pula Film Festivala” (на језику: хрватски). Приступљено 2024-12-12. 
    46. ^ „Историјат”. web.archive.org. 2021-01-31. Архивирано из оригинала 31. 01. 2021. г. Приступљено 2024-12-12. 
    47. ^ „Гран при Мирјани Карановић”. Борба: 2. 31. август 1980. 
    48. ^ „Festival filmskog scenarija - Vrnjačka Banja”. www.screenfest.org.rs. Приступљено 2024-12-12. 
    49. ^ „Cinemed.tm.fr - Festival international Cinéma Méditerranéen Montpellier |”. web.archive.org. 2014-07-26. Архивирано из оригинала 26. 07. 2014. г. Приступљено 2024-12-16. 
    50. ^ „TOP 30 najboljih jugoslovenskih filmova prema izboru domaćih kritičara (1947 - 1982)”. Приступљено 2024-12-15. 
    51. ^ „Сто српских играних филмова (1911—1999) проглашених за културно добро од великог значаја”. Југословенска Кинотека. Приступљено 5. 2. 2021. 
    52. ^ „Зашто смо бирали 100 најбољих српских филмова” (PDF). Кинотека. 2: 30 — 34. фебруар 2017. 
    53. ^ „Петријин венац”. Борба. 296: 14. 10. јануар 1982. 
    54. ^ Њежић 2019, стр. 20.
    55. ^ Шекир, Ферхат (1983). „Музика и фолклор - привлачан ТВ програм за Алжирце”. РТВ: Теорија и пракса. 23: 44. 
    56. ^ Белић, Драган (7. октобар 1982). „Сумњива веза”. Борба. 274: 9. 
    57. ^ „Božićni i novogodišnji običaji naših naroda: Prskalice pomažu suncu da savlada zimski mrak (1982)”. Приступљено 2024-12-22. 

    Литература

    уреди

    Спољашње везе

    уреди
    Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Петријин_венац_(филм)&oldid=28931862”