Петријин венац (филм)
Петријин венац је југословенски драмски филм из 1980. године у режији Срђана Карановића, по сценарију који је Карановић написао заједно са Рајком Грлићем. Филм је базиран на истоименом роману Драгослава Михаиловића, који је био консултант током снимања.[1]
| Петријин венац | |
|---|---|
 Филмски постер | |
| Жанр | социјална драма |
| Режија | Срђан Карановић |
| Сценарио | Срђан Карановић Рајко Грлић Драгослав Михаиловић |
| Продуцент | Милан Жмукић Александар Стојановић |
| Главне улоге | Мирјана Карановић Драган Максимовић Павле Вуисић Марко Николић |
| Музика | Зоран Симјановић |
| Директор фотографије | Томислав Пинтер |
| Сценограф | Миодраг Мирић |
| Сниматељ | Живко Залар |
| Монтажа | Бранка Чеперац |
| Продуцентска кућа | Центар филм ТВ Београд |
| Година | 1980. |
| Трајање | 99 минута |
| Земља | СФР Југославија |
| Језик | српскохрватски |
| IMDb веза | |
Радња филма прати живот Петрије (Мирјана Карановић у својој дебитантској улози), жене из рударског села у околини Ћуприје, и њен однос са тројицом мушкараца у предратном, ратном и послератном периоду у Југославији.[2] Поставу филма такође чине: Марко Николић у улози Добривоја, Павле Вујисић у улози Љубише и Драган Максимовић у улози Мисе. Улогу старе Петрије и приповедача филма имала је Даринка Живковић, натуршчик.[3] Филм је сниман крајем 1979. године и почетком 1980. године, на локацији у Сењском Руднику,[4] а музику филма је компоновао Зоран Симјановић.[5]
Петријин венац је имао своју премијеру 22. фебруара 1980. године и био је велики критички и комерцијални успех. Након успеха филма, телевизијска мини-серија снимана у исто време је емитована на првом каналу Телевизије Београд.[6] На двадесет и седмом Филмском фестивалу у Пули, Петријин венац је освојио Велику златну арену за најбољи филм, а Мирјана Карановић је освојила Златну арену за најбољу главну женску улогу.[7][8] Филм је затим емитован на Филмском фестивалу у Венецији као једини представник југословенског филма.[9]
Југословенска кинотека је 2016. године, у складу са својим овлашћењима, прогласила Петријин венац за културно добро од великог значаја.[10] Две године касније, кинотека је у сарадњи са ВИП мобајлом и Центар филмом рестаурирала филм. Рестаурисани филм је претпремијерно приказан у Чачку 12. новембра, а премијерно у свечаној сали Југословенске кинотеке 15. новембра 2018.[11][12]
Радња
уредиПетрија (Даринка Живковић), остарела, али витална и ведра српска сељанка присећа се, кроз ретуширане фотографске радове, свог живота у селу у близини Ћуприје, од тридесетих година прошлог века преко Другог светског рата до послератног раздобља.
Тридесетих година прошлог века, млада сељанка Петрија (Мирјана Карановић), удаје се за сељака Добривоја (Марко Николић). Добривојева мајка (Љиљана Крстић) мрзи Петрију, јер је ступила у брак без мираза. Због сукоба са његовом мајком, Добривоје прети да ће избацити Петрију на улицу, али то не чини када сазнаје да је Петрија трудна. Девет месеци касније, током жетве, Петрија почиње да се порађа и враћа се на имање где се порађа у штали. Због обичаја који налаже да свекрва мора да пресече пупчану врпцу, Петрија не сече пупчану врпцу након порођаја, чекајући да се њена свекрва врати са жетве, и због тога дете умире. Петрија оптужује своју свекрву да се намерно задржала у пољу да не би исекла пупчану врпцу и тиме убила дете. Годину дана касније, Добривоје и Петрија добијају кћерку, која умире током Народноослободилачке борбе у Другом светском рату од болести. Након што су изгубили двоје деце, Добривоје закључује да Петрија носи несрећу те јој говори да мора да оде.
Желевши да избегне срамоту враћања својој породици, Петрија се запошљава као конобарица код старијег гостионичара Љубише (Павле Вуисић). Након неколико месеци рада, Петрија наилази на Добривоја на пијаци и сазнаје да се поново оженио и добио сина. Љубиша и Петрија се зближавају око својих тешких живота, и проналазе поштовање једно према другом. На послу, Петрија упознаје Мису (Драган Максимовић), младог рудара и виолинисту, склоног пићу и весељу. Она у почетку одбија његове покушаје завођења, сматрајући да је превише незрео, али посустаје када јој он да до знања да жели да је ожени. Комунистички револуционари уништавају Љубишину гостионицу, прозивајући га капиталистом, и он напушта село.
Миса и Петрија се венчавају, и проводе заједно најлепше године Петријиног живота. Једне вечери, Миса бива повређен у руднику и нога му бива сломљена на три места, што Петрија приписује њеном окопавању купуса на Светог Козму и Дамјана, црквени празник и нерадан дан. Миса бива послат за Београд на лечење, а Петрија, заједно са рударом Каменчетом (Вељко Мандић), одлази за Београд да га посети. Након операције, Миса се враћа у село, са једном краћом ногом. Сматрајући да је због своје онемоћалости мањи мушкарац, Миса се окреће пићу и кафани што доводи до раскола између њега и Петрије. Током једне кафанске вечери, Миса има срчани удар и поново бива превезен за Београд, где сазнаје да има цирозу јетре. Петрија поново одлази до Београда да види Мису, и опрашта се од њега. Недуго затим, она добија писмо да је Миса умро.[13]
Рудник у Петријином селу бива затворен 1967. године, а недуго затим воз који је пролазио кроз село бива укинут. Као старија жена, Петрија чека да јој се јави Миса и да је позове да му се придружи у надгробном животу, што она очекује да се неће скоро десити, јер је чека још дуг живот.
Улоге
уреди- Мирјана Карановић — Петрија Ђорђевић
- Даринка Живковић — Стара Петрија
- Драган Максимовић — Миса
- Павле Вуисић — Љубиша
- Марко Николић — Драгослав
- Мића Томић — Фотограф
- Љиљана Крстић — Вела Бугарка, Петријина свекрва
- Оливера Марковић — Врачара
- Вељко Мандић — Каменче
- Милош Жутић — Инжењер Марковић
- Раде Марковић — Доктор Николић
- Бранко Цвејић — Доктор Станимировић
- Душан Антонијевић — Железничар
- Богосава Никшић (кредитована као Богосава Бијелић) — Болничарка
- Људмила Лисина — Руска докторка
Настанак
уредиРоман Петријин венац, писца и дисидента Драгослава Михаиловића објављен је 1975. године, након чега је доживео велики критички и комерцијални успех. Роман је био први добитник Андрићеве награде за најбољи роман и номинован је за НИН-ову награду.[14] Годину дана касније, дело је први пут адаптирано, за позориште, од стране студената четврте године Факултета драмских уметности у режији Огњенке Милићевић. Изведена у Атељеу 212, представа је била монодрама, а улогу Петрије тумачила је Снежана Савић.[15][16][17] До краја 1976. године, представа је изведена и у Народним позориштима у Београду, Нишу и Лесковцу.[18]
Срђан Карановић је роман прочитао 1976. године и понудио је Телевизији Београд да адаптира роман у серију. Уредници Телевизије Београд су желели да понове колосални успех Карановићеве серије Грлом у јагоде али су, незадовољни Карановићевим предлогом да серија буде дуга десет епизода, постепено захтевали од Карановића да преправи сценарио и смањи број планираних епизода, док на крају Карановић није одлучио да роман адаптира у филм.[19]
Филм је настао у копродукцији Центар филма и Телевизије Београд, док је сценарио настао као заједнички рад Срђана Карановића и Рајка Грлића. Грлић је у разговору са емисију Заводљива телевизија умањио свој допринос на сценарију филма рекавши да је његова улога била да заједно са Карановићем креира „драматуршки оквир” око којег би Карановић касније написао читав сценарио.[20] Део филма је финансирала Комисија за културу Србије, која је заузврат тражила да се филм преради у телевизијску мини-серију у четири наставка.[21]
Телевизијска мини-серија
уредиИстоимена телевизијска мини-серија, снимана истовремено са филмом, емитована је у периоду од једанаестог јануара до првог фебруара 1982. године.[22]
Епизоде
уреди| Бр. еп. (укупно) | Бр. еп. (у сезони) | Наслов | Редитељ | Сценариста | Премијера |
|---|---|---|---|---|---|
| 1 | 1 | Увеличане слике | Срђан Карановић | Срђан Карановић, Рајко Грлић | 11. јануар 1982. |
| 2 | 2 | Најлепше године | Срђан Карановић | Срђан Карановић, Рајко Грлић | 18. јануар 1982. |
| 3 | 3 | Несрећа | Срђан Карановић | Срђан Карановић, Рајко Грлић | 24. јануар 1982. |
| 4 | 4 | Последњи воз | Срђан Карановић | Срђан Карановић, Рајко Грлић | 1. фебруар 1982. |
Културно добро
уредиЈугословенска кинотека је, у складу са својим овлашћењима на основу Закона о културним добрима, 28. децембра 2016. године прогласила сто српских играних филмова (1911—1999) за културно добро од великог значаја. На тој листи се налази и филм Петријин венац.[23]
Референце
уреди- ^ „Centar Film”. Centar Film (на језику: енглески). Приступљено 2024-12-07.
- ^ Мира Карановић после 33 године у кући из Петријиног венца („Блиц“, 24. јул 2013)
- ^ Умрла Даринка Живковић из „Петријиног венца“ (Б92, 8. новембар 2013)
- ^ „Slava rudara i sećanje na tragediju u „Ciganaskom potkopu"”. Politika Online. Приступљено 2024-12-08.
- ^ Белић, Драган (30. јул 1980). „Вашар срећних волшебника”. Борба. 206: 9.
- ^ Илић, Драган (28. октобар 2015). „Snimljeni romani”. www.vreme.com (на језику: српски). Приступљено 2024-12-08.
- ^ „Велика Златна арена "Петријином венцу"”. Борба. 212: 2. 3. август 1980.
- ^ „27. filmski festival – Arhiva Pula Film Festivala” (на језику: хрватски). Приступљено 2024-12-07.
- ^ Милошевић, М. (16. август 1980). „Венецијански филмски заокрет”. Борба. 225: 10.
- ^ „Сто српских играних филмова (1911-1999) проглашених за културно добро од великог значаја”. www.kinoteka.org.rs (на језику: енглески). Приступљено 2024-12-07.
- ^ „Premijerno - restauriran "Petrijin venac"”. Kaleidoskop. Приступљено 2024-12-07.
- ^ „Премијера рестаурираног филма „Петријин венац“”. www.kinoteka.org.rs (на језику: енглески). 2018-11-08. Приступљено 2024-12-07.
- ^ „Петријин венац”. Мој Тв. Приступљено 21. 1. 2021.
- ^ „Награда "Иво Андрић" - Драгославу Михајловићу”. Књижевне новине. 520: 12. 1. октобар 1976.
- ^ Sudar, Suzana (2021-10-21). „Tajna "Petrijinog venca": Priča koja četiri decenije opčinjava publiku”. NOVA portal (на језику: српски). Приступљено 2024-12-08.
- ^ „Водич кроз Београд”. Борба. 149: 14. 1. јун 1976.
- ^ „Snežana Savić, aktuelna Koštana i Petrija '76: Likovi koji emotivno vezuju”. Приступљено 2024-12-10.
- ^ Позориште - годишњак 1976. Музеј позоришне уметности СР Србије. 25. децембар 1977. стр. 3, 34, 45, 63.
- ^ B92. „Karanović: Hteo sam da napravim drugačiji film o selu”. B92.net (на језику: српски). Приступљено 2024-12-08.
- ^ Заводљива телевизија - Креатори серија: Петријин венац — РТС, 11. новембар 2023.
- ^ Јовановић, Маја (4. фебруар 1982). „Обрасци културе Рут Бенедикт”. Књижевне новине. 641: 36.
- ^ „Петријин венац”. Борба. 296: 14. 10. јануар 1982.
- ^ „Сто српских играних филмова (1911—1999) проглашених за културно добро од великог значаја”. Југословенска Кинотека. Приступљено 5. 2. 2021.
