Сандук са девојачким миразом (Косово и Метохија)

Мираз је поклон који породица младе даје младожењиној породици на дан венчања. Многи људи мисле да је то допринос младине породице будућим трошковима који настају њеним усељењем у младожењин дом. У патријархалном друштву, уколико млада има браће, мираз који млада добије приликом удаје био је све што она добија од родитеља и није имала право на друго наследство.[1] У Србији је ово прекинуто законском регулативом после Другог светског рата када сва деца и мушка и женска добијају једнако права на наследство. Међутим и поред тога у многим сеоским срединама и даље се задржао овакав обичај тако што се ћерка добровољно одриче свог дела наследства. Самим тим значај мираза је некада био већи него што је то сада и били су већи материјални износи у питању.

Уколико млада нема браће онда је она миражџика (негде зову и миражинка) и њој припада право да у мираз добије део родитељског имања или цело имање ако нема других сестара. Данас се за миражџику обично сматра ћерка јединица тј. млада која нема ни браће ни сестара. У случају раскида брака, мираз се враћа млади.

Мираз је древни обичај, а његово постојање вероватно претходи записима о томе. Мираз се и даље очекује и тражи као услов за прихватање брачног предлога у неким деловима света, углавном у дијеловима Азије, Северне Африке и Балкана. У неким азијским земљама спорови везани за мираз понекад резултирају насиљем над женама, укључујући убиства и нападе киселином.[2][3][4] Обичај мираза је најчешћи у културама које су изразито патрилинеарне и које очекују да жене живе са или у близини породице свог мужа (патрилокалност).[5] Мираз има дугу историју у Европи, Јужној Азији, Африци и другим деловима света.[5]

ДефиницијаУреди

Мираз је пренос родитељске имовине на кћерку да се уда (тј. 'inter vivos'), а не у случају смрти власника (mortis causa).[6] Миразом се успоставља врста брачног фонда, чија природа може знатно да варира. Овај фонд може пружити елемент финансијске сигурности у удовству или против несавесног мужа, а на крају можда може да омогући бригу о њеној деци.[6] Мираз такође може помоћи у оснивању брачног домаћинства, те стога може укључивати покућанске предмете као што су постељина и намештај.

Локално, мираз или девојачка спрема се назива јахез на урду, персијском и арапском језику; дахез на хиндустанском, dāj на панџапском, дајџо на непалском,[7] çeyiz на турском, џоутук на бенгалском, ђаџуанг на мандаринском, варадачанај на тамилском, стриданам на малајаламу, мираз на српскохрватском, а у разним деловима Африке као серотвана,[8] идана, садукуат или мугтаф.[9][10][11]

ПореклоУреди

 
Aussteuerschrank – ормар за мираз, тренутно у немачком музеју у Хауенштајну.

Компаративно истраживање антрополога Џека Гудија о миразним системима широм света користећи Етнографски атлас показало је да је мираз облик наслеђивања који се налази у широком распону евроазијских друштава од Јапана до Ирске који практикују „дивергентну деволуцију“, тј. која преносе имовину на децу оба пола. Ова пракса се разликује од већине подсахарских афричких друштава која практикују „хомогено наслеђивање“ у којем се имовина преноси само на децу истог пола као носиоца имовине. Ова афричка друштва карактерише пренос „цене невесте“, новца, робе или имовине коју младожења или његова породица дају родитељима невесте (не самој младој).[12]

Гуди је показао историјску корелацију између праксе „дивергентне децентрализације“ (мираза) и развоја интензивне плужне пољопривреде, с једне стране, и хомогеног наслеђа (невеста) и екстензивне пољопривреде (окопавања мотиком), с друге стране.[13] Ослањајући се на рад Естер Босеруп, Гуди примећује да се полна подела рада разликује у интензивној плужној пољопривреди и опсежној променљивој хортикултури. У ретко насељеним регионима где се одвија променљива култивација, већину посла обављају жене. Ово су друштва која дају цену млади. Босеруп даље повезује преусмеравање хортикултуре са праксом полигамије, те се за младу плаћа као накнаду њеној породици за губитак радника. У плужној пољопривреди која се углавном заснива на мушком раду, даје се мираз.[14] Плужна пољопривреда је повезана са приватним власништвом, а брак има тенденцију да буде моногаман, да задржи имовину унутар нуклеарне породице. Ужа породица су преферентни брачни партнери како би се задржала имовина унутар групе.[15]

Постоји научна дебата о Гудијевој теорији. Силвија Јанагиско тврди, на пример, да постоји низ друштава, укључујући делове Јапана, јужне Италије и Кине, која не подржавају Гудијеву тврдњу да је мираз облик женског наслеђа мушке имовине. Она напомиње да је Гудијева визија еволуцијски модел у којем ове историјске променљиве вероватно нису одлучујући фактори у данашње време.[16] Сузан Ман, насупрот томе тврди и даје примере где је чак и у касној царској Кини мираз био облик женског наслеђа.[17]

Станли Џ. Тамбјах (Гудиов коаутор у ранијем делу „Младино богатство и мираз”[18]) касније је тврдио да је Гудијева свеукупна теза остала релевантна у Северној Индији, иако је била потребна модификација како би се прилагодило локалној ситуацији. Он истиче да се мираз у Северној Индији само делимично користи као брачни фонд невесте, а да велики део иде директно у младожењину заједничку породицу. Иницијално се стиче утисак да ово негира Гудијев модел, осим што у Северној Индији заједничку породицу чине младожењини родитељи, његова ожењена браћа и неудате сестре и њихова деца треће генерације. Ова заједничка породица контролисала је овај део мираза, који су користили за финансирање мираза своје ћерке/сестре. Али када родитељи умру, и заједничка се породица подели, ово заједничко богатство се потом подели међу ожењеним синовима, тако да се ултиматно младин мираз дат заједничкој породици враћа њој и њеном мужу као њихов „брачни фонд“. [19]

Шлегел и Елоул су проширили Гудијев модел даљом статистичком анализом Етнографског атласа. Они тврде да је главни фактор у одређивању типа брачне трансакције тип имовине коју контролише домаћинство. Младино богатство циркулише имовину и жене, и типично је за друштва у којима је имовина ограничена. Мираз концентрише имовину и налази се у класама власника имовине или трговачким или земљопоседничким народима. Када породице дају мираз, не само да обезбеђују економску сигурност своје ћерке, већ јој „купују“ најбољег могућег мужа, а зета за себе.[20]

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Goody, Jack (1976). Production and Reproduction: A Comparative Study of the Domestic Domain. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 8. 
  2. ^ „BBC NEWS – Programmes – Crossing Continents – India's dowry deaths”. 16. 7. 2003. Архивирано из оригинала на датум 7. 4. 2016. Приступљено 20. 4. 2016. 
  3. ^ „Understanding and addressing violence against women” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала на датум 2016-03-07. 
  4. ^ „Combating Acid Violence in Bangladesh, India, and Cambodia” (PDF). Архивирано (PDF) из оригинала на датум 2012-12-24. 
  5. ^ а б „dowry | marriage custom”. Encyclopædia Britannica. Архивирано из оригинала на датум 2015-10-16. Приступљено 2015-10-14. 
  6. ^ а б Goody, Jack (1976). Production and Reproduction: A Comparative Study of the Domestic Domain. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 6. 
  7. ^ Stevan Harrell and Sara A. Dickey, "Dowry Systems in Complex Societies", Ethnology, Vol. 24, No. 2 (April 1985), pp. 105–120. JSTOR 3773553.
  8. ^ John L. Comaroff (1981), Rules and Processes, University of Chicago Press, ISBN 0-226-11424-4; Chapter 6
  9. ^ Anderson, S (2007). „"The economics of dowry and brideprice" in the”. Journal of Economic Perspectives. 21 (4): 151—174. doi:10.1257/jep.21.4.151. 
  10. ^ Charles Mwalimu (2007), The Nigerian Legal System: Public Law, Volume 1 (ISBN 978-0-8204-7125-9), pp. 546–551.
  11. ^ Bride price: an insult to women, a burden to men? Архивирано 2013-10-02 на сајту Wayback Machine, BBC News, August 30, 2004.
  12. ^ Goody, Jack (1976). Production and Reproduction: A Comparative Study of the Domestic Domain. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 7. 
  13. ^ Goody, Jack (1976). Production and Reproduction: A Comparative Study of the Domestic Domain. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 27—29. 
  14. ^ Goody, Jack (1976). Production and Reproduction: A Comparative Study of the Domestic Domain. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 32. 
  15. ^ Goody, Jack (1976). Production and Reproduction: A Comparative Study of the Domestic Domain. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 33—34. 
  16. ^ Yanagisako, Sylvia (1979). „Family and Household: The analysis of domestic groups”. Annual Review of Anthropology. 8: 171—72. doi:10.1146/annurev.an.08.100179.001113. 
  17. ^ Mann, S. (2008). Dowry Wealth and Wifely Virtue in Mid-Qing Gentry Households. Late Imperial China, 29(1S), 64–76.
  18. ^ (Cambridge University Press, 1973)
  19. ^ Tambiah, Stanley J. (1989). „Bridewealth and Dowry Revisited: The posit of women in Sub-Saharan Africa and North India”. Current Anthropology. 30 (4): 426. doi:10.1086/203761. 
  20. ^ Schlegel, Alice; Eloul, Rohn (1988). „Marriage Transactions: Labor, Property, Status”. American Anthropologist. 90 (2): 291—309. doi:10.1525/aa.1988.90.2.02a00030. 

ЛитератураУреди

  • Hirsch, Jennifer S., Wardlow, Holly, Modern loves: the Anthropology of Romantic Courtship & Companionate Marriage, Macmillan, 2006. ISBN 0-472-09959-0. Cf. Chapter 1 "Love and Jewelry", on contrasting a dowry and a bride price.
  • Kaplan, Marion, ed. The Marriage Bargain. Women and Dowries in European History (1985).
  • Kirshner, Julius. Marriage, dowry, and citizenship in late medieval and renaissance Italy (U of Toronto Press, 2015).
  • "Dowry & Inheritance" edited by Smt. Basu, Women Unlimited & Kali for Women, New Delhi 2005.
  • Bumiller, Elisabeth (1991). May You Be the Mother of a Hundred Sons: A Journey Among the Women of India. Ballantine Books. стр. 59. 
  • Laurel Remers Pardee (1996). „The Dilemma of Dowry Deaths: Domestic Disgrace or International Human Rights Catastrophe?”. Ariz. J. Int'l & Comp. L. 13: 491, 501. 
  • Jaising, Indira (јул 2014). „Concern for the Dead, Condemnation for the Living”. Economic & Political Weekly. 49 (30). 
  • Laurel Remers Pardee (1996). „The Dilemma of Dowry Deaths: Domestic Disgrace or International Human Rights Catastrophe?”. Ariz. J. Int'l & Comp. L. 13: 491, 510. 
  • Shah, Meghana (2003). „Rights Under Fire: The Inadequacy of International Human Rights Instruments in Combating Dowry Murder in India”. Conn. J. Int'l L. 19: 209, 217. 
  • Anita Rao and Svetlana Sandra Correya (2011). Leading Cases on Dowry. New Delhi: New Delhi: Human Rights Law Network. 
  • Suman. Nalwa and Hari Dev. Kohli (2011). Law Relating to Dowry, Dowry Death, Cruelty to Women & Domestic Violence. New Delhi: Universal Law Pub. Co. стр. 362—364. 
  • Paras Diwan and Peeyushi Diwan (1997). Law Relating to Dowry, Dowry Deaths, Bride Burning, Rape, and Related Offences. Delhi: Universal Law Pub. Co. стр. 77—78. 
  • Nangia, Anshu (1997). „The Tragedy of Bride Burning in India: How Should the Law Address It?”. Brook. J. Int'l L. 22: 637, 676. 
  • Suman. Nalwa and Hari Dev. Kohli (2011). Law Relating to Dowry, Dowry Death, Cruelty to Women & Domestic Violence. New Delhi: Universal Law Pub. Co. стр. 211. 
  • Suman. Nalwa and Hari Dev. Kohli (2011). Law Relating to Dowry, Dowry Death, Cruelty to Women & Domestic Violence. New Delhi: Universal Law Pub. Co. стр. 125. 
  • B. P. Beri and Gooroodass Banerjee (1988). Commentaries on the Dowry Prohibition Act, 1961. Lucknow: Eastern Book Co. 
  • Agrahari, Gunjan (2011). Law Relating to Dowry Prohibition, Cruelty, and Harassment: An up-to-Date, Lucid, and Exhaustive Commentary with Case Law on the Dowry Prohibition Act, 1961. Delhi: India Law House. стр. 36—55. 
  • Banerjee, Priya R. (јануар 2014). „Dowry in 21st-Century India: The Sociocultural Face of Exploitation”. Trauma, Violence & Abuse. 15 (1): 34—40. PMID 23897921. S2CID 27092256. doi:10.1177/1524838013496334. 
  • Teays, Wanda (јесен 1991). „The Burning Bride: The Dowry Problem in India”. Journal of Feminist Studies in Religion. 7 (2): 29—52. 

Спољашње везеУреди