Википедија

Данило Киш

српски књижевник

Данило Киш (мађ. Kiss Dániel; Суботица, 22. фебруар 1935 — Париз, 15. октобар 1989) био је српски и југословенски књижевник и академик. Киш је био романописац, есејиста, критичар, преводилац и дописни члан Српске академије наука и уметности.[1] Сматра се једним од најзначајнијих српских књижевника 20. века а његова дела преведена су на све водеће светске језике.[2]

Данило Киш
Поштанска марка с ликом Данила Киша, део серије марака под именом „Великани српске књижевности“ коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010. године
Лични подаци
Датум рођења(1935-02-22)22. фебруар 1935.
Место рођењаСуботица, Краљевина Југославија
Датум смрти15. октобар 1989.(1989-10-15) (54 год.)
Место смртиПариз, Француска
ОбразовањеФилолошки факултет Универзитета у Београду
Породица
СупружникМирјана Миочиновић (1962—1981)
Паскал Делпеш (1981—1989)
Књижевни рад
Период1953 — 1989
Најважнија делаРани јади;
Пешчаник;
Енциклопедија мртвих;
Час анатомије;
Башта, пепео;
Гробница за Бориса Давидовича
НаградеНИН-ова награда (1972)
Награда Иван Горан Ковачић (1977)
Награда Жељезаре Сисак (1979)
Андрићева награда (1983)
Француски орден Витеза уметности и књижевности (1986)
Награда АВНОЈ-а (1988)
Потпис
Званични веб-сајт
www.kis.org.rs

Биографија

уреди

Киш је рођен 22. фебруара 1935. године у Суботици, од оца Едуарда Киша (рођ. Едуард Кон) мађарског Јевреја и мајке Милице, рођ. Драгићевић, православне Српкиње или Црногорке пореклом са Цетиња.[3][4]

Презиме његовог оца је у моменту када се родио било је Кон али је отац мађаризовао своје презиме променивши га у Киш.

До 1942. године је живео са родитељима у Новом Саду, где је похађао први разред основне школе, а затим је прешао у Мађарску, у очев родни крај, где је завршио основну школу и два разреда гимназије. Након одвођења његовог оца у Аушвиц 1944. године, са остатком породице је репатриран на Цетиње посредством Црвеног крста. Тамо је Киш живео до краја свог школовања.

На Филозофски факултет у Београду Киш се уписао 1954. године, а у септембру 1958. године је као први студент дипломирао на катедри за општу књижевност.

Киш је био венчан за Мирјану Миочиновић од 1962. до 1981; након развода брака живео је са Паскал Делпеш све до своје смрти. Преминуо је 15. октобра 1989. у Паризу, где се једно време и лечио. Сахрањен је по сопственој жељи по православном обреду[5] у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Шест месеци пре смрти снимио је серију "Голи Живот" у Израелу у сарадњи са Александром Мандићем. Серија је емитована шест месеци после његове смрти.

Марк Томпсон је написао књигу „Извод из књиге рођених: Прича о Данилу Кишу” и за њу добио награду „Лора Шенон за савремене европске студије” 2016. године.[6] Миливоје Павловић је 2016. године објавио монографску студију „Венац од трња за Данила Киша” COBISS.SR 223017228[7] Књига је преведена на више језика (мађарски, француски, италијански).[8]

Дела

уреди
 
Поштанска марка с ликом Данила Киша, Пошта Црне Горе

Своје прве радове је објавио 1953. године и то су:

  1. Опроштај с мајком. – Омладински покрет. XII: 3 (1. април 1953) 4.
  2. Сјутра. – Пјесма о Јеврејки: мотив из 1941. – Сусрети. I: (3. април 1953) 147.
  3. Одјек из дјетињства . – Омладински покрет. XII: 10 (15. јул 1953) 7.
  4. Сусрет с мајком у јесен. – "Kraju mog djetinjstva...". – Zapisi na listu. – Polet. I: 4 (1953) 222-223.
  5. Црвени бик. – Сусрети. I: 7-8 (1953) 465-466.

Као студент, објављивао је песме, есеје, приповетке и преводе са мађарског, руског и француског језика, највише у Видицима у чијем је уредништву био од октобра 1957. године до априла 1960. године.

Његов први роман, „Псалм 44“, настао је 1955. године, а потом и „Мансарда“, 1960. године. Његова прва објављена књига садржи у једном тому романе Псалм 44 и Мансарда.

Роман „Башта, пепео“ је прво значајније прозно дело Данила Киша, објављено 1965. године у Београду. Настало је за време његовог боравка у Стразбуру, где је радио као лектор за српскохрватски језик од 1962. године до 1964. године. У то време настали су и његови преводи Лотреамона, Верлена, Кеноове Стилске вежбе и песме Ендре Адија. Књига прича Рани јади, објављена је 1970. године у Београду и представља зачетну књигу Породичног циклуса.

Роман „Пешчаник“ објављен је 1972. године и добио је НИН-ову награду коју је неколико година касније Киш вратио. Исте године је објавио збирку есеја „По-етика“. Као лектор за српскохрватски језик, Киш је радио на Универзитету у Бордоу 1974. године када је изашла друга књига збирке „По-етика“ (интервјуи). „Гробницу за Бориса Давидовича“ чине седам поглавља једне заједничке повести, а објављена је 1976. године у Београду и Загребу. Крајем те године почели су напади на књигу, наводно због плагијата. Напади трају месецима. После краћих полемичких одговора 1977. године Киш је написао „Час анатомије“. Исте године, за Гробницу Бориса Давидовича добио је награду Иван Горан Ковачић. Есејистичко-полемички спис „Час анатомије“ објављен је 1978. године. Годину дана касније, за ту књигу је добио награду Жељезаре Сисак. Од јесени 1979. године живео је у Паризу и четири године је радио као лектор на Универзитету у Лилу. За свој целокупни књижевни рад, Киш је 1980. године добио француску књижевну награду Grand aigle d`or de la ville de Nice. Сабрана дела (Дјела Данила Киша) објављена су 1983. године у десет томова у Београду и Загребу. За збирку приповедака „Енциклопедија мртвих“ Киш је добио Андрићеву награду 1984. године, а 1986. године је добио награду Скендер Куленовић. Изабрана дела, проза у седам књига изашла је 1987. године у Београду и Сарајеву. Те године је добио Седмојулску награду. Годину касније, 1988. године, изабран је за дописног члана САНУ и добио је две значајне међународне књижевне награде: у Италији Premio letterario Tevere и у Немачкој Preis des Literaturmagazins. Исте године је добио и Авнојеву награду. Амерички ПЕН доделио му је 1989. године награду Bruno Schulz Prize.

Данило Киш је умро у Паризу 15. октобра 1989. године. Сахрањен је у Београду по православном обреду.

Његова постхумна издања из 1990. године су:

  1. Живот, литература (есеји, разговори, део рукописне заоставштине), дело је издато у Сарајеву.
  2. Горки талог искуства (интервјуи), дело је издато у Сарајеву.

Годину дана касније, у Београду је објављена књига Песме и препеви.

У књизи Породични циркус 1993. године објављене су, хронолошким редом, три књиге Кишовог аутобиографског циклуса: Рани јади, Башта, пепео и Пешчаник.

Његова недовршена књига прича Лаута и ожиљци издата је 1994. године у Београду, а текстови из заоставштине Складиште излазе 1995. године на шездесетогодишњицу Кишовог рођења. Сабрана дела Данила Киша објављена су 1995. године у четрнаест томова и преведена су на све значајније светске језике.

 
Биста Данила Киша у Суботици, рад Ержебет Вајл
 
Писмо Данила Киша упућено Милошу Јанковићу за његов рођендан 1981. године. На основу писма касније је настало дело "Савети младом писцу" (1984). Налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу Адлигат у Београду.
  1. Мансарда: сатирична поема 1962. (роман)
  2. Псалам 44 1962. (роман)
  3. Башта, пепео 1965. (роман)
  4. Рани јади: за децу и осетљиве 1970. (новеле)
  5. Пешчаник 1972. (роман)
  6. По-етика 1972. (есеји)
  7. По-етика, књига друга 1974. (интервјуи)
  8. Гробница за Бориса Давидовича: седам поглавља једне заједничке повести 1976. (приповетке)
  9. Час анатомије 1978. (полемике)
  10. Ноћ и магла 1983. (драме)
  11. Homo poeticus 1983. (есеји и интервјуи)
  12. Енциклопедија мртвих 1983. (приповетке)[9]
  13. Горки талог искуства 1990. (интервјуи)
  14. Живот, литература 1990. (есеји)
  15. Песме и препеви 1992. (поезија)
  16. Лаута и ожиљци 1994. (приповетке)
  17. Складиште 1995. (есеји и приповетке)
  18. Varia 1995. (есеји и приповетке)
  19. Песме, Електра 1995. (поезија и адаптација драме „Електра“)

Његова преписка је објављена у књизи „Из преписке” крајем 2021. године.[10]

Награде и признања

уреди
 
Кишов гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу

Киш је један од најпревођенијих писаца, његова дела превођена су између осталог на руски језик.[11] Добитник је низа угледних домаћих и престижних међународних књижевних награда.

  • Нинова награда, 1972. године за роман Пешчаник
  • награда Иван Горан Ковачић (1977. године за књигу приповедака Гробница за Бориса Давидовича)
  • награда Жељезаре Сисак (1978. године за есејистичко-полемички спис Час анатомије)
  • француска књижевна награда Grand aigle d`or de la ville de Nice (1980. године, за целокупни књижевни рад)
  • Андрићева награда (1984. године за збирку приповедака Енциклопедија мртвих)
  • награда Скендер Куленовић (1984. године за збирку приповедака Енциклопедија мртвих)
  • Седмојулска награда
  • италијанска књижевна награда Premio letterario Tevere, 1988. године
  • немачка књижевна награда Preis des Literaturmagazins, 1988. године[12]
  • Авнојева награда 1988. године
  • америчка књижевна награда Bruno Schulz Prize, 1989. године
  • почасни грађанин Суботице, 2019. постхумно[13]

Награда „Данило Киш”

уреди

Награда „Данило Киш” се додељује на Филолошком факултету у Београду, при Катедри за општу књижевност и теорију књижевности, за најбољи семинарски и најбољи мастер рад.[14][15]

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Биографија на сајту САНУ
  2. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Данило Киш – високо истурена застава наше књижевности”. www.rts.rs. Приступљено 2022-02-24. 
  3. ^ "http://kis.org.rs/web/Acitav/B/index.htm"
  4. ^ Lezard, Nicholas (2015-06-02). „The Encyclopedia of the Dead by Danilo Kiš review – a fitting tribute to a master storyteller”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 2023-02-23. 
  5. ^ Киш и православље
  6. ^ Писац Марк Томпсон добитник награде за књигу о Данилу Кишу („Политика“, 6. фебруар 2016)
  7. ^ Међу првима стигао у Европу („Политика”, 31. октобар 2016)
  8. ^ „Књига о Данилу Кишу објављена на италијанском”. Политика. 22. 2. 2022. Приступљено 2. 3. 2022. 
  9. ^ „Енциклопедија мртвих“ - 30 година од првог објављивања („Вечерње новости“, 16. септембар 2013)
  10. ^ „Преписка Данила Киша са писцима и пријатељима”. Политика. 30. 12. 2021. Приступљено 2. 1. 2022. 
  11. ^ Због Киша у Београду („Политика”, 3. јун 2019)
  12. ^ „награда”. Архивирано из оригинала 20. 10. 2014. г. Приступљено 20. 10. 2014. 
  13. ^ Данило Киш – почасни грађанин Суботице („Политика”, 20. јун 2019)
  14. ^ Lupiga (2016-12-02). „Mirjana Miočinović – intervju”. Peščanik (на језику: енглески). Приступљено 2022-10-26. 
  15. ^ „Додела награде "Данило Киш" за најбољи мастер рад 2013/14.”. Филолошки факултет Универзитета у Београду. Архивирано из оригинала 26. 10. 2022. г. Приступљено 26. 10. 2022. 

Литература

уреди
  • Књижевни погледи Данила Киша: ка поетици Кишове прозе / Јован Делић. – Београд: Просвета, – 337 стр. (Библиотека Књижевни свет). 1995. ISBN 978-86-07-00885-8..
  • Кроз прозу Данила Киша: ка поетици Кишове прозе II / Јован Делић. – Београд: Београдски издавачко-графички завод, – 541 стр. (Библиотека Посебна издања). 1997. ISBN 978-86-13-00854-5..
  • Киш / Михајло Пантић. – Нови Сад: Светови; Београд: Књига-комерц, – 139 стр. (Библиотека Светови). 1998. ISBN 978-86-7047-300-3..
  • Danilo Kiš: život & delo i brevijar / Viktorija Radič. S mađarskog jezika preveo Marko Čudić. – Beograd: LIR BG; Forum pisaca, – 453 str.: ill. (Velika biblioteka Foruma pisaca). 2005. ISBN 978-86-83463-18-3..
  • Споменица Данила Киша: поводом седамдесетогодишњице рођења / уредник Предраг Палавестра. – Београд: Српска академија наука и уметности, – VII, 789 стр. (Посебна издања; књ. 660. Одељење језика и књижевности, књ. 57). 2005. ISBN 978-86-7025-392-6..
  • „Потрага за улицом дивљих кестенова“ - Суботичке успомене (на) Данила Киша/ Бошко Крстић, Нови Сад: Библиотека Матице српске. 2007. ISBN 978-86-84247-09-6.. COBISS.SR 220849927

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Данило_Киш&oldid=27869493”