Иван Горан Ковачић
Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, 13. јул 1943) био је хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар, партизан и учесник Народноослободилачке борбе.[1][2]
| Иван Горан Ковачић | |
|---|---|
 Иван Горан Ковачић | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Иван Горан Ковачић |
| Датум рођења | 21. март 1913. |
| Место рођења | Луковдол, Аустроугарска |
| Датум смрти | 13. јул 1943. (30 год.) |
| Место смрти | Врбница, НД Хрватска |
| Званични веб-сајт | |
| Филозофски факултет у Загребу | |
Биографија
уреди
Рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата, Ивана и мајке Јеврејке, Руже (девојачко Клајн).[3] Осим Ивана Горана, имали су још четворо деце — Отона (1903—1981), Розику (1911—1918), Звонка (1916—1958) и Розику (1920—1921).
Основну школу је завршио у родном месту, 1923. године, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. У Карловцу је завршио три разреда ниже гимназије, а 1926. се преселио у Загреб и завршио гимназију, матуриравши 1932. године. Још као гимназијалац, И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време, И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио и запослио се као коректор у Хрватском дневнику, загребачком дневном листу и гласилу Хрватске сељачке странке (ХСС), у којем је радио од 1936. до 1940. године.[4] Осим у Хрватском дневнику, радио је и у загребачким Новостима, до 1941. године.[1] Од 1938. године се лечио од плућних болести и често боравио у плућним санаторијумима.[4][5]
Као студент славистике на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом.
Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело, Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје, Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу.
Поред поезије, Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији загребачког листа Хрватски дневник. Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу.[4]
Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему Јама написао је у партизанима,[2] инспирисан усташким злочинима у околини Ливна, када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године, Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници који су клали партизанске рањенике са Сутјеске. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб:
- У планини мркој нек ми буде хум,
- Над њим урлик вука, црних грана шум.
- Љети вјечни вихор, зими висок снијег,
- Муку моје раке недоступни бријег.
У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао „песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика“. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вајлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина.[2] Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима, припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против „безидејног артизма“, али се није слагао ни са оним песницима који су „порицали или занемаривали естетику израза“.
За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Југославије, „Накладни завод Хрватске” издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преведено на многе језике.
О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.[6]
Његова мајка Ружа (1893—1953), која је такође била учесница Народноослободилачке борбе, преминула је 18. марта 1953, свега неколико дана обележавања четрдесетогодишњице његовог рођења.[7]
Дела
уредиЗаоставштина
уредиУ спомен на Ивана Горана Кочића утемељена је 1964. године песничка манифестација Гораново прољеће, која се сваке године одржава 21. марта у родноме Луковдолу. Од 1971. године додјељује се најважнија хрватска песничка награда за целокупни песнички допринос "Горанов вијенац", а од 1977. награда "Оран за младе пјеснике", као и награда за најбољу песничку збирку од 2019. године.[1]
Меморијални музеј Иван Горан Ковачић
уредиУ Горановој кући у Луковдолу 1975. године уређен је Меморијални музеј Иван Горан Ковачић.[8] Део пронађених посмртних остатака положен је 1996. у меморијални споменик, чији је аутор Звонимир Крзнарић у Луковдолу.[1]
Фото-галерија
уреди
Референце
уреди- ^ а б в г д „Kovačić, Ivan Goran”. enciklopedija.hr. Приступљено 1. 2. 2022.
- ^ а б в г д Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 385.
- ^ „Tko je tko i odakle: strani velikani hrvatske kulture — Nacional.hr”. Архивирано из оригинала 24. 07. 2012. г. Приступљено 28. 4. 2011.
- ^ а б в Tragični pjesnik nedovršenih poema („Hrvatska riječ”)
- ^ а б Ivan Goran Kovačić („Hrvatska riječ”)
- ^ „Ivan Goran Kovacic”. imdb.com. Приступљено 1. 2. 2022.
- ^ „Умрла мајка Ивана Горана Ковачића”. istorijskenovine.unilib.rs. Борба. 20. 3. 1953. стр. 2. Недостаје или је празан параметар
|url=(помоћ) - ^ „Hrvatski povijesni muzej — Memorijalni muzej Ivan Goran Kovačić”. hvm.mdc.hr. Приступљено 1. 2. 2022.
Спољашње везе
уреди
