Левица или политичка левица, у политичкој теорији, је назив за позицију на политичком спектру.

Означава политичке идеје, политичке странке и политичке покрете који по својим темељним програмским одређењима припадају политичкој левици.[1]

Политички појмови „левице“ и „деснице“ су сковани током Француске револуције (1789.—1799.), односећи се на распоред седења у Скупштини. Они који су седели са леве стране уопштено су се противили феудализму, монархији, апослутизму, клерикализму и подржавали су антифеудалну револуцију, укључујући стварање републике и секуларизацију, односно подржавали су прогрес и модернизацију. А они који су седели са десне стране подржавали су одржавање постојећег стања, односно традиционалне институције старог поретка.[2][3]

У 19. и 20. веку када се у свету превазилазио феудализам и апсолутистичка монархија, а утврђивао капитализам и република, левица је почела да означава оне који су критички настројени према капитализму, и који се залажу за прогрес и модернизацију у односима, што би требало водити превазилажењу светског капитализма и успостављању светске заједнице са већим степеном демократије и социјалне одговорности. Према професору економије, Берију Кларку, левица тврди да људски развој може да процвета само онда када појединци и појединке ступе у сарадњу, односе узајамног поштовања, а који се могу развијати само када се елиминишу прекомерне разлике у статусу, моћи и богатству.[4]

Након експерименталних покушаја градње антикапитализма на ауторитаран начин у неразвијеним, заосталим, аграрним и полуфеудалним земљама у 20. веку, који су се заснивали на политици једнопартизма, бољшевизма и лењинизма различитих струја (тј. политици која је у мањој или већој мери углавном завршила у стаљинизму), а што све многи истраживачи и теоретичари оцењују искривљењем и изопачењем појмова антикапитализма, јер су експерименти у реалности представљали једнопартијски државни капитализам у засебним земљама у оквиру светског капиталистичког система и тржишта, настаје нова левица.[5][6]

Нова левица је појам за модерну, прогресивну и радикално-демократску политичку филозофију насталу на основу идеја које су промовисали различити активистички покрети на Западу у другој половини двадесетог века.[7]

Утицај социјалних покрета у другој половини 20. векаУреди

 
Демонстранткиња нуди цвет војној полицији на протесту против рата у Вијетнаму у Арлингтону, Вирџинија, 21. октобра 1967. године
 
Омладина близу фестивала у Вудстоку, августа 1969. године
 
Хипи буба

Нова левица је израз којим се описују нове замисли, идеје и покрети који су се 1960-их и 1970-их појавили или развили на левом делу политичког спектра, пре свега у западном свету, а којима је било заједничко то да су, било по својим крајњим циљевима или тактици, представљали отклон од дотада доминантног једнопартизма, бољшевизма и лењинизма различитих струја (тј. политике која је у мањој или већој мери углавном завршила у стаљинизму). Заговорницима нове левице је било заједничко то да се капиталистичком поретку супротстављају не само кроз контекст класне борбе, него и кроз борбу за права и слободе појединца, односно кроз инсистирање на еманципаторским људским правима и слободама, слободи изражавања, слободи окупљања и демонстрације, сексуалним слободама (право на коришћење контрацепције, право на абортус или легализација права ЛГБТ+ особа). Као извориште нове левице се најчешће спомињу Сједињене Америчке Државе средином 1960-их где је управо сазревала тзв. генерација бејби-бумера, прва која је одрасла у друштвено-економским околностима поратног економског бума, драматично другачијим околностима од својих родитеља, а што се одразило кроз генерацијски јаз и одбацивање њихових вредности, те прихватање контракултуре и хипијевског покрета, који ће често бити блиско повезиван са новом левицом. Концепти и идеје нове левице су се муњевито проширили по свету, па су тако у Француској 1968. године довели до спектакуларних уличних протеста, а који су се, у већој или мањој мери, поновили широм света у готово свим земљама, те озбиљно нарушили или угрозили тадашње власти.[8][9]

 
Хипи комби

Покрети који се често означавају као хипици, деца цвећа и шездесетосмаши су се залагали за неконвенционалне, поткултурне, контракултурне и алтернативне стилове живота, који су често подразумевали живљење у комунама по демократским антикапиталистичким принципима. Противили су се ауторитетима и вођама, подржавали слободну љубав и легализацију појединих психоактивних супстанци, противили су се ратовима и милитаризму, промовисали мир, поштовање различитости, родну равноправност, слободу изражавања, слободу окупљања и демонстације, те захтевали заштиту природе.[10][11]

 
Дугина застава, симбол различитости и ЛГБТ+ заједнице, чија људска права подржава и нова левица

На основу тих јаких и утицајних искустава су се јавиле леве идеје о постојању међуповезаности класног антагонизма са дискриминацијом лица или групе лица по неком стварном или претпостављеном основу различитости, као што су расне, полне, родне, сексуалне, верске, етничке, националне, добне и друге различитости, те је на тај начин настала нова левица која поред свог примарног промишљања о класној борби и поред залагања за интересе радничке класе (политика социјалне правде) развија и проширује своју сферу интересовања залагањем и за остварење, поштовање, заштиту и унапређење еманципаторских људских и мањинских права и слобода (политика идентитета и људских права и слобода), затим, инсистирањем на већој демократској партиципацији (партиципативна демократија), већој заштити животне средине (зелена политика), те политици алтернативних стилова живота.[12][13][14]

Левица у 21. векуУреди

 
Црвена застава, симбол покрета социјалне правде и левице

Нова левица тежи умањењу или превазилажењу свих друштвених стратификација. Нова левица се залаже за умањење неслободе, неједнакости и несолидарности у друштву, које узрокује капитализам, а као крајњи циљ својих идеала заговара превазилажење система капитализма и успостављање друштвено-економског уређења глобалног карактера утемељеног на демократији у политичко-економској сфери, те на демократски планираној светској производњи и расподели.[15][16][17][18][19] У питању је, дакле, систем производње и расподеле глобалног карактера који би био у складу са потребама сваке појединке и сваког појединца, те глобалног друштва као целине, и који би узимао у обзир носиве капацитете и услове регенерације животне средине.

Заговара достизање глобалног некапиталистичког друштва које би било базирано на индивидуалној и колективној слободи, једнакости, солидарности и међусобној помоћи, због чега тежи умањењу и превазилажењу свих облика репресије, хијерархије и власти појединца над појединцем. Присталице ове политике сматрају да је за остварење ових идеја неопходно умањити и превазићи све облике ауторитарног начина организовања. Због тога се организују у нове левичарске политичке странке, организације и покрете.

Присталице нове левице схватају свој идеал као процес умањења и превазилажења неправди које стварају институције капитализма, а који следи вишевековну традицију еманципаторских борби прогресивних покрета и особа, радница и радника, те свих обесправљених, других и другачијих.[20][21][22][23]

Обележја нове левице за умањење или превазилажење неправди које стварају институције капитализма:[24]

  • На нивоу предузећа то значи развијање механизама демократије на радном месту;
  • На нивоу економије то значи развијање механизама друштвене и демократске координације уместо слепе тржишне производње;
  • На нивоу државних институција то значи ширење представничког типа демократије са механизмима директне демократије (нпр. демократска партиципација на нижим и вишим нивоима одлучивања, могућност опозива изабраних представника нижих и виших нивоа власти);
  • У односу на животну средину то значи усклађивање привреде у складу са носећим и обновљивим способностима животне средине, те са увођењем еколошки прихватљивих технологија.

Капитализам је интернационални и глобални систем и све више ће то бити својим даљим развојем, тако да ће и антикапитализам моћи бити само интернационални и глобални систем. Присталице ове политичке филозофије сматрају да ова политика не може опстати у једној земљи или у пар земаља, него да мора добити глобални карактер и због тога се залажу за прогресивни интернационализам (антикапиталистички интернационализам, антикапиталистички глобализам, прогресивни глобализам или алтерглобализам). Залажу се за превазилажење светског капитализма, што првенствено зависи од успеха антикапиталистичког пројекта у најразвијенијим земљама центра светског капитализма, када он дође до својих системских максимума развоја, зато што су неразвијене земље светске капиталистичке периферије и полупериферије у зависном и потчињеном положају у односу на развијене земаље светског капиталистичког центра. Разумевајући ово стање, то не значи да се неразвијене земље до тада не могу залагати за реалне, неавантуристичке и неизолационистичке прогресивне и социјалне политике, за модернизацију, савремену индустријализацију и бржи развој својих домаћих економија путем активне економске улоге јавног сектора, јавних прописа, програма и сервиса. На основу залагања за превазилажење светског капитализма присталице ове политике се повезују са еманципаторским и прогресивним покретима и странкама из целог света. Борба се смешта у светски антикапиталистички покрет, којег чине различити раднички и синдикални покрети, покрети за еманципаторска људска права и слободе, те нове левичарске странке, организације и појединци.[25][26]

Еманципаторски и прогресивни покрети за промену система се, наиме, организују на два начина. Са једне стране се организују као странке које желе добити демократску политичку моћ и деловати као антисистемска власт, а са друге стране се организују као покрети који се кроз демонстрације, директне акције и притиске боре за мењање система, без жеље за формалним преузимањем политичке власти. Идеална позиција је једнаковредно удруживање обе стратегије мењања система за достизање истог циља: оних који делују ванинституционално, и врше притиске за мењање досадашњих друштвених односа, и оних који у формалном институционалном политичком простору мењају политике и саме институције.[27][28]

Термини као што су „нова левица“ или „савремена левица“ се користе и као синоними за различите антиауторитарне социјалистичке, екологистичке и савремене марксистичке странке, организације и покрете, али се најчешћи придеви „нова“ и „савремена“ користе за разликовање нове и савремене левице од концепата једнопартијског модела власти, које су заступале такозване бољшевичко-комунистичке партије 20. века, засноване на бољшевизму и лењинизму различитих струја (тј. политици која је у мањој или већој мери углавном завршила у стаљинизму), а чији се експериментални модели покушаја градње социјализма у засебним земљама, који се у реалности своде на једнопартијски државни капитализам у засебним земљама у оквиру светског капиталистичког система и тржишта, сматрају недемократским и ауторитарним, те искривљењем племените идеје социјалне правде.[29][30][31]

Начелна обележја нове левице су: активна демократија и антиауторитаризам; антикапитализам; друштвени прогресивизам и антиконзервативизам; антимилитаризам (антиратна оријентација); феминизам и антипатријархализам; секуларизам и антиклерикализам; антирасизам и антиксенофобија; прогресивни патриотизам и прогресивни интернационализам (антикапиталистички интернационализам, антикапиталистички глобализам, прогресивни глобализам или алтерглобализам); антинационализам, антишовинизам, антинацизам и антифашизам.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Bobbio, Norberto; Cameron, Allan (1997). Left and Right: The Significance of a Political Distinction. University of Chicago Press
  2. ^ Knapp, Andrew; Wright, Vincent (2006). The government and politics of France (5th ed.). London [u.a.]: Routledge. ISBN 978-0-415-35732-6. the government and politics of france.
  3. ^ Realms of memory: conflicts and divisions (1996), ed. Pierre Nora, "Right and Left" by Marcel Gauchet
  4. ^ Clark, Barry (1998) Political Economy: A Comparative Approach. Westport, Connecticut: Praeger Press ISBN 9780275958695
  5. ^ 'State Capitalism' in the Soviet Union. M.C. Howard and J.E. King
  6. ^ Binns, Peter (1986). "State Capitalism".
  7. ^ Carmines, Edward G., and Geoffrey C. Layman. 1997. "Issue Evolution in Postwar American Politics." In Byron Shafer, ed., Present Discontents. NJ: Chatham House Publishers.
  8. ^ Cynthia Kaufman (2003). Ideas For Action: Relevant Theory For Radical Change. South End Press. ISBN 9780896086937.
  9. ^ Cynthia Kaufman (2003). Ideas For Action: Relevant Theory For Radical Change. South End Press. ISBN 9780896086937.
  10. ^ Jeffrey W. Coker. Confronting American Labor: The New Left Dilemma. Univ of Missouri Press, 2002
  11. ^ Herbert Marcuse (1955). Eros and Civilization. Beacon Press. ISBN 9781135863715. Retrieved August 28, 2018.
  12. ^ Radical Ambition: C. Wright Mills, the Left, and American Social Thought By Daniel Geary
  13. ^ Kenny, Michael. The First New Left: British Intellectuals After Stalin. London: Lawrence & Wishart.
  14. ^ Kołakowski, Leszek (1981). Main Currents Of Marxism: Volume III, The Breakdown. Oxford University Press. p. 416. ISBN 0192851098.
  15. ^ Hall, Stuart (January–February 2010). "Life and times of the first New Left". New Left Review. New Left Review.
  16. ^ Busky, Donald F. (July 20, 2000). Democratic Socialism: A Global Survey. Praeger. ISBN 978-0275968861.. Democratic socialism is the wing of the socialist movement that combines a belief in a socially owned economy with that of political democracy.
  17. ^ Eatwell & Wright, Roger & Anthony (March 1, 1999). Contemporary Political Ideologies: Second Edition. Bloomsbury Academic. ISBN 978-0826451736..
  18. ^ Alan Ryan (1981). Bertrand Russell: A Political Life. Macmillan.
  19. ^ Calaprice, Alice; Lipscombe, Trevor (2005). Albert Einstein: A Biography. Greenwood. ISBN 9780313330803.. He committed himself to the democratic-socialist goals that became popular among intellectuals in Europe at the time.
  20. ^ Peter Hain Ayes to the Left Lawrence and Wishart.
  21. ^ "Towards a Democratic Socialism," New Left Review I/109, May–June 1978.
  22. ^ "Tony Benn: Committed Democratic Socialist". Transnational Institute. 22 April 2014.
  23. ^ Ian Adams, Ideology and politics in Britain today (1998)
  24. ^ www.demokraticni-socializem.si/
  25. ^ Anderson and Herr, Gary L. and Kathryn G. (2007). Encyclopedia of Activism and Social Justice. SAGE Publications. ISBN 978-1412918121..
  26. ^ Blackburn, Robin (March–April 2014). "Stuart Hall: 1932-2014". New Left Review. New Left Review
  27. ^ www.demokraticni-socializem.si/
  28. ^ Crosland, Anthony, The Future of Socialism, (Constable, 2006)
  29. ^ 'State Capitalism' in the Soviet Union. M.C. Howard and J.E. King
  30. ^ Binns, Peter (1986). "State Capitalism".
  31. ^ Curian, Alt, Chambers, Garrett, Levi, McClain, George Thomas, James E., Simone, Geoffrey, Margaret, Paula D. (October 12, 2010). The Encyclopedia of Political Science Set. CQ Press. ISBN 978-1933116440..

ЛитератураУреди

  • Teodori, Massimo, ed., The New Left: A documentary History. London: Jonathan Cape (1970).
  • Oglesby, Carl (ed.) The New Left Reader Grove Press (1969). ISBN 83-456-1536-8. Influential collection of texts by Mills, Marcuse, Fanon, Cohn-Bendit, Castro, Hall, Althusser, Kolakowski, Malcolm X, Gorz & others.
  • Detlev Albers u.a. (Hg.), Otto Bauer und der "dritte" Weg. Die Wiederentdeckung des Austromarxismus durch Linkssozialisten und Eurokommunisten, Frankfurt/M 1979
  • Andrews, Geoff; Cockett, Richard; Hooper, Alan; Williams, Michael, New Left, New Right and Beyond. Taking the Sixties Seriously. Palgrave Macmillan, 1999. ISBN 9780333741474
  • Maass, Alan; Zinn, Howard (2010). The Case for Socialism (Revised ed.). Haymarket Books. p. 164. ISBN 978-1608460731. The International Socialist Review is one of the best left-wing journals around..."
  • Schmidt, Michael; Van der Walt, Lucien (2009). Black Flame: The Revolutionary Class Politics of Anarchism and Syndicalism. Counter-Power. 1. AK Press. p. 128. ISBN 978-1-904859-16-1. [...] anarchism is a coherent intellectual and political current dating back to the 1860s and the First International, and part of the labour and left tradition"
  • Neumayer, Eric (2004). "The environment, left-wing political orientation, and ecological economics" (PDF).
  • Barry, John (2002). International Encyclopedia of Environmental Politics. Taylor & Francis. ISBN 978-0415202855. All surveys confirm that environmental concern is associated with green voting...[I]n subsequent European elections, green voters have tended to be more left-leaning...the party is capable of motivating its core supporters as well as other environmentally minded voters of predominantly left-wing persuasion...