Зелена политика
Зелена политика или екополитика (такође позната и као политичка екологија) је политичка идеологија која има за циљ да подстакне еколошки одрживо друштво укорењено у окружењу, ненасиљу, социјалној правди и базној и партиципативној демократији.[1][2][3] Ова идеологија је да се обликује у западном свету 1970-их година и од тада су се странке које практикују зелену политику развиле и у многим земљама широм света и постигле одређени изборни успех.[4][5]
_Wolfgang_Domeyer_22.jpg)
Политички израз зелени кориштен је у почетку за Немачку зелену странку,[6][7] која је основана крајем 1970-их година.[8] Израз политичка екологија понекад се користи у академским круговима, али је почео представљати интердисциплинарно поље студија, јер академска дисциплина нуди широке студије интегришући еколошке друштвене науке са политичком економијом у темама као што су деградација и маргинализација, еколошки сукоби, очување и контролу и еколошке идентитете и друштвена кретања.[9][10]
Присталице зелене политике деле многе идеје са конзерваторским, еколошким, феминистичким и мировним покретима. Поред демократије и еколошких питања, зелена политика се бави грађанским слободама, социјалном правдом, ненасиљем, понекад варијантама локализма и тежи да подржи социјални прогресивизам.[11] Зелене партијске платформе углавном се сматрају левим у политичком спектру. Зелена идеологија има везе са разним другим екоцентричним политичким идеологијама, укључујући екофеминизам, еко-социјализам и зелени анархизам, али у којој мери се они могу сматрати облицима зелене политике, ствар је расправе.[12] Како се развијала левичарска зелена политичка филозофија, такође су одвојено постојали неповезани и поларно супротни покрети на десници који укључују еколошке компоненте као што су екокапитализам и зелени конзервативизам.
Зелене странке се сматрају алтернативом класичним политичким идејама као што су социјализам, либерализам и конзервативизам, док присталице традиционалних политичких идеја имају обичај посматрати зелене као једну од њихових варијација. Зелене странке се, са друге стране, углавном смештају међу политичку левицу, раније обично радикалнију од оне која се везује уз социјалдемократске странке, док су данас више умерене и смештају се у леви центар.
РеференцеУреди
- ^ Wall 2010. p. 12-13.
- ^ Peter Reed; David Rothenberg (1993). Wisdom in the Open Air: The Norwegian Roots of Deep Ecology. University of Minnesota Press. стр. 84. ISBN 978-0-8166-2182-8.
- ^ Peter Reed; David Rothenberg (1993). Wisdom in the Open Air: The Norwegian Roots of Deep Ecology. University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-2182-8.
- ^ Derek Wall (2010). The No-nonsense Guide to Green Politics. New Internationalist. ISBN 978-1-906523-39-8.
- ^ Jon Burchell (2002). The Evolution of Green Politics: Development and Change Within European Green Parties. Earthscan. ISBN 978-1-85383-751-7.
- ^ Derek Wall (2010). The No-nonsense Guide to Green Politics
. New Internationalist. стр. 12. ISBN 978-1-906523-39-8.
- ^ Jon Burchell (2002). The Evolution of Green Politics: Development and Change Within European Green Parties . Earthscan. стр. 52. ISBN 978-1-85383-751-7.
- ^ Playing by the Rules: The Impact of Electoral Systems on Emerging Green Parties. 2007. стр. 79. ISBN 978-0-549-13249-3.
- ^ Robbins, Paul (2012). Political Ecology: A Critical Introduction. Wiley-Blackwell. ISBN 9780470657324.
- ^ Peet, Richard; Watts, Michael (2004). Liberation Ecologies: Environment, Development, Social Movements. Routledge. стр. 6. ISBN 9780415312363.
- ^ Dustin Mulvaney (2011). Green Politics, An A-to-Z Guide. SAGE publications. стр. 394. ISBN 9781412996792.
- ^ Wall 2010. p. 47-66.
ЛитератураУреди
- Wall, Derek (2010). The No-Nonsense Guide to Green Politics. Oxford: New Internationalist Publications. ISBN 978-1-906523-39-8.
- Dobson, Andrew (2007). Green Political Thought. 4. Edition (1. Edition 1980), London/ New York: Routledge. ISBN 0-415-40351-0 (Hardcover)
- Gilk, Paul (2009). Green Politics is Eutopian. The Lutterworth Press. Архивирано из оригинала на датум 17. 06. 2019. Приступљено 28. 04. 2021.
- Spretnak, Charlene (1986). The Spiritual Dimension of Green Politics. Santa Fe, N.M.: Bear & Co. 95 p. ISBN 0-939680-29-7
- The politics of social ecology: libertarian municipalism, by Janet Biehl and Murray Bookchin, Black Rose Books Ltd., 1998, ISBN 978-1-55164-100-3.
- Paul F. Downton, Ecopolis: architecture and cities for a changing climate: Volume 1 of Future City, Springer, 2008, p. 157, ISBN 978-1-4020-8495-9.
- Neither Washington Nor Stowe: Common Sense For The Working Vermonter, by David Van Deusen, Sean West, and the Green Mountain Anarchist Collective (NEFAC-VT), Catamount Tavern Press, 2004.
- Jeremy Rifkin (2013), "The Third Industrial Revolution" Архивирано на сајту Wayback Machine (25. фебруар 2017). VII,233-242
- Scott Cato, Molly (2009). Green Economics: An Introduction to Theory, Policy and Practice . Earthscan. ISBN 978-1844075713. Приступљено 1. 7. 2014.
Спољашње везеУреди
- Европски зелени
- Global Greens Charter, Canberra 2001 Архивирано на сајту Wayback Machine (12. октобар 2007)
- California Green Archives
- Global Greens Charter, Canberra 2001 Архивирано на сајту Wayback Machine (14. мај 2008)
- Ecology and Society – book on politics and sociology of environmentalism