Отворите главни мени

Џорџ Гордон Бајрон (Лондон, 22. јануар 1788Мисолонги, 19. април 1824), познат као Лорд Бајрон, био је енглески племић, песник, политичар и и водећа личност у романтизму. Сматра се једним од највећих британских песника[1] и остаје широко читан и утицајан. Међу његовим најпознатијим делима налазе се дугачке наративне песме Дон Жуан и Ходочашће Чајлд Харолда, као и кратка лирска песма Она хода у лепоти.

Џорџ Бајрон
Lord Byron.jpg
Портрет Џорџа Гордона Бајрона
Пуно имеЏорџ Гордон Бајрон
Датум рођења(1788-01-22)22. јануар 1788.
Место рођењаЛондон
 Велика Британија
Датум смрти19. април 1824.(1824-04-19) (36 год.)
Место смртиМисолонги
 Османско царство
НационалностЕнглез
ШколаHarrow School, Тринити колеџ, Aberdeen Grammar School
Занимањепесник, политичар
СупружникАна Изабела Милбанк(1815—1816)
ДецаЕјда Лавлејс
Алегра Бајрон
Књижевни жанрромантизам

Потпис

Путовао је широм Европе, посебно у Италији, где је живио седам година у Венецији, Равени и Пизи. Током боравка у Италији често је посећивао свог пријатеља и колегу, песника Персија Биша Шелија.[2] Касније у животу Бајрон се придружио грчком рату за стицање независности од Османског царства, због чега га Грци сматрају националним херојем.[3] Умро је 1824. године у Мисолонги у својој 36. години живота збох грознице.

Бајрон је славио је и критиковао свој живот због својих аристократских неумерености, које су укључивале огромне дугове, бројне љубавне сукобе са мушкарцима и женама, као и гласине о скандалозној вези са његовом полусестром.[4] Његово једино законито дете, Ејда Лавлејс, сматра се првим компјутерским програмером заснованим на њеним белешкама за аналитички мотор Чарлса Бебиџа.[5][6][7] Бајронова незаконита деца укључују Алегру Бајрон, која је умрла у детињству, а можда и Елизабету Медору Леи.

Садржај

БиографијаУреди

Етел Колбрн Меин изјављује да је Џорџ Гордон Бајрон рођен 22. јануара 1788. године у кући број 24 у улици Holles Street у Лондону.[8] Његово место рођења сада је заузето огранком енглеске робне куће Џон Луис.[9] Међутим, Роберт Чарлс Далас у својим сећањима наводи да је Бајрон рођен у Доверу.[10]

Бајрон је био син капетана Џона „Мад Џека” Бајрона и његове друге супруге, бивша Кетрин Гордон (1811), потомак кардинала Битона и наследница насеља Гит у Абединши, Шкотска.[11] Бајронов отац је претходно заводио удату Кармартену и након што се развела од свог супруга, оженио се њом. Његов поступак према њој описан је као „бруталан и опак”, а умрла је након што је родила две кћерке, од којих је само једна преживела: Бајронова полу-сестра Аугуста.[12]

Рођен је у сиромашној племићкој породици. Отац му је рано умро, па се о њему старала мајка, нервозна и несрећна жена. Рано је остао хром, па је због те физичке мане много патио, мада му то није сметало буде изврстан пливач, боксер и јахач. Поседовао је изузетну лепоту, због чега је био врло вољен од жена. Када је имао десет година, наследио је неки замак, имање и титулу лорда, што му је омогућило да постане члан Дома лордова, да окупља весела друштва и приређује праве баханалије. Врло слободан у испољавању својих идеја, по природи бунтован и неприлагодљив, са презиром се односио према конзервативном друштву, лажном моралу и правилима живота која су гушила и понашање, и осећања, и мисао. За Бајронов живот, за који можемо рећи и да је надмудрио његову уметност, важно је то што је био аристократски. Аристократе у 19. веку у Енглеској имале су много привилегија али и препрека. Бајрон није хтео да се понаша као енглески лорд, и зато је себе претворио у изопштеника. Већ у раној младости, када су школски тутори успевали да приволе тек да чита лектиру, и кад се тек зачињао његов сочан љубавни живот, Бајрон је већ имао статус уклетог љубавника „који на својој и туђој патњи изнова започиње зидање пешчаних кула”.

На Кембриџу, где као млади аристократа и није имао праве потребе да учи, Бајрон се занимао читањем и либерално политичким идејама. Остало време проводио је у Лондону, на забавама, поприлично раскалашним и чији је био идејни предводник. За те журке имао је оно што је било потребно – „необуздану индивидуалност и често нападан стил понашања и живљења”. Био је леп, згодан – и хром – лутка високог друштва. Његова рана поезија изазвала је слабашан одјек. У часовима доколице 1807. млади Бајрон је изјављивао како му крајњи циљ и није да буде песник, већ да се посвети ширем јавном и политичком деловању.

Бајрон је на апсолвентском путовању по Медитерану провео пуне две године – од 1809-1811, и управо на том „великом путовању”, он је стекао неопходна искуства потребна да буде песник. Међу најважнијима стоји осећање светског бола - Велтшмерц (нем. Weltschmerz). То је посебна врста романтичарске нејасне и неизлечиве туге, и осећања да је овај свет најгори од свих могућих светова, који ће Бајрон донекле интегрисати у своје песништво.

Већ у првом одговору на негативне критике, млади Бајрон је показао да он не нуди никакву „нову поезију за ново добро” већ да жели да дегенерисаној садашњости понуди лепшу прошлост – Бајрон је био привржен класицистичким правилима и нормама више но иједан други романтичар.

Прилику да и сам одигра улогу бајроновског јунака, пошто га је уобличио својим „Ходочашћем Чајлда Харолда” и низом „источњачких прича” у стиху, Бајрон добија 1816. када га због греха блуда (афера са својом сестром Огастом) светина напада. Лишен позе, а присиљен да живи њену стварност, Бајрон почиње да изражава свој најважнији став – да је само стварање пут из искрене трагике и бесмислености људског живота. Зато на почетку трећег певања Харолда Бајрон пореди свој пад са Наполеоновим падом, описујући, симболички, Ватерло.

Како није могао да издржи изругивање светине, и детронизацију коју је у Енглеској доживео, песник је отишао у ново лутање - самопрогнанство, на коме је прикупио материјал за дела која је писао.

Његово прво одлично дело јесте Шијонски Сужањ*, написан у Швајарској, након сусрета са Шелијем. Основна порука о робу који се ослобађа из тамнице је у томе да сви идеали, па и слобода, губе вредност када се остваре. Ту истину открива и Чајлд Харолд у другој половини спева. За читаву животну трагедију искуснији, јунак који је до малопре лутао обалама Медитерана, и најмањи спољашњи повод у пределима које налази користи за самопреиспитивање, повод за размишљање о великој тајни живота, и још већој тајни уметничког стварања.

Продукт овакве уметничке самосвести је Дон Жуан. Бајрон сад већ живи у Венецији и још презире све што је енглеско – до те мере да мења своју садржину под утиском италијанског духа и књижевне традиције, а из метрике узима отава риму – лаку течну и изузетно погодну за песничко приповедање.

У неку руку, кроз Дон Жуана који и није типичан Бајроновски јунак, песник покушава да се разрачуна са својим „другим ја” из раних прича у стиху, песама, и спева Чајлд Харолд. 16000 хиљада стихова имао је Дон Жуан 1824, када је Бајрон умро, од маларије, разочаран у своје покушаје да помогне Грчкој да победи у ратовима против Турака, и стане на ноге.

Дон Жуан, у незавршеном виду у коме га данас читамо писан је шест година. У многом, грађен је као први прави производ Бајрона, још увек романтичарски личан, пошто је реч о аутоиронији (саморугању), али подоста шири и обухватнији од претходних Бајронових песничких подухвата.

Бајрон се сматра првом славном личношћу у модерном смислу. То је била делом и песникова стратегија, када је нагонио сликаре да га приказују као човека од акције, или када се путем својих стихова саморекламирао.

ПоетикаУреди

 
Бајрон, 1830

Лорд Гордон био је настарији у такозваном другом кругу енглеских романтичара, и један је од најзаслужнијих за стварање мита о романтичарама због својих стихова који говоре о сети, егзилу и чежњи.

Сви представници другог круга романтичара (Бајрон, Шели, Китс) су рано и трагично страдали песници чије стваралаштво и живот доприносе стварању романтичног стереотипа, а то је – побуна против друштва, патња и туговање и експериментисање са халуциногеним дрогама.

За дела Бајрона индикативан је један посебан тип јунака, чији се велики део карактеристика може приписати самом писцу. Проучаваоци су пронашли трагове бајроновског јунака у Џону Милтону и многим ствараоцима Романтичког покрета. То је идеализован карактер чији су атрибути таленат, страст, презир према друштву и његови институцијама, недостатак поштовања према рангу и привилегијама (иако их јунак поседује), гајење љубави коју је срушило друштвено неодобравање или смрт, побуна, прогнанство, тајна прошлост, ароганција, претерано самопоуздање или недостатак дубљег увида и на крају, самодеструктивност.

Величина Бајронове поезије је у томе што је променила књижевна схватања Европе. Бајроновски јунак је пуно обрађиван, и емоционална тежина коју ствара је наравно неизмерива. Бајронов идеализам, његов «светски бол», и његова, најблиставија од свих бајронских судбина, учинили су га једном од највећих фигура романтизма. Романтизам, као реакција на страховладу разума, реда и поретка, са Бајроном је добио нови правац.

Бројне борбе за независност (Француска, Грчка, Америка, Шпанија) свориле су и конретне социјалне теме романтизма, о недопустивости бестидног богатства, о бесмислености рата и о краху тиранија. Песнички фокус је на малом јунаку, обичном човеку.

РеференцеУреди

  1. ^ „BBC - Poetry Season - The Nation's Favourite Poet”. Bbc.co.uk. Приступљено 8. 3. 2018. 
  2. ^ Perrottet, Tony (2011). „Lake Geneva as Shelley and Byron Knew It”. The New York Times. 
  3. ^ „Byron had yet to die to make philhellenism generally acceptable.” – Plomer (1970)
  4. ^ „Byron as a Boy; His Mother's Influence — His School Days and Mary Chaworth” (PDF). The New York Times. 26. 2. 1898. Приступљено 11. 7. 2008. 
  5. ^ Fuegi, J; Francis, J (2003). „Lovelace & Babbage and the creation of the 1843 notes”. Annals of the History of Computing, IEEE (volume 25, number 4): 16—26. doi:10.1109/MAHC.2003.1253887. 
  6. ^ Phillips, Ana Lena (2011). „Crowdsourcing Gender Equity: Ada Lovelace Day, and its companion website, aims to raise the profile of women in science and technology”. American Scientist. 99 (6): 463. 
  7. ^ „Ada Lovelace honoured by Google Doodle”. The Guardian. 10. 12. 2012. Приступљено 8. 3. 2018. 
  8. ^ Mayne (1912), стр. 7
  9. ^ „Lord Byron Trivia”. Shmoop.com. Приступљено 8. 3. 2018. 
  10. ^ Dallas (1824), стр. 99
  11. ^ „The Gordons of Gight”. Pbase.com. Приступљено 5. 3. 2012. 
  12. ^ Galt (1830), Chapter 1

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

  • Accardo, Peter X. Let Satire Be My Song: Byron’s English Bards and Scotch Reviewers. Web exhibit, Houghton Library, Harvard University, 2011.
  • Drucker, Peter. 'Byron and Ottoman love: Orientalism, Europeanization and same sex sexualities in the early nineteenth-century Levant' (Journal of European Studies vol. 42 no. 2, June 2012, 140–57).
  • Garrett, Martin: George Gordon, Lord Byron. (British Library Writers' Lives). London: British Library.2000. ISBN 978-0-7123-4657-3.
  • Garrett, Martin (2010). Palgrave Literary Dictionary of Byron. Palgrave. ISBN 978-0-230-00897-7. 
  • Guiccioli, Teresa, contessa di (2005). Lord Byron's Life in Italy. transl. Michael Rees, ed. Peter Cochran. ISBN 978-0-87413-716-3. 
  • Grosskurth, Phyllis: Byron: The Flawed Angel. Hodder. 1997. ISBN 978-0-340-60753-4.
  • McGann, Jerome (2002). Byron and Romanticism. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-00722-1. 
  • Oueijan, Naji B. A Compendium of Eastern Elements in Byron's Oriental Tales. New York: Peter Lang Publishing, 1999.
  • Patanè, Vincenzo: L'estate di un ghiro. Il mito di Lord Byron attraverso la vita, i viaggi, gli amori e le opere. Venezia, Cicero. 2013. ISBN 978-88-89632-39-0.
  • Patanè, Vincenzo: I frutti acerbi. Lord Byron, gli amori & il sesso. Venezia, Cicero. 2016. ISBN 978-88-89632-42-0.
  • Rosen, Fred: Bentham, Byron and Greece. Oxford: Clarendon Press.1992. ISBN 978-0-19-820078-9.
  • Thiollet, Jean-Pierre: Carré d'Art: Barbey d'Aurevilly, lord Byron, Salvador Dalí, Jean-Edern Hallier, with texts by Anne-Élisabeth Blateau and fr, Anagramme éditions. 2008. ISBN 978-2-35035-189-6.