Класицизам је уметнички правац који је настао у Француској на краљевском двору „Краља сунца“, Луја XIV, одакле се проширује. Прва фаза се назива „барокни класицизам“ због употребе барокних елемената у њему. Ово се доба сврстава још у барокно доба. После њега долази рококо који се одвраћа до неке мере од класицизма. Нови наступ класицизма је донела Француска револуција.

Велико позориште у Варшави
Црква Ла Мадлене у Паризу

Чињеница је да се од 18. века могло очекивати једно револуционарно време и француска је буржоазија била у свом прогресивном кретању, видимо како она има своје друштвене политичке циљеве и мишљење које је, као и мишљење античке идеологије, пружало грађанству слободе. Целокупна уметност, и римска и грчка постала је идеал уметности буржоазије. “Лепота се не налази у природи, већ су је створили Грци”. Уметници је требало да задовоље тежњу буржоазије у античком, римском и грчком свету. Такве се идеје распростиру по целој Европи.

Класицизам се труди да се одвоји од барока и рококоа и да постане умеренији и једноставнији. У доба Наполеона Бонапарте се назива ампир који је преузимао елементе из античке Грчке и ренесансе и давао је нагласке на разум и разумљивост у стварању. У њему се сматра да се појединац мора подвргавати друштву.

Класицизам је у највећем замаху у доба апсолутистичких монархија у Европи. Подржавале су се класичне форме које су биле инспирисане узорима из антике.

Карактеризовао се филозофским разматрањима о идеалима и о истинама, лепоти и љубави, као и тежњом верног саображавања разних карактерних црта човека (херој, лопов, преварант...), већ какви год да су.

Класицизмом се у француској и енглеској литератури назива неокласицизам.[1] Класицизам се развија у првој половини 19. века, а у народним срединама и много касније.

Архитектура класицизмаУреди

 
Замак у парку у Варшави

Архитектонски објекти су једноставни са поједностављеном декорацијом, имају троугласте штитове, равне и чисте линије, употребљавају стилске античке ступове у архитектури и граде се објекти као банке, уреди, болнице, позоришта, док се не граде сакрални објекти у ово доба. Типични су француски паркови који се карактеришу симетричним стазама, алејама, водоскоцима и у којим се стабла шишају у геометријским формама. Све се одликује строгим редом и чврстим правилима.

У класицистичкој архитектури 16. века је италијански архитекта Андреа Паладио (1508- 1580) развијао паладионизам у коме се труди за установљавањем пропорција грађевина и њених елемената, а израз је достојанствен и хладан. Овај правац је пренесен у друге земље Европе (Француска, Енглеска, Холандија и Немачка- у једном делу).

СликарствоУреди

 
Никола Пусен, Аутопортрет (1650), Лувр, Париз
 
Никола Пусен, Аркадијски пастири (Les Bergers d’Arcadie)

Слично као и у архитектури и сликарство се заснива на пропорцији и композицијским канонима. Основ сликарске композиције је јасно раздвајање сликарске површине и упредношђавање композиционих линија.[2]

Класицизам се у сликарству формирао у првој половини 17. века. Познати сликари класицизма били су Клод Желе звани Клод Лорен (1600 - 1682), који је сликао велике композиције по узору на антику и ренесансу, природне амбијенте са бљештавом светлошћу, као и Никола Пусен (1594—1665) који је био најистакнутији сликар 17. века и чији је идеал склад облика и строгост композиције. Поред овог класицизма развијао се и академски класицизам.

У 19. веку се класицизам у потпуности иживео и преко покушаја рестаурације класицизма и појединих значајних појава (Енгр) постао је реакционарни правац. Жан Доминик Енгр (1780 - 1867), савременик и противник Ежена Делакрое (1798 - 1863) који је имао напреднија схватања, и за разлику од њега Доминик Енгр је тежио за историјским сликарством и историјским мотивима и био је сликар и актова као и портрета, односно у области коју је ускоро заменила фотографска камера.

ФилозофијаУреди

Филозофски смер класицизма је био рационализам, и као пример мишљења и схватања може бити цитат Ренеа Декарта: " Мислим, дакле постојим“.

КњижевностУреди

Гајила је строга естетска правила, тражила је тачност и разумљивост као и јасноћу, те подвлачила важност и значај интелекта, неизбежност друштвеног реда и држала се чврстих моралних принципа. Одобравала је владавину и моћ владара.

Култ истинитог треба да буде и основни принцип књижевног дела, јер је истина једина разумна форма лепоте. А истина - то је природа. (Драгиша Живковић)

Природа је била јако битна, али прво је требало уредити је, ослободити од свега што би је чинило не тако посебном, идеализовати је, а онда је приказати. За разлику од барока, у класицизму није довољна генијалност, већ и знање.

За класицизам су типични и салони који се појављују и који формирају мишљења, а никле су и академије које су гајили језик и прецизност форме.

Литерарна форма се дели на три правца:

ПредставнициУреди

У свету представници су били Никола Боало, Корнеј, Молијер, Готхолд Ефраим Лесинг и Гете, Ла Фонтен, а у Србији Лукијан Мушицки.

РеференцеУреди

  1. ^ Johnson, James William (1969). „What Was Neo-Classicism?”. Journal of British Studies. 9: 49—70. JSTOR 175167. 
  2. ^ Larsen, Michael (март 1978). „Italian Renaissance Painting by John Hale”. Journal of the Royal Society of Arts. 126: 243—244. JSTOR 41372753. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди