Рококо

уметнички покрет и стил из 18. века

Рококо или „касни барок” је уметнички стил, тачније завршни облик барока, који је трајао између 1720. и 1780. године. Развио се у Француској, захватио је Немачку, Аустрију и мање Италију, Шпанију и друге земље. Рококо је утицао на многе уметничке аспекте укључујући сликарство, кипарство, архитектуру, уређење интеријера, декоративну уметност, књижевност, музику, и позориште. Развио се у раном 18. веку у Паризу као реакција на величину, симетрију и строго прописивање правила у бароку, посебно код палате Версај.[1] Уметници и архитекти рококоа изабрали су шаљиви, украшени и љубак приступ бароку. Њихов стил карактерише китњасто украшавање живим бојама, асиметричним дизајном, закривљеним линијама и употребом злата. За разлику од барока, рококо је префињен. Одликују га: сликовитост и раскош декоративних елемената, нежност боја и љупкост фигура. Име стила је изведено од француског rocaille што означава орнаментални мотив који подсећа на ушну шкољку. Овај орнаменат је настао у бесконачним варијацијама почетком 18. века у Италији али је био ликовно прихваћен на двору у Француској у доба Луја XV.

Љубавници, скулптура од нимфенбуршког порцелана, око 1760. Аутор: Франц Антон Бастели
Богато украшена базилика у Отобојрену, (Баварска) у стилу рококоа.
Северна страна-Јекатаринска палата у Царском Селу
Балска сала Јекатаринске палате у Царском Селу

За разлику од озбиљних, политичких тема раздобља барока, рококо је у декорирању користио разигране и духовите теме. Декорација просторија у рококоу осмишљена је као детаљно и потпуно украшавање комплетног простора на располагању, што је подразумевало богато украшен намештај, мале статуе, украшена гледала, таписерије, зидове украшене рељефима и осликавање зидова. Рококо је такође био познат у позоришној уметности. У књизи The Rococo стоји да ни један други културни покрет „није створио љупкије и елегантније дијалоге, пуне задиркивања и неухватљивог и прикривеног изражавања и геста, рафинираних осећаја и суптилне критике” као казалиште рококоа, посебно у Француској.[2]

Крајем 18. века, рококо је готово у потпуности био замењен неокласицизмом. Према Речнику Француске академије из 1835, реч рококо „углавном покрива ону врсту украшавања, стила и дизајна везану за владавину краљa Луја XV и почетак владавине Луја XVI”. Ова дефиниција, стога, обухвата сву врсту уметности од средине 18. века у Француској. Појам је етимолошки комбинација француских речи rocaille (камен) и coquilles (шкољка), због честих кориштења ових предмета као декоративних мотива.[3] Могао би такође бити комбинација италијанске речи „barocco” (нерегуларно обликовани бисер, веројатно извор појма „барок”) и француске „rocaille” (популарног облика вртних и интеријеристичких орнамената код којих се користе шкољке и шљунак) и може описивати рафинирани и маштовити стил у моди у неким деловима Европе у 18. веку.[4] Због инзистирања уметника рококоа на богатом украшавању закривљеним украсима сличних шкољкама, многи су критичари користили термин „рококо” у увредљивом смислу имплицирајући да је овај стил био неозбиљан и помодан.

Овај термин се колоквијално појављује у енглеском језику 1836, са значењем „старомодан”. Рококо је био жестоко кртикован и многи су га сматрали површним и неукусним,[5][6] поготово у поређењу с неокласицизмом. Успркос томе, многи су га хвалили због естетских квалитета,[5] а од средине 19. века, термин су коначно прихватили и историчари уметности. Иако се још воде дебате о његовој општој историјској важности, рококо се данас сматра значајним периодом у развоју европске уметности.

Карактеристике стилаУреди

Рококо је у првом реду декоративни слог. Заљубљеност у орнаментику се јавља у скулптури, у архитектури и у сликарству. Орнаментика није једини смисао барокног ликовног израза иако у првом реду доприноси препознавању и временском одређивању дела овог стила а нарочито у архитектури која настају после монументалности стила у доба Луја XIV и доноси у другој четвртини 18. века лаки тон, осмех и умањену сразмеру и оваква расположења се шире и карактеристична су за раздобље рококоа у целој Европи. Динамизам барока у свом врхунцу је наслиједио лиризам. Јавља се и примењена уметност. У намештају се јавља позлата и пресавијање — преламање намештаја, сјај и прекомерна употреба огледала у ентеријерима. Радост из природе јесте реакција на догму и патос барока и наговештај новог правца који ће наследити доба барока — на романтизам. Насупрот монументалности у бароку и његовом патосу развија се танана игра светлости и сенке и лиричност простора.

Дела у рококо стилуУреди

У архитектури типичне грађевине су: Мали Тријанон (у Француској) и дворац Сансуси (у Немачкој)...

У вајарству највећи допринос су дали Французи: Лемоан, Фалконе и Клодион.

У сликарству се највише сликају љубавне игре и пастирске сцене. Најзначајнији представници у сликарству су: Антоан Вато, Франсоа Буше и Жан-Оноре Фрагонар.

Мотиви у сликарству:

  • Сцене из паркова.
  • Сцене из живота аристократије.
  • Представе лепих жена.
  • Еротске сцене.

У примењеној уметности најлепши радови су изведени у штуку, у дрвету (намјештај), таписеријама (гобленима) и у порцелану (постојале су многе радионице, а најчувенија је била у Севру).

Историјски развојУреди

 
Кућа доброг пастира у стилу рококоа, Братислава (Словачка) - пример буржоаске куће 18. века.

Уобичајено је мишљење да се рококо најпре развио на подручју декоративне уметности и дизајна интеријера, али његово порекло лежи у архитектури касног барока мајстора Франческа Бороминијa (1599–1667) углавном у Риму и Камила Гуаринија (1624–1683) углавном у северној Италији, али и Бечу, Прагу, Лисабону и Паризу. Племство и бискупи католичке (јужне) Немачке, Чешке и Аустрије позивали су италијанске архитекте касног барока/раног рококоа на рад у њиховим земљама. Инспирисане њиховим примером, локалне фамилије зидара и занатлија у Централној Европи, изградили су властити немачки барокни стил који је касније досегао врхунац разрађености и осећајности у стилу рококоа.

Једна врста егзотичног, али на неки начин формалнијег типа рококоа појавила се у Француској, кад је сукцесија Луја XIV донела промену дворских уметника и општег уметничког укуса. С крајем дуге владавине Луја XIV богати барокни украси замењени су лаганијим елементима с више закривљених линија и природним образаца. Ови елементи су евидентни у архитектонском дизајну Николе Пина. За време раздобља реганства, кад се дворски живот удаљио од Версаја, та се промена у уметности успоставила, најпре у краљевској палати, а недуго потом у француском високом друштву.

 
Франсоа Буше, Le Déjeuner, (1739, Лувр), приказује интеријер у стилу рококоа француске буржоаске породице из 18. века.

Нежност и разиграност рококо украса често се доживљава као савршено усклађене с владавином пуном ексцеса Луја XV..[7]

Током 1730-их, дошло је до врхунаца развоја рококоа у Француској. Стил се брзо раширио из домене архитектуре и израде намештаја на сликарство и кипарство, на пример у радовима Антоана Вата и Франсое Бушеа. Rokoko je zadržao barokni ukus kompleksnih oblika i zamršenih uzoraka, ali je tada počeo uključivati i razne druge karakteristike, uključujući sklonost orijentalnom dizajnu i asimetričnim kompozicijama. Stil rokokoa su najviše raširili francuski umetnici.

У Великој Британији рококо се доживљавао као „француски укус” и никад се није раширио као архитектонски стил, мада се његов утицај знатно осетио у украшавању сребра, свиле и порцулана. Британски дизајнер Томас Чипендејл трансформисао је дизајн британског намештаја оног доба кроз прилагођавање и усавршавање рококо стила. Вилијам Хогарт допринео је развоју теоретске базе лепоте у рококоу. Иако се није директно позивао на покрет, он је у свом делу „Анализа лепоте” (енг.: Analysis of Beauty) из 1753. тумачио да су валовите линије и кривуље облика слова С типичне за рококо темељ дражи и лепоте у уметности и природи (за разлику од равних линија или кругова у класицизму). Развој рококоа у Великој Британији сматра се повезаним с буђењем интереса за готичку архитектуру у раном 18. веку.

Почетак краја за покрет рококоа дошао је почетком 1760-их кад су личности попут Волтера и Жак-Франсое Блондела почели да критикују претераност и дегенерацију уметности. Блондел је рококо у савременом интеријеру описао као „бесмислену, безобличну масу шкољака, змајева, трске, палми и биљака”. У Немачкој је рококо крајем 18. века исмејаван фразом Zopf und Perücke („свињски реп и перика”), и та фаза се каткад назива речју Зопфстил. Рококо је остао популаран у италијанским провинцијама до друге фазе неокласицизма када је с Наполеоновом владом стигао "Ампир". Стил ампир је у потпуности потиснуо рококо.

Између 1820. и 1870. поново се буди интерес за рококо стил. Британци су били међу првима који су оживели „стил Луја XIV”. Угледни уметници као Ежен Делакроа и мецене као царица Евгенија од Француске поново откривају вредност грациозност и заиграност у уметности и дизајну.

РеференцеУреди

  1. ^ „Rococo style (design) - Britannica Online Encyclopedia”. Britannica.com. Приступљено 24. april 2012. 
  2. ^ The Rococo - Google Libri. Books.google.it. Приступљено 24. april 2012. 
  3. ^ Monique Wagner, From Gaul to De Gaulle: An Outline of French Civilization. Peter Lang, 2005, str. 139. ISBN 0-8204-2277-0
  4. ^ Marilyn Stokstad, ed. Art History. 4. izdanje, New Jersey: Prentice Hall, 2005. Print.
  5. ^ а б Ancien Regime Rococo Архивирано на сајту Wayback Machine (11. април 2018). Bc.edu. Pristupljeno 29. maja 2011.
  6. ^ Rococo – Rococo Art. Huntfor.com. Pristupljeno 29. maja 2011.
  7. ^ Kleiner, Fred (2010). Gardner's art through the ages: the western perspective. Cengage Learning. стр. 583. — 584. ISBN 978-0-495-57355-5. Приступљено 21. februar 2011. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди