Новомихајловска палата
Новомихајловска палатаа (рус. Ново-Михајловскиј дворец, Ново-Михаиловски Дворетс) је трећа палата у Санкт Петербургу коју је дизајнирао Андреј Стакеншнајдер за децу Николаја I. Саграђена је између 1857. и 1862. године на Дворском насипу, између зграда Ермитажа (на западу) и Мермерне палате (на истоку).
Палату је наручио велики кнез Русије Михаил Николајевич поводом његовог венчања са Сесилијом од Бадена.[1] Дизајн палате чини мешавина утицаја ренесансе, барока и стила Луја XVI.[2] Ентеијер је урађен у рококоу.
Стамбено крило палате нема тако раскошну декорацију и препознатљив је по закривљеној фасади урађеној према италијанским утицајима из 1740-их. Крило води порекло из барокне палате канцелара Черкаског чији је дизајн приписан Петру Јеропкину.[2]
После руске револуције у палати је био огранак Комунистичке академије. Затим је 1949. у палати седиште имао Институт за оријенталне студије (ИОС), касније лењинградски огранак ИОС-а, а тренутно у палати седишта има Институт за оријенталне рукописе.[3]
Зграда је добро очувана захваљујући великој рестаурацији из периода 2005-2009. Некадашње штале су недавно реконструисане средствима које је обезбедио Кабус ибн Саид ал Саид како би се ту сместило око 1.000.000 оријенталних књига и рукописа из збирке института.[4]
Изградња
уредиВенчање великог кнеза Михаила Николајевича одржано је 18. августа 1857. За новоформирану породицу требало је да се изгради великокнежевска резиденција. Одлучено је да се палата за брачни пар изгради у центру престонице - на Дворском насипу, отприлике преко пута Петропавловске тврђаве. Резиденцију је пројектовао дворски архитекта Николаја I Андреј Штакеншнајдер. Његова дела су укључивала многе резиденције[5] као што у Санкт Петербургу и у Петерхофу.
Током изградње, неколико ранијих објеката је срушено, што је тада била уобичајена пракса у Санкт Петербургу. Идеја архитекте је била да се оближње зграде споје у једну зграду, и да се реализује заједничка фасада.
Палата је грађена у периоду од 5 година, од 1857. до 1862. године. Технологије које су коришћене у изградњи биле су јединствене у Русији и омогућавале су већу отпорност од ватре.[6] Резиденција, такође једна од првих у граду, имала је систем водовода.[7] Друга техничка новина била је грејање, које је вршено увођењем загрејаног ваздуха у просторије палате. Цена изградње износила је 993.525 рубаља.
Године 1889. године у палату је уведена струја.[6]
Дизајн фасаде
уредиУпотреба различитих архитектонских стилова карактеристична је за рад архитекте Стакеншнајдера у завршној обради и декорацији фасада. Архитекта користи мотиве рококоа, барока, ренесансе и " стила Луја XIV ".[8] Поред Андреја Штакеншнајдера, на фасади палате радио је и вајар Данијел Јенсен[9] који је за фасаде направио фигуре у теракоти. Композиционо, зграда више личи на конак него на резиденцију великог кнеза.
Главна фасада палате окренута ка дворском насипу је богато украшена.
На трећем спрату сва 3 ризалита су украшена каријатидама које стоје у различитим позама и носе троугласте забате, полуобличасте лучне забате или венце. На трећем спрату у централном ризалиту између каријатида налази се мермерни грб великог кнеза. Са стране, између каријатида је монограм Михаила Николајевича, који носе жене са ловоровим венцима.[10] Прозори на трећем спрату су правоугаони, украшени платном. Зидови трећег спрата су украшени пиластрима са капителима те малим панелима.
Унутрашњост резиденције била је у складу са њеним спољашњим изгледом. Унутрашњост зграде, пројектована у класичном стилу, садржала је елементе рококоа и готике. Слике у холу и собама реализовали су уметници М. А. Зичи и Н. И. Тихобразов.[11]
Црква Архангела Михаила
уредиЦрква Архангела Михаила налазила се на трећем спрату Двора и била је кућна црква породице великог кнеза. Споља је била крунисана једном позлаћеном куполом, која је била највиша тачка палате. Дана 9. децембра 1861. године, црква је освештана у име Архангела Михаила, заштитника великог кнеза. Слике на зидовима и своду рађене су у руском стилу, „са златним арабескама на плавој позадини“. А. Е Бејдеман је осликао иконостас и украсио плафон.
Године 1917. године, током Октобарске револуције, палата је национализована, а црква затворена. Ни иконостас ни мурали нису сачувани до данас. Позлаћена купола је срушена.[12]
Галерија
уреди-
Радна соба великог кнеза Михаила Николајевича -
Главно предворје -
Велико степениште -
Плесна сала -
Банкет сала -
Трпезарија од храста
Референце
уреди- ^ „Ново-Михайловский дворец - Прогулки по Петербургу”. Walkspb.ru. Приступљено 2016-06-14.
- ^ а б „Archived copy”. www.encspb.ru. Архивирано из оригинала 18. 1. 2008. г. Приступљено 2. 2. 2022.
- ^ Popova, Irina F. (10. 6. 2005). „History of the Institute of Oriental Manuscripts”. Institute of Oriental Manuscripts. Приступљено 2012-02-03.
- ^ „Конюшни Ново-Михайловского дворца переоборудуют в книгохранилище на деньги Султана Омана | Новости | Горзаказ”. Gorzakaz.org. Приступљено 2016-06-14.
- ^ „Ново-Михайловский дворец в Санкт-Петербурге”. www.ipetersburg.ru. Приступљено 2021-08-23.
- ^ а б Punin, A. L. (1990). Arkhitektura Peterburga serediny XIX veka. Leningrad: Lenizdat. ISBN 5-289-00602-8. OCLC 24628359.
- ^ „Ново-Михайловский дворец (по Дворцовой наб.), Эклектика, Архитектор Штакеншнейдер А. И., Дворцовая наб., 18, Миллионная ул., 19”. www.citywalls.ru. Приступљено 2021-08-23.
- ^ „Ново-Михайловский дворец (по Дворцовой наб.), Эклектика, Архитектор Штакеншнейдер А. И., Дворцовая наб., 18, Миллионная ул., 19”. www.citywalls.ru. Приступљено 2021-08-10.
- ^ „ЭСБЕ/Йенсен, Давид Иванович — Викитека”. ru.wikisource.org (на језику: руски). Приступљено 2021-08-10.
- ^ „Энциклопедия архитектурных деталей Санкт-Петербурга”. tnaneve.spb.ru. Архивирано из оригинала 27. 06. 2022. г. Приступљено 2021-08-10.
- ^ „Энциклопедия Санкт-Петербурга”. encspb.ru. Приступљено 2021-08-12.
- ^ Religioznyĭ Peterburg. E. N. Petrova, P. I︠U︡. Klimov, Gosudarstvennyĭ russkiĭ muzeĭ. SPb: Palace Editions. 2004. ISBN 5-93332-150-8. OCLC 61044847.
