Википедија

Вилијам Хогарт

енглески сликар и графичар

Вилијам Хогарт (енгл. William Hogarth; Лондон, 1697 — 1764) био је енглески сликар и графичар. Првобитно је обучен за гравирање на металу а сликарству се посветио тек 1725. године. У облику сценског приказа сличног оном у позоришту стварао је савремене моралне сатире рококоовске грациозности у којима је бритком иронијом, преувеличавањем и заоштравањем износио критику друштва да би касније почео да исказује интересовање за обичне људе.[1] У периоду од 1730. године до 1732. године настала је његова серија те врсте која је данас сачувана само у виду графичких репродукција, The Harlot’s Progress која показује животни пут једне куртизане. Следе Живот развратника из 1735. године и Венчање по моди из 1743. године. Захваљујући графичким репродукцијама (које је Хогарт често и сам правио) а за које је 1735. године први пут у историји уметности издејствовао ауторско право, његове серије су доживеле широку распрострањеност. Тим радовима извршио је велики утицај на социјалну графику 19. века и постао је оснивач модерне карикатуре. Својим суптилним портретима који су у почетку били под утицајем Антоана Ватоа (а међу њима је било и портрета деце са скривеном симболиком) Хогарт је постао нека врста уметничког путоказа у Енглеској. Цртачка академија у улици St Martin Lane у Лондону коју је 1734. године наследио од свог таста сера Џ. Торнхила постала је под његовим руководством једна од најзначајнијих енглеских уметничких школа пре оснивања Краљевске академије. Пажњу је изазвало и његово дело из теорије уметности Анализа лепоте које је објавио 1753. године и у којем се залаже за то да се принципи лепог траже у природи а не у традиционалним теоријама о пропорцијама.[2]

Вилијам Хогарт
William Hogarth 006.jpg
Вилијам Хогарт, аутопортрет
Лични подаци
Датум рођења(1697-11-10)10. новембар 1697.
Место рођењаЛондон, Енглеска
Датум смрти26. октобар 1764.(1764-10-26) (66 год.)
Место смртиЛондон, Велика Британија

Хогарт је рођен у Лондону у породици ниже средње класе. У младости је ступио на шегртовање код гравера, али га није завршио. Његов отац је прошао кроз периоде мешовитог успега, и једно време је био затворен уместо неизмирених дугова, што је догађај за који се сматра да је снажно утицао на Вилијамове слике и графике.[3]

Под утицајем француског и италијанског сликарства и гравирања,[4] Хогартова дела су углавном сатиричне карикатуре, понекад непристојно сексуалне,[5] углавном првог ранга реалистичког портрета. Постале су широко популарне и масовно произвођене путем графика током његовог живота, а он је био далеко најзначајнији енглески уметник своје генерације. Чарлс Лам је сматрао да су Хогартове слике књиге, испуњене „препуним, плодним, сугестивним значењем речи. Остале слике гледамо; његове слике читамо”.[6]

Рани животУреди

 
Вилијам Хогарт у Рубиљаковој скулптури, 1741, Национална галерија портрета, Лондон

Вилијам Хогарт је рођен је у Бартоломеу Клозу у Лондону од оца Ричарда Хогарта, сиромашног наставника латинског језика и писца уџбеника, и мајке Ен Гибонс. У младости је био шегрт код гравера Елиса Гамбла у Лестер Филдсу, где је научио да гравира трговачке карте и сличне производе.[7][8]

Млади Хогарт се такође живо интересовао за улични живот метрополе и лондонске сајмове и забављао се цртајући ликове које је видео. Отприлике у исто време, његов отац, који је отворио неуспешну латинску кафану код Сент Џонс капије, био је затворен због дугова у затвору Флит пет година. Хогарт никада није говорио о затворском периоду свог оца.[9]

Године 1720, Хогарт се уписао на првобитну академију Ст Мартин'с Лејн у Питер Корту у Лондону, коју су водили Луис Шерон и Џон Вандербанк. Похађао је наставу заједно са другим будућим водећим личностима у уметности и дизајну, као што су Џозеф Хајмор, Вилијам Кент и Артур Понд.[10][11] Међутим, чини се да је академија престала са радом 1724. године, отприлике у исто време када је Вандербанк побегао у Француску како би избегао кредиторе. Хогарт се присетио прве инкарнације академије: „ово је трајало неколико година, али је благајник утајио новац од претплате, те су пећ, лампе итд. заплењени за кирију и цела афера је досегла свој крај.“[11] Хогарт се затим уписао у још једну школу цртања, у Ковент Гардену, убрзо након што је отворена у новембру 1724, коју је водио сер Џејмс Торнхил, сликарски наредник код краља. О Торнхиловој ери, Хогарт је касније тврдио да су му, чак и као шегрту, „слика Светог Павла и Гриничка болница ... у то време вртела у глави“, мислећи на масивне шеме декорације које је Торнхил насликао за куполу катедрале Светог Павла и болнице у Гриничу.[10]

Хогарт је постао члан клуба Руже и круне, са Питером Тилемансом, Џорџом Вертуом, Мајклом Далом и другим уметницима и познаваоцима.[12]

Изабрани радовиУреди

Слике
Гравуре

РеференцеУреди

  1. ^ „The Rococo Influence in British Art – dummies”. dummies (на језику: енглески). Приступљено 23. 6. 2017. 
  2. ^ According to Elizabeth Einberg, "by the time he died in October 1764 he had left so indelible a mark on the history of British painting that the term 'Hogarthian' remains instantly comprehensible even today as a valid description of a wry, satirical perception of the human condition." Hogarth the Painter, London: Tate Gallery, 1997, p. 17.
  3. ^ Ronald Paulson, Hogarth, vol. 1: The 'Modern Moral Subject', 1697–1732 (New Brunswick 1991), pp. 26–37.
  4. ^ Frederick Antal, Hogarth and His Place in European Art (London 1962); Robin Simon, Hogarth, France and British Art: The rise of the arts in eighteenth-century Britain (London 2007).
  5. ^ Bernd W. Krysmanski, Hogarth's Hidden Parts: Satiric Allusion, Erotic Wit, Blasphemous Bawdiness and Dark Humour in Eighteenth-Century English Art (Hildesheim, Zurich and New York: Georg Olms 2010).
  6. ^ Lamb, Charles, The Works of Charles and Mary Lamb, E.V. Lucas Publishing, 1811, Vol. 1, pg 82, On the genius and character of Hogarth
  7. ^ Ellis Gamble Biographical Details. The British Museum.
  8. ^ W. H. K. Wright. The Journal of the Ex Libris Society, Volume 3 (A & C. Black, Plymouth, 1894)
  9. ^ Ronald Paulson, Hogarth, vol. 1 (New Brunswick 1991), pp. 26–37.
  10. ^ а б Bindman, David (23. 9. 2004). „Hogarth, William (1697–1764), painter and engraver”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/13464.  (Subscription or UK public library membership required.)
  11. ^ а б Myrone, Martin (24. 5. 2008). „St Martin's Lane Academy (act. 1735–1767)”. Oxford Dictionary of National Biography (online изд.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/96317.  (Subscription or UK public library membership required.)
  12. ^ Coombs, Katherine, 'Lens [Laus] family (per. c. 1650–1779), artists' in Oxford Dictionary of National Biography (Oxford University Press, 2004)

ЛитератураУреди

  • William Hogarth, John Bowyer Nichols, ed. Anecdotes of William Hogarth, Written by Himself (J. B. Nichols and Son, 25 Parliament Street, London, 1833)
  • Peter Quennell, Hogarth's Progress (London, New York, Ayer Co., (1955) ISBN 978-0836981452)
  • Quennell, Peter. "Hogarth's Election Series." History Today (Apr 1953) 3#4 pp. 221–232
  • Frederick Antal, Hogarth and His Place in European Art (London 1962).
  • Georg Christoph Lichtenberg, Ausführliche Erklärung der Hogarthischen Kupferstiche (Munich: Carl Hanser Verlag, (1972) ISBN 3-86150-042-6)
  • Sean Shesgreen, Hogarth 101 Prints (New York: Dover 1973).
  • David Bindman, Hogarth (London 1981).
  • Sean Shesgreen, Hogarth and the Times-of-the-Day Tradition (Ithaca, New York: Cornell UP, 1983).
  • Ronald Paulson, Hogarth's Graphic Works (3rd edn, London 1989).
  • Ronald Paulson, Hogarth, 3 vols. (New Brunswick 1991–93).
  • Elizabeth Einberg, Hogarth the Painter (London: Tate Gallery, 1997).
  • Jenny Uglow, Hogarth: A Life and a World (London 1997).
  • Frédéric Ogée and Hans-Peter Wagner, eds., William Hogarth: Theater and the Theater of Life (Los Angeles, 1997).
  • Hans-Peter Wagner, William Hogarth: Das graphische Werk (Saarbrücken, 1998; revised edition, Trier 2013).
  • David Bindman, Frédéric Ogée and Peter Wagner, eds. Hogarth: Representing Nature's Machines (Manchester, 2001)
  • Bernadette Fort, and Angela Rosenthal, eds., The Other Hogarth: Aesthetics of Difference (Princeton: Princeton UP, 2001)
  • Christine Riding and Mark Hallet, "Hogarth" (Tate Publishing, London, 2006).
  • Robin Simon, Hogarth, France and British Art: The rise of the arts in eighteenth-century Britain (London, 2007)
  • Ilias Chrissochoidis, "Handel, Hogarth, Goupy: Artistic intersections in Handelian biography", Early Music 37/4 (November 2009), 577–596.
  • Krysmanski, Bernd W. (2010). Hogarth's Hidden Parts: Satiric Allusion, Erotic Wit, Blasphemous Bawdiness and Dark Humour in Eighteenth-Century English Art. (Hildesheim, Zurich, New York: Olms-Verlag. ISBN 978-3487144719. )
  • Johann Joachim Eschenburg, Über William Hogarth und seine Erklärer, ed. Till Kinzel (Hanover: Wehrhahn, (2013) ISBN 978-3-8652-5347-7)
  • Cynthia Ellen Roman, ed., Hogarth's Legacy (New Haven and London: Yale University Press, 2016)
  • Elizabeth Einberg, William Hogarth: A Complete Catalogue of the Paintings (New Haven and London, Yale University Press for Paul Mellon Centre for Studies in British Art, 2016)
  • Hind, C. Lewis (1910). Hogarth. Masterpieces in Colour. London: T.C. & E.C. Jack. 

Спољашње везеУреди

 
Вилијам Хогарт на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вилијам_Хогарт&oldid=25694993”