Отворите главни мени
Плоча која садржи фрагмент Епа о Гилгамешу

Еп од античко грчког епос (ἔπος [epos]) у значењу реч, приповест, највећа епска форма. Обликован је у високом стилу, одабраним стихом (хексаметар, александринац). Развио се у старој Грчкој и спада у најстарија књижевна дела која су се очувала до данас.[1] У настанку епа важну улогу су имали мит и легенда, древне приче о прецима, херојима, постанку света и живота, открићу знања која су била од великог значаја за заједницу и које су се генерацијама преносиле. Еп је настао од митске и историјске грађе која је била подређена општем начелу идеализације епске прошлости. Обично еп је испричан кроз дела неког хероја који пролази кроз искушења и авантуре и мора да донесе пресудне одлуке. Неки епови су "традиционални", тј. директно одсликавају искуства народа; други су састављени од песника због неког националног или религијског циља.

Приповедање у епу се одвија у трећем лицу. Приповедач се ставља у позицију непристрасног и објективног посматрача који има увид у целину збивања. Приповедање се одликује епском ширином, оно је подробно, поступно, прекидано дигресијама, епизодама, епским понављањима. Основна техника у причању је ретардација – успоравање радње, одлагање њеног исхода. Догађаји се хронолошки нижу један за другим. Међутим, појединим епизодама се посвећује посебна пажња и скреће се са главног тока. Разлог за то је настојање епског приповедача да ништа што је наведено у песми не остане нејасно и необликовано до краја. Еп има своју устаљену унутрашњу структуру. На почетку је увод у коме се слушаоци обавештавају о предмету епа. На почетку је дата инвокација, молба упућена музама, богињама певања да помогну да се подухват успешно доведе до краја. Затим следи аргументум, у коме се износи садржај епа. За њим наступа приповедање о средишњим догађајима.

Друга врста епске поезије је епилион, кратка наративна песма са романтичном или митолошком темом. Термин, који значи „мали еп”, почео је да се користи у деветнаестом веку. То се пре свега односи на ерудитске, краће хексаметарске песме хеленистичког периода и сличне радове настале у Риму од доба неотерике. У мањој мери, тај термин укључује и неке песме енглеске ренесансе, посебно оне које су под утицајем Овидија.[2] Најпознатији пример класичног епилиона је можда Катулус 64.

Садржај

Класични еповиУреди

До данас су очувани одломци "Епа о Гилгамешу", написан на глиненим таблицама у Сумеру око 2000. године п. н. е.. То је прича о трагању ратника Гилгамеша за истином и вечним животом. Најранији епови, посве другачијег духа, писани су у старој Грчкој и приписују се песнику Хомеру. Реч је Илијади и Одисеји - делима од изузетне важности. Хомерски епови су засновани на неколико прича - делом митских, делом историјских. Говориле су о пореклу, току и последицама десетогодишњег Тројанског рата. Илијада се бави само једном епизодом која се одиграла пред крај рата. Ахил, највећи грчки ратник, се посвађа са Агамемноном и дури се у свом шатору, одбијајући да се бори. Ратна срећа се окреће против Грка и Ахилов блиски пријатељ Патрокле бива погубљен. Разбеснели Ахил се зато враћа на бојно поље, бори се против Тројанаца и убија најстрашнијег тројанског ратника, принца Хектора. "Одисеја" говори о Одисејевим путовањима и авантурама док се он враћа кући након пада Троје. Међу многим епизодама, ту су и Одисејева борба да побегне од једнооког киклопа - Полифема, сусрет са чаробницом Кирком која претвара све његове сапутнике у свиње, као и исценирана битка у којој он убија све удвараче који су опседали његову жену, Пенелопу.
Шест или више векова након Хомера, Римљани су постали господари Средоземља. Међутим, задржала се грчка култура и Римљани су веровали да су они потомци тројанског јунака Енеје. Управо зато је највећи римски песник Вергилије написао еп о Енеју, "Енеиду". Овај еп прати Хомерову традицију, где се богови, овог пута римски, мешају у послове људи. Ветрови, које шаље богиња Јунона, отвлаче са курса хероја луталицу, али га штити њена мајка Венера. Он доживи бродолом близу Картагине, где богиња Венера натера краљицу Дидо да се заљуби у њега. Главни бог, Јупитер нареди да Енеј испуни своју судбину и напусти Картагину, а Дидо, чије је срце сломљено, убија се. Након посете подземном свету, Енеј се искрцава у Италију и доживљава низ битакаи авантура. Коначно, жени се ћерком краља Латијума. То обезбеђује Риму царску судбину.
Епови класичног грчко-римског света су имали трајан утицај на западњачку културу и послужили су као инспирација за многе песме, драме, опере, слике и скулптуре.

ЗанимљивостиУреди

  • Међу најстарије епове спадају индијски епови "Махабхарата" и "Рамајана", написани у 2. веку п. н. е.
  • Први енглески еп је англо-саксонски еп "Беовулф" из 7. века н.е, у коме Беовулф убија змаја.
  • У чувене средњовековне хришћанске епове се убрајају "Сид" - еп о једном шпанском хероју еп "Песма о Ролану", у коме француски јунаци Ролан и Оливер дају своје животе да би сачували заштитницу војске цара Карла Великог.
  • Каснији епови као што су Камоенов "Лисидас" и Милтонов "Изгубљени рај" су дела чувених песника који су свесно писали о високим националним и религијским темама.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. ^ Michael Meyer, The Bedford Introduction to Literature (Bedford: St. Martin's, 2005), 2128. ISBN 0-312-41242-8.
  2. ^ „Epyllion”. www.britannica.com. Приступљено 21. 2. 2019. 

ЛитератураУреди

  • Jan de Vries: Heroic Song and Heroic Legend ISBN 0-405-10566-5.
  • Hashmi, Alamgir (2011). „Eponymous Écriture and the Poetics of Reading a Transnational Epic”. Dublin Quarterly, 15. 
  • Frye, Northrup (2015) [1957]. Anatomy of Criticism. Princeton, NJ: Princeton University Press. ISBN 978-1-4008-6690-8. 
  • Cornel Heinsdorff: Christus, Nikodemus und die Samaritanerin bei Juvencus. Mit einem Anhang zur lateinischen Evangelienvorlage, Untersuchungen zur antiken Literatur und Geschichte 67, Berlin/New York 2003, ISBN 3-11-017851-6.
  • Jansen, Jan and J Henk M.J. Maier, eds. 2004. Epic Adventures: Heroic Narrative in the Oral Performance Traditions of Four Continents (Literatur: Forschung und Wissenschaft, 3.) LIT Verlag.
  • Parrander, Patrick (1980). „Science Fiction as Epic”. Science Fiction: Its Criticism and Teaching. London: Methuen. стр. 88—105. 
  • Tillyard, E.M.W. (1966) [1954]. The English Epic and Its Background. New York: Oxford UP. 
  • Wilkie, Brian (1965). Romantic Poets and Epic Tradition. University of Wisconsin Press. 

Спољашње везеУреди

  • "The Epic", BBC Radio 4 discussion with John Carey, Karen Edwards and Oliver Taplin (In Our Time, Feb. 3, 2003)