Агамемнон

Фигура из грчке митологије

Агамемнон (грч. Αγαμέμνων; „врло одлучан“), један од највећих хероја грчке митологије, син краља Атреја из Микене или Арга и краљице Аеропе, брат Менелајев.[1][2] Други извори кажу да је син Плејстена, сина или оца Атреја, за кога се каже да је био Аеропин први муж.[3] Кад је Хелену, Менелајову супругу, Париз одвео у Троју, Агамемнон је командовао уједињеним грчким оружаним снагама у Тројанском рату који је уследио.

Тзв. Агамемнонова маска. Пронашао је Хајнрих Шлиман у Микени 1876.

Након Агамемноновог повратка из Троје, њега је убио Егист (према најстаријем преживелом запису, Одисеји 11.409–11), љубавник његове жене Клитемнестре. У старијим верзијама приче, сцена убиства, када је наведена, обично се одвија у Егистовој кући, који се није настанио у Агамемноновој палати, и сачињена је од заседе и смрти Агамемнона и његових следбеника.[4] У неким каснијим верзијама, сама Клитемнестра га убија, или они делују заједно као саучесници, убијајући Агамемнона у његовој кући.

Етимологија

уреди

Његово име на грчком, Ἀγαμέμνων, значи „веома постојан”, „непокорен”. Реч потиче од *Ἀγαμέδμων од ἄγαν, „веома много” и μέδομαι, „размишљати”.[5]

Младост

уреди

Агамемнон је био потомак Пелопса, Танталовог сина.[6] Према уобичајеној причи (како је испричана у Илијади и Одисеји о Хомеру), Агамемнон и његов млађи брат Менелај били су синови Атреја, краља Микене, и Аеропе, ћерке критског краља Катреја.[7] Међутим, према другој традицији, Агамемнон и Менелај су били синови Атрејевог сина Плеистена, а мајка им је била Аеропа, Клеола или Ерифила. У овој традицији, Плеистенес умире млад, а Агамемнона и Менелаја је подигао Атреј.[8] Агамемнон је имао сестру Анаксибију (или Астиоху) која се удала за Строфија, Крисовог сина.[9][10]

Агамемноновог оца Атреја убио је Егист, који је заузео микенски престо и владао њоме заједно са оцем Тистејем. За то време Агамемнон и Менелај нашли су уточиште код Тиндареја, краља Спарте. Они су се оженили његовим кћеркама, Агамемнон Клитемнестром, а Менелај Јеленом. Агамемнон и Клитемнестра имали су четворо деце: три кћери, Ифигенију, Електру и Хрисотемиду, и једног сина, Ореста.

Менелај је наследио Тиндареја у Спарти, док је Агамемнон, уз братовљеву помоћ, свргао Егиста и Тистеја и повратио очево краљевство. Проширио је краљевство освајањима и постао најмоћнији владар у Грчкој.

Агамемнонова породична историја датира још од легендарног краља Пелопса и била је укаљана бројним силовањима, убиствима и преварама. Грци верују да је насилничка прошлост била узрок зле судбине која је задесила читав Атрејев дом.

Тројански рат

уреди

Иако није био раван Ахилу у јунаштву, Агамемнон је као краљ имао несумњиви ауторитет. Он је сазивао ратна већа и водио војску у битку. Лично се појављивао на бојном пољу и учинио је многа херојска дела док није рањен и био принуђен да се повуче у свој шатор. Његова највећа грешка је његова пргава нарав и понекад преувеличано инсистирање на ауторитету и положају, што је довело до увреде Хрисеја и Ахила, а што је изазвало велики раздор међу Грцима. Агамамнон је окупио грчке снаге да би кренуле ка Троји. Припремајући се да отплове из Аулиде, луке у Беотији, Агамемнонови ратници су изазвали бес богиње Артемиде, јер су убили једну њој посвећену животињу. Зла срећа у виду куге и недостатка ветра спречавала је испловљавање. Коначно је пророк Калхас објавио да се богињин бес може умирити само жртвовањем Ифигеније, Агамемнонове кћери. Класични драматичари се разликују у томе да ли су се отац и кћерка добровољно покорили судбини, али Ифигенија је ипак жртвована. Њена смрт је одобровољила Артемиду и грчка војска је испловила за Троју. Постоји неколико верзија ове људске жртве у грчкој митологији. Неки извори наводе да је Агамемнон био спреман да жртвује Ифигенију, али је Артемида прихватила жртвовање јелена уместо Ифигеније, а пребацила на планину Таурус на Крим. Хесиод каже да је она постала богиња Хеката.

Агамемнон је био командант грчке војске у Тројанском рату. За време борбе Агамемнон је убио Антипа. Агамемнон пратилац Халеас се касније борио с Енејом у Италији. У Илијади се помиње прича о свађи Агамемнона и Ахила у последњој години рата. Агамемнон је узео Ахилу једну лепу робињу, Брисеју, као ратни плен. Ахил, највећи ратник свога доба, се наљутио и напустио битку, тако да је грчка војска замало изгубила рат. Захваљујући Одисејевој вештини преговарања, спор је изглађен.

После освајања Троје, пророчица Касандра, кћерка тројанског краља Пријама, постала је део његовог ратног плена.

 
Агамемноново убиство, илустрација из Прича о грчким трагичарима 1879. Алфреда Черча.

Повратак у Грчку и смрт

уреди

После путовања праћеног олујом, Агамемнон и Касандра искрцали су се на Арголиду или су се, ношени ветром искрцали на Егистову земљу. Егист, који је у међувремену завео Агамемнонову жену Клитемнестру, позвао га је на гозбу и издајнички убио. По Пиндару и другим трагедистима, Агамемнона је убила његова жена у купатилу, бацивши преко њега комад тканине или мрежу да не би могао да се брани. Клитемнестра је убила и Касандру. Њен бес због жртвовања Ифигеније, и љубомора због Касандре, били су мотиви овог злочина. Агемемнонову смрт осветио је његов син Орест, који убија своју мајку и Егиста.

Друге приче

уреди

Агамемнонова судбина била је предмет бројних трагедија, класичних и модерних, од којих је најпознатија Есхилов „Агамемнон“ први део трилогије Орестија.[1] У легенди о Пелопонезу, Агамемнон је сматран највишим типом моћног монарха, а у Спарти је обожаван као Зевс Агамемнон. Његов гроб се вероватно налази у рушевинама Микене или у Амиклеји. У уметничким делима често се користи сличност између представе Зевса, као краља богова и Агамемнона, као краља људи. Он се често слика са скиптром и дијадемом, уобичајеним атрибутима краља.

Атенеј приповиједа о томе како је Агамемнон оплакивао губитак свог пријатеља или љубавника Аргинуса, који се удавио у реци Кефис.[11] Он ја сахранио, и изразио поштовање гробницом и светилиштем Афродите Аргинис.[12] Ова епизода се исто тако налази код Климента Александријског,[13] код Стефана Византијског (Копај и Аргунос), и код Секста Проперција III, уз мање варијације.[14]

Референце

уреди
  1. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 13. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Homer, Iliad 9:145.
  3. ^ Leeming 2005.
  4. ^ Aeschylus (1986), Choephori; introduction by A. F. Garvie, Oxford University Press, p. x
  5. ^ Beekes 2009, стр. 8
  6. ^ For a discussion of the house of Tantalus see Gantz, pp. 531–556. For Agamemnon's genealogy see, Grimal, p. 526, Table 2, and p. 534, Table 13.
  7. ^ Grimal, s.v. Menelaus; Hard, Robin (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology: Based on H.J. Rose's "Handbook of Greek Mythology". Psychology Press. стр. 355. ISBN 9780415186360. , Hard, Robin (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology: Based on H.J. Rose's "Handbook of Greek Mythology". Psychology Press. стр. 507. ISBN 9780415186360. , Hard, Robin (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology: Based on H.J. Rose's "Handbook of Greek Mythology". Psychology Press. стр. 508. ISBN 9780415186360. ; Collard and Cropp. 2008a, p. 517; Gantz, p. 552; Parada, s.v. Agamemnon; Euripides, Helen 390–392 Архивирано 2021-05-17 на сајту Wayback Machine, Orestes 16 Архивирано 2021-04-30 на сајту Wayback Machine; Hyginus, Fabulae 97 Архивирано 2019-03-29 на сајту Wayback Machine; Apollodorus, E.3.12 Архивирано 2021-04-30 на сајту Wayback Machine; Scholia on Iliad 1.7 (citing "Homer" = Hesiod Catalogue of Women fr. 137a Most) and Scholia on Tzetzes' Exegesis in Iliadem 1.122 (citing "Homer" = Hesiod Catalogue of Women fr. 137c Most). They are also the sons of Atreus, in the Iliad and Odyssey, see for example Iliad 11.131 Архивирано 2021-04-30 на сајту Wayback Machine, Odyssey 4.462, although Aerope is not mentioned (see Gantz, p. 522). See also Euripides, Iphigenia in Tauris 4–5 Архивирано 2021-06-07 на сајту Wayback Machine, (Atreus as father, no mention of mother); Hesiod Catalogue of Women fr. 138 Most [= fr. 195 MW], and Sophocles, Ajax 1295–1297 Архивирано 2021-05-02 на сајту Wayback Machine (Aerope as mother, no mention of father).
  8. ^ Hard, Robin (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology: Based on H.J. Rose's "Handbook of Greek Mythology". Psychology Press. стр. 355. ISBN 9780415186360. , Hard, Robin (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology: Based on H.J. Rose's "Handbook of Greek Mythology". Psychology Press. стр. 508. ISBN 9780415186360. ; Collard and Cropp. 2008a, p. 517; Collard and Cropp. 2008b, p. 79; Gantz, pp. 552–553; Parada, s.v. Agamemnon. For Aerope as mother see: Apollodorus, 3.2.2 Архивирано 2021-12-17 на сајту Wayback Machine; Dictys Cretensis, 1.1 Архивирано 2020-11-11 на сајту Wayback Machine; Scholia on Iliad 1.7 (citing "Hesiod" = Hesiod Catalogue of Women fr. 137a Most) and Scholia on Tzetzes' Exegesis in Iliadem 1.122 (citing "Hesiod" = Hesiod Catalogue of Women fr. 137c Most). For Cleolla, see Tzetzes, Exegesis in Iliadem 1.122 (citing "Hesiod, Aeschylus, and some others" = Hesiod Catalogue of Women fr. 137b Most). For Eriphyle see Gantz, p. 553 (citing Scholia on Euripides Orestes 4).
  9. ^ Hard, Robin (2004). The Routledge Handbook of Greek Mythology: Based on H.J. Rose's "Handbook of Greek Mythology". Psychology Press. стр. 566. ISBN 9780415186360. 
  10. ^ Gantz, стр. 223; Parada, s.vv. Anaxibia 4, Astyoche 6. For Anaxibia as the sister's name see Pausanias, 2.29.4; Dictys Cretensis, 1.1 Архивирано 2020-11-11 на сајту Wayback Machine; Tzetzes, Exegesis in Iliadem 1.122 (= Hesiod Catalogue of Women fr. 137b Most); Scholia on Tzetzes' Exegesis in Iliadem 1.122 (= Hesiod Catalogue of Women fr. 137c Most). For Astyoche, as the sister's name, see Hyginus, Fabulae 117 Архивирано 2019-03-29 на сајту Wayback Machine.
  11. ^ Lewis, Charlton T.; Short, Charles. „Argynnus”. A Latin Dictionary. Perseus Project. Приступљено 16. 9. 2011. 
  12. ^ The Deipnosophists of Athenaeus of Naucratis, Book XIII Concerning Women, 80D (p. 603)
  13. ^ Clement of Alexandria, Protrepticus II.38.2
  14. ^ Butler, Harold Edgeworth & Barber, Eric Arthur, ур. (1933). The Elegies of Propertius. Oxford: Clarendon Press. стр. 277. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди