Троја

Троја
Троја
Светска баштина Унеска
Званично име	Археолошки локалитет Троја
Место	Hisarlik, Чанакале, Чанакале, Турска
Координате	39° 57′ 27″ С; 26° 14′ 20″ И / 39.9575° С; 26.2389° И
Површина	158 ha (17.000.000 sq ft)
Укључује	Temple of Athena at Ilion ;
Критеријум	културна: II,III,VI
Упис	1998. (22. седница)
Веб-сајт	http://whc.unesco.org/en/list/849

Троја (стгрч. Τροία, Troía, Ἴλιον, Ī́lion или Ἴλιος, Ī́lios; лат. Troia, такође Īlium;^{[note 1]} хетитски: 𒌷𒃾𒇻𒊭 Wilusa or 𒋫𒊒𒄿𒊭 Truwisa;^[1]^[2] тур. Truva or Troya) или Илиј, или Ilium; тур. Truva или Troya), је легендарни град и поприште Тројанског рата, који је делом описан у Хомеровој Илијади, епу писаном на старогрчком састављеном у 9. или 8. веку п. н. е. Осим тога, Троја је име једног археолошког налазишта на наводној локацији хомерске Троје у Малој Азији, данас у северозападној Турској, у близини морске обале југозападно од Дарданела под планином Идом.^{[note 2]}

Гребен Троје, 1880, скициран из доње равнице. Овај дуборез је објављен у неким Шлимановим делима. Он описује поглед као да је „са севера“, што нужно значи са северозапада. Видљив је само западни крај гребена. Угаони изглед је резултат Шлиманових ископавања. Зарез на врху је „Шлиманов ров“. Током већег дела археолошке историје Троје, равница је била улаз мора, при чему се Тројански гребен пројектовао на залив, отуда и Корфманова класификација града као поморског града.

Под владавином римског цара Августа саграђен је нови град Илијум на месту које су многи сматрали локацијом легендарне Илијаде. Град је цвао до утемељења Константинопоља, а под Византијом је пропадао. Немачки археолог Хајнрих Шлиман је ископавао у том подручју током 1870-их. Каснија су искапања открила више градова саграђених у различитим раздобљима. Један од ранијих градова (Троја VIIa) често се наводи као хомерска Троја, али та је тврдња и даље спорна. Шлиманов најспектакуларнији налаз је био тзв. Пријамово благо (тако га је назвао сам Шлиман). Али још у време његовог живота су се појавиле прве назнаке да би златно благо могло бити око хиљаду година старије него што је Шлиман претпостављао. Новија ископавања су пронашла трагове пуно старијег насељавања тог подручја која сежу у 5 хиљада година п. н. е. Археолошко налазиште Троја је додато 1998. године на листу Светске баштине.

Данашња локација је брдо Хисарлик и његова непосредна близина. У савременој научној номенклатури, гребен Троје (укључујући Хисарлик) граничи се са равницом Троје, равним пољопривредним земљиштем, које води доњи ток реке Скамандер до мореуза. Троја је била поприште Тројанског рата описаног у грчком епском циклусу, посебно у Илијади, једној од две епске песме која се приписују Хомеру. Метрички докази из Илијаде и Одисеје сугеришу да је име Ἴλιον (Илион) раније почињало са дигамом: Ϝίλιον (Вилион); ово поткрепљује и хетитско име за који се сматра да је исти град, Вилуса. Према археологу Манфреду Корфману, локација Троје у близини Егејског мора, као и Мраморног мора и Црног мора, учинила ју је чвориштем за војне активности и трговину и главним налазиштем културе коју Корфман назива „Култура поморске Троје“ “, која се протезала преко региона између ових мора.^[3]

Град је уништен на крају бронзаног доба – фазе за коју се генерално верује да представља крај Тројанског рата – и град је напуштен или скоро напуштен током наредног мрачног доба. После овога, локалитет је стекао ново становништво које је говорило грчки и град је, заједно са остатком Анатолије, постао део Персијског царства. Троада, регион у коме се налазио некадашњи град, затим је освојио Александар Велики, Ахилов поштовалац, за кога је веровао да има исту врсту славне (али краткотрајне) судбине. После римског освајања овог сада хеленистичког грчког говорног света, на месту је основана нова престоница звана Илијум (од грчког: Ιλιον, Илион) у време владавине римског цара Августа. Она је цветала до успостављања Константинопоља, постала је епископија, затим је та регија била напуштена, поново насељена неколико векова касније током византијског доба, пре него што је поново напуштена (мада је и даље остала титуларна област католичке цркве).

Физичка локација Троје на Хисарлику било је заборављена у антици, а до ране модерне ере чак је и њено постојање као града из бронзаног доба довођено у питање и сматрало се митским или квазимитским. Године 1822, шкотски новинар Чарлс Макларен био је први модерни научник који је категорички идентификовао Хисарлик као вероватну локацију Троје.^[4]^[5] Средином 19. века, породица Калверт, богати левантински енглески емигранти који су живели у Троаду, настањујући фарму на неколико километара од Хисарлика, купили су већи део брда у уверењу да садржи рушевине Троје. Били су антиквари. Двоје чланова породице, Фредерик и посебно најмлађи, Франк, вршили су геодетска премеравања Троада и тамо извели низ пробних ископавања. Франк Калверт је 1865. године ископао пробне ровове на брду откривајући римско насеље. Схвативши да није имао средстава за потпуно ископавање, покушао је да регрутује Британски музеј, али је био одбијен. Случајан састанак са Калвертом у Чанакалу и Хајнрих Шлиманова посета налазишту, који је био богати немачки бизнисмен и археолога, који је такође тражио Троју, пружили су другу прилику за финансијску подршку.^[6] Шлиман је у почетку био сумњичав у погледу поистовећивања Хисарлика са Тројом, али га је Калверт убедио.^[7]

НапоменеУреди

^ Troia is the typical Latin name for the city. Īlium is a more poetic term: Lewis, Charlton T.; Short, Charles. „Ilium”. A Latin Dictionary. Tufts University: The Perseus Digital Library. Приступљено 2018-04-22.
^ The region inherits these names from Roman provincial or regional names in late Classical antiquity: Asia Minor ("lesser Asia"), or Anatolia ("place of the rising sun") now Turkish Anadolu

РеференцеУреди

^ Korfmann, Manfred O. (2007). Winkler, Martin M, ур. Troy: From Homer's Iliad to Hollywood Epic. Oxford, England: Blackwell Publishing Limited. стр. 25. ISBN 978-1-4051-3183-4. »Troy or Ilios (or Wilios) is most probably identical with Wilusa or Truwisa ... mentioned in the Hittite sources«
^ Burney, Charles (2004). „Wilusa”. Historical dictionary of the Hittites. Metuchen, N.J: Scarecrow Press. стр. 311. ISBN 978-0-8108-4936-5.
^ Korfmann 2003, стр. 27
^ Maclaren, Charles (1822). A Dissertation On the Topography of the Plain of Troy: Including an Examination of the Opinions of Demetrius, Chevalier, Dr. Clarke, and Major Rennell. Bibliobazaar. ISBN 978-1-146-73161-4. Приступљено 28. 12. 2014.
^ Schliemann 1881, стр. 189.
^ Wood 1985, стр. 54–55.
^ Bryce, Trevor (2005). The Trojans and their neighbours. Taylor & Francis. стр. 37. ISBN 978-0-415-34959-8.

ЛитератураУреди

Allen, Susan Heuck (јул 1995). „Finding the Walls of Troy': Frank Calvert, Excavator”. American Journal of Archaeology. 99 (3): 379—407. JSTOR 506941. doi:10.2307/506941.
Allen, Susan Heuck (1999). Finding the Walls of Troy: Frank Calvert and Heinrich Schliemann at Hisarlik. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-20868-1.
Bauer, Susan Wise (2007). „The Battle for Troy”. The History of the Ancient World: From the Earliest Accounts to the Fall of Rome. Norton. стр. 253—58. ISBN 9780393070897.
Blegen, C.W. (1995) [1963]. Troy and the Trojans. New York: Barnes & Noble Books.
Carter, Jane Burr; Morris, Sarah P., ур. (1995). The Ages of Homer. Austin: University of Texas Press. ISBN 978-0-292-71208-9.
Efkleidou, Kalliope (2004). Slavery and Dependent Personnel in the Linear B Archives of Mainland Greece (MA). Cincinnati, Ohio: University of Cincinnati. Архивирано из оригинала на датум 23. 02. 2020. Приступљено 25. 05. 2021.
Harpin, Paul H. (1976). The British War Office: from the Crimean War to Cardwell, 1855-1868 (MA). University of Massachusetts.
House of Commons (1855). Reports from Committees. 9, Part 2. London: Great Britain. Parliament.
Kayan, İlhan (2003). „Chapter 25 Geoarchaeological lnterpretations of the 'Troian Bay'”. Ур.: Günther A. Wagner; Ernst Pernicka; Hans-Peter Uerpmann. Troia and the Troad-Scientific Approaches. Natural Science in Archaeology. Berlin: Springer. ISBN 9783642078323.
Korfmann, Manfred (2003). Troia in Light of New Research (PDF). Reden an Der Universität Trier, Dies academicus 2003 (English изд.). Tübingen: Institute for Pre- and Protohistory and Archaeology of the Middle Ages, Tübingen University. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 17. 04. 2021. Приступљено 25. 05. 2021.
Korfmann, Manfred (2013). Troia/Wilusa Guidebook. Çanakkale-Tübingen Troia Vakh (Foundation) Publication Series 1 (Enlarged and revised изд.). Istanbul: Biltur Basim Yayin ve Hizmet A.Ș.
Latacz, Joachim (2004). Troy and Homer: Towards a Solution of an Old Mystery. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-926308-0
Levantine Heritage Foundation (фебруар 2013). „Collaborative Online Research Project: Consuls Of "The Dardanelles" And "Gallipoli"” (PDF).
Robinson, Marcelle (1994). „Pioneer, Scholar, and Victim: An Appreciation of Frank Calvert (1828-1908)”. Anatolian Studies. 44: 153—168. JSTOR 3642989. doi:10.2307/3642989.
Schliemann, Heinrich (1881). Ilios. The city and country of the Trojans. New York: Harper & Brothers.
Tulloch, Alexander (1857). The Crimean Commission and the Chelsea Board. London: Harrison.
Watkins, Calvert (1986). „The Language of the Trojans”. Ур.: Mellink, Machteld J. Troy and the Trojan War: A Symposium Held at Bryn Mawr College, October 1984. Bryn Mawr Pa: Bryn Mawr College.
Wood, Michael (1985). In Search of the Trojan War. BBC Books; First Thus edition. ISBN 978-0563201618. Ș
Troia Projekt and CERHAS (2013). „Welcome to Troy”. Troy. University of Cincinnati. Архивирано из оригинала на датум 14. 5. 2008. Приступљено 8. 8. 2013.
Easton, D.F.; Hawkins, J.D.; Sherratt, A.G.; Sherratt, E.S. (2002). „Troy in Recent Perspective”. Anatolian Studies. 52: 75—109. JSTOR 3643078. doi:10.2307/3643078  .
Institut für Ur- und Frühgeschichte und Archäologie des Mittelalters, Universität Tübingen, and Department of Classics, University of Cincinnati, Ohio (2010). „Troia and the Troad – Archaeology of a Region: The new excavations at Troy”. Project Troia. Institut für Ur- u. Frühgeschichte. Архивирано из оригинала на датум 19. 5. 2005. Приступљено 8. 8. 2013. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)CS1 одржавање: Формат датума (веза)
- Troia Project (2004). „Reconstructions”. Troia VR. University of Tübingen. Архивирано из оригинала на датум 30. 8. 2013. Приступљено 8. 8. 2013.
- Heath, Sebastian; Tekkök, Billur, ур. (2007—2009). „Greek, Roman and Byzantine Pottery at Ilion (Troia)”. Classics Department, University of Cincinnati. Архивирано из оригинала на датум 07. 06. 2011. Приступљено 10. 8. 2013.
- Heath, Sebastian; Mannsperger, Dietrich; Rose, C. Brian; Wallrodt, John (2013). „Coins from Ilion (Troia)”. Classics Department, University of Cincinnati. Приступљено 10. 8. 2013.
Rutter, Jeremy B. (2013). „Welcome”. Aegean Prehistoric Archaeology. Dartmouth College. Архивирано из оригинала на датум 18. 07. 2012. Приступљено 10. 8. 2013. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
- „Lesson 23: Troy VI”. Архивирано из оригинала на датум 17. 08. 2016. Приступљено 25. 05. 2021.
- „Lesson 27: Troy VII and the Historicity of the Trojan War”. Архивирано из оригинала на датум 07. 04. 2014. Приступљено 25. 05. 2021.
Thomas, Neil (2003). „Geology corresponds with Homer's description of ancient Troy”. UDaily Archive. University of Delaware. Приступљено 10. 8. 2013.
Pius Bonifacius Gams, Series episcoporum Ecclesiae Catholicae, Leipzig 1931, p. 445
Michel Lequien, Oriens christianus in quatuor Patriarchatus digestus, Paris 1740, vol. I, coll. 775–778
Shepard, Alan; Powell, Stephen D., ур. (2004). Fantasies of Troy: Classical Tales and the Social Imaginary in Medieval and Early Modern Europe. Toronto: Centre for Reformation and Renaissance Studies.

Спољашње везеУреди

„Uncovering Troy”. Archaeological Institute of America. Приступљено 24. 1. 2020.
Miszczak, Izabela (23. 3. 2016). „Troy”. Turkish Archaeological News.
Miszczak, Izabela (13. 12. 2019). „Troy Museum”. Turkish Archaeological News.

[ilium-1] Troia is the typical Latin name for the city. Īlium is a more poetic term: Lewis, Charlton T.; Short, Charles. „Ilium”. A Latin Dictionary. Tufts University: The Perseus Digital Library. Приступљено 2018-04-22.

[4] The region inherits these names from Roman provincial or regional names in late Classical antiquity: Asia Minor ("lesser Asia"), or Anatolia ("place of the rising sun") now Turkish Anadolu

[2] Korfmann, Manfred O. (2007). Winkler, Martin M, ур. Troy: From Homer's Iliad to Hollywood Epic. Oxford, England: Blackwell Publishing Limited. стр. 25. ISBN 978-1-4051-3183-4. »Troy or Ilios (or Wilios) is most probably identical with Wilusa or Truwisa ... mentioned in the Hittite sources«

[Burney2004-3] Burney, Charles (2004). „Wilusa”. Historical dictionary of the Hittites. Metuchen, N.J: Scarecrow Press. стр. 311. ISBN 978-0-8108-4936-5.

[5] Korfmann 2003, стр. 27

[Bibliobazaar-6] Maclaren, Charles (1822). A Dissertation On the Topography of the Plain of Troy: Including an Examination of the Opinions of Demetrius, Chevalier, Dr. Clarke, and Major Rennell. Bibliobazaar. ISBN 978-1-146-73161-4. Приступљено 28. 12. 2014.

[FOOTNOTESchliemann1881189-7] Schliemann 1881, стр. 189.

[8] Wood 1985, стр. 54–55.

[9] Bryce, Trevor (2005). The Trojans and their neighbours. Taylor & Francis. стр. 37. ISBN 978-0-415-34959-8.

[note 1]

[1]

[2]

[note 2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]