Исток је једна од главних страна света.[1]

Стране света

На картама исток се налази на десној страни, уколико то није другачије означено и означава се са 90° или 3 сата.

Исток је такође врло распрострањено словенско име током раног средњег века.

Етимологија уреди

Име је добило јер на тој страни хоризонта Сунце устаје (излази) изнад хоризонта. У песми Востани Сербије востани значи устани, а на руском исток је восток. На супрот томе, запад је место где Сунце пада, запада, залази, заходи.

Ова реч је настала од чињенице да је исток правац у коме излази Сунце: енглеска реч east долази од средњеенглеског est, од староенглеског ēast, који и сам потиче од протогерманског *aus-to- или *austra- „исток, према изласку сунца“, од протоиндоевропског *aus- „сијати“ или „зора“,[2] сродно са старовисоконемачким *ōstar „на исток“, латински aurora „зора“, и грчки ἠώς ēōs 'зора, исток'.[3] Примери исте формације у другим језицима укључују латински oriens 'исток, излазак' од ориор 'изићи, настати', грчки ανατολή anatolé 'исток' од ἀνατέλλω 'ускрснути' и хебрејски מִזְרָח mizraḥ 'исток' од זָרַח zaraḥ 'устати, заблистати'. Oстaрa, германска богиња зоре, могла је бити персонификација зоре и кардиналних тачака.

Религија уреди

Како је култ Сунца био јак у паганству, временом је исток постао симбол рађања живота, Сунца, свјетлости, топлоте... па су православни храмови олтаром окренути ка истоку,[4] а мртви се сахрањују у смеру исток-запад, тако да им је лице окренуто ка истоку. И у библијској књизи пророка Језекиља се спомињу људи који су били окренути лицем према истоку и клањали се Сунцу на истоку.[5] На супрот истоку, запад је у црквеном значењу симбол Ђавола, смри, таме, јер Сунце залази, нестаје на западу. Зато се при светој тајни крштења, у православној цркви, новокрштени окреће у једном тренутку ка западу и три пута одговара свештенику да се одриче Сатане и свих дела његових, након чега треба да симболично пљуне (неки свештеници кажу и дуни) три пута на Ђавола, ка западу.[6]

Култура уреди

Исток је правац према коме се Земља окреће око своје осе, а самим тим и општи правац из којег изгледа да Сунце излази. Пракса молитве према истоку је старија од хришћанства, али је усвојена у овој религији, јер се сматрало да је Оријент изворни дом човечанства. Отуда су неке хришћанске цркве традиционално оријентисане ка истоку.[7][8] Ова традиција да се олтар налази на литургијском истоку део је концепта црквене оријентације литургијски исток и запад.[9]

Оријент је исток, који традиционално обухвата све што припада Источном свету, у односу на Европу. На енглеском је то углавном метоним, и односи се на исту област као и континент Азије, подељен на Далеки исток, Средњи исток и Блиски исток. Упркос овом евроцентричном пореклу, ови региони се и даље налазе источно од географског центра Земље.[10][11][12]

У оквиру појединачног града, источни крај је обично сиромашнији јер преовлађујући ветрови дувају са запада.[13]

Референце уреди

  1. ^ „Orijentacija”. PD dr Radivoj Simonović Sombor. Приступљено 18. 1. 2019. 
  2. ^ „east”. Online Etymology Dictionary. Приступљено 3. 12. 2013. 
  3. ^ „east”. Merriam-Webster. Приступљено 3. 12. 2013. 
  4. ^ ПОРЕКЛО ХРИШЋАНСКИХ ХРАМОВА. Београд. 
  5. ^ Милиин, Драган (2020). Свето писмо старог и новог завета, Библија, Књига пророка Језекиља, 8,16. Београд: Библијско друштво Србије. стр. 910. ISBN 978-86-86827-36-4. 
  6. ^ ЛИТУРГИКА, ПОСЕБНА БОГОСЛУЖЕЊА. 2. КРШТЕЊЕ. Београд. 
  7. ^ „Orientation of Churches”. Catholic Encyclopedia. Приступљено 3. 12. 2013. 
  8. ^ Peters, Bosco (30. 4. 2012). „Architectural Design Guidelines 1”. Liturgy.co.nz. Приступљено 3. 12. 2013. 
  9. ^ „Facing East”. Catholic Culture. октобар 1999. Приступљено 25. 2. 2014. 
  10. ^ „Geo mid point: Calculation Methods”. 2022. Архивирано из оригинала 09. 02. 2023. г. Приступљено 2022-09-16. 
  11. ^ Smyth, Charles Piazzi (1864). Our inheritance in the Great Pyramid. London: W. Isbister & Co. стр. V,55,460. 
  12. ^ Wilson, Colin; Rand Flem-Ath (2002). The Atlantis Blueprint: Unlocking The Ancient Mysteries Of A Long-Lost Civilization. Random House Digital, Inc. стр. 63—64. ISBN 9780307481757. Приступљено 4. 5. 2012. 
  13. ^ Benedictus, Leo (12. 5. 2017). „Blowing in the wind: why do so many cities have poor east ends?”. The Guardian. Приступљено 2. 10. 2019. 

Литература уреди

Спољашње везе уреди