Стране света
Стране света се деле на основне (главне) и споредне (изведене). Четири кардинална правца, или кардиналне тачке, су четири главна правца компаса: север, југ, исток и запад, који се обично означавају иницијалима С, Ј, И и З. У односу на север, правци исток, југ и запад су у интервалима од 90 степени у смеру казаљке на сату. Ординални правци (који се називају и интеркардинални правци) су североисток (СИ), југоисток (ЈИ), југозапад (ЈЗ) и северозапад (СЗ). Средњи правац сваког скупа интеркардиналних и кардиналних праваца назива се секундарни интеркардинални правац.
Главне стране светаУреди
Споредне стране светаУреди
- Североисток (NE — од енгл. речи Northeast)
- Северозапад (NW — од енгл. речи Northwest)
- Југоисток (SE — од енгл. речи Southeast)
- Југозапад (SW — од енгл. речи Southwest)
Најспоредније стране светаУреди
- Север-североисток (NNE — од енгл. речи North-northeast)
- Исток-североисток (ENE — од енгл. речи East-northeast)
- Исток-југоисток (ESE — од енгл. речи East-southeast)
- Југ-југоисток (SSE — од енгл. речи South-southeast)
- Југ-југозапад (SSW — од енгл. речи South-southwest)
- Запад-југозапад (WSW — од енгл. речи West-southwest)
- Запад-северозапад (WNW — од енгл. речи West-northwest)
- Север-северозапад]] (NNW — од енгл. речи North-northwest)
Културне варијацијеУреди
У многим регионима света, преовлађујући ветрови мењају правац сезонски, и сходно томе многе културе повезују специфичне именоване ветрове са кардиналним и интеркардиналним правцима. На пример, класична грчка култура је ове ветрове карактерисала као Анемој.
У предмодерној Европи уопште, између осам и 32 тачака компаса – кардинални и интеркардинални правац – добијале су имена. Оне су често одговарале усмереним ветровима Средоземног мора (на пример, југоисток је био повезан са Сироком, ветром из Сахаре).
Одређене боје су повезане у неким традицијама са кардиналним тачкама. То су обично „природне боје“ људске перцепције пре него оптичке примарне боје. Многе културе, посебно у Азији, укључују центар као пету кардиналну тачку.
Северна ЕвроазијаУреди
| Северна Евроазија | Север | Исток | Југ | Запад | Центар | Извор |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Словени | — | [2] | ||||
| Кина | [3][4] | |||||
| Аини | [5][6] | |||||
| Туркијски | [5] | |||||
| Калмици | — | [7] | ||||
| Тибет | [5] |
Културе централне Азије, источне Европе и североисточне Азије често имају традицију повезивања боја са четири или пет кардиналних тачака.
Сваки правац се често поистовећује са бојом, и (барем у Кини) са митолошким створењем те боје. Географски или етнички термини могу да садрже назив боје уместо назива одговарајућег правца.[3][4]
ИндијанциУреди
У Мезоамерици и Северној Америци, бројне традиционалне аутохтоне космологије укључују четири кардинална правца и центар. Неки такође могу укључити „изнад” и „испод” као правце и стога се фокусирају на космологију од седам праваца. Међу Хопима југозападних Сједињених Држава, четири именована кардинална правца нису северни, јужни, источни и западни, већ су четири правца повезана са местима изласка сунца и заласка сунца на зимским и летњим солстицијама.[8][9][10][11] Сваки правац може бити повезан са бојом, која може да варира међу народима, али која је обично једна од основних боја која се налази у природи и природним пигментима, као што су црна, црвена, бела и жута, са повременим појављивањем плаве, зелене, или друге нијансе.[12] Могу постојати велике разноликости у симболизму боја, чак и међу културама које су географски блиски суседи.
ИндијаУреди
Десет хиндуистичких божанстава, познатих као „Дикпале”, препознато је у класичним индијским списима, симболизујући четири кардинална и четири интеркардинална правца са додатним правцима горе и доле. Сваки од десет праваца има своје име на санскриту.[13]
Јединствени (несложени) називи интеркардиналних правацаУреди
Санскрит и други индијски језици који су позајмљивали из њега користе имена богова повезана са сваким правцем: исток (Индра), југоисток (Агни), југ (Јама/Дарма), југозапад (Ниррти), запад (Варуна), северозапад (Вају ), север (Кубера/Небо) и североисток (Ишана/Шива). Север је повезан са Хималајима и небом, док је југ повезан са подземним светом или земљом отаца (Питр лока). Правци се именују додавањем „диша” именима сваког бога или ентитета: нпр. Индрадиша (смер Индре) или Питрдиша (правац предака, тј. југ).
Кардинални правци хопског језика и тевског дијалекта којима говоре Хопи-Тева повезани су са местима изласка и заласка сунца у време солстиција, и приближно одговарају европским интеркардиналним правцима.[8][9][14]
Системи усмерења без компасаУреди
Неким језицима недостају речи за правце који се односе на тело, као што су лево/десно, и уместо тога користе географске правце.[15]
ГалеријаУреди
Компас са главним странама света
Компас са 8 страна света
Компас са 16 страна света
Компас са 32 стране света
NATO компас са 360 степени и 6400 милирадијана
РеференцеУреди
- ^ Patrick Bouron (2005). Cartographie: Lecture de Carte (PDF). Institut Géographique National. стр. 12. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 2010-04-15. Приступљено 2011-07-07.
- ^ Ukrainian Soviet Encyclopedic dictionary, Kiev, 1987.
- ^ а б „Cardinal colors in Chinese tradition”. Архивирано из оригинала на датум 21. 2. 2007. Приступљено 2007-02-17.
- ^ а б „Chinese Cosmogony”. Архивирано из оригинала на датум 18. 12. 2010. Приступљено 2007-02-17.
- ^ а б в „Colors of the Four Directions”. Архивирано из оригинала на датум 13. 9. 2010. Приступљено 2010-05-16.
- ^ „Two Studies of Color”. JSTOR 1264798. »In Ainu... siwnin means both 'yellow' and 'blue' and hu means 'green' and 'red'«
- ^ Krupp, E. C.: "Beyond the Blue Horizon: Myths and Legends of the Sun, Moon, Stars, and Planets", page 371. Oxford University Press, 1992
- ^ а б Hopi Dictionary Project (University of Arizona Bureau of Applied Research in Anthropology) (1998), Hopi dictionary: Hopìikwa Lavàytutuveni: A Hopi-English dictionary of the Third Mesa dialect with an English-Hopi finder list and a sketch of Hopi grammar
, Tucson, Arizona: University of Arizona Press, стр. 890, ISBN 978-0-8165-1789-3, »The cardinal directions … are "solstitial" in that places on the horizon of sunrise and sunset on the solstices correlate with these directions: On the summer solstice the sun rises in the northeast, hoop, and sets in the northwest, kwiningya; on the winter solstice the sun rises in the southeast, tatkya, and sets in the southwest, taavang.«
- ^ а б Malotki, Ekkehart (1979), Hopi-Raum: Eine sprachwissenschaftliche Analyse der Raumvorstellungen in der Hopi-Sprache, Tübinger Beiträge zur Linguistik (на језику: немачки), 81, Tübingen: Gunter Narr Verlag, стр. 165, "Die Ausrichtung des Hopi-Kardinalsystems" (The Orientation of the Hopi Cardinal System), ISBN 3-87808-081-6
- ^ Curtis, Edward S. (1922), Hodge, Frederick Webb, ур., The Hopi, The North American Indian, 12, Norwood, Mass.: The Plimpton Press, стр. 246, Архивирано из оригинала на датум 22. 12. 2015, Приступљено 23. 8. 2014, »Hopi orientation corresponds only approximately with ours, their cardinal points being marked by the solstitial rising and setting points of the sun.... Their cardinal points therefore are not mutually equidistant on the horizon and agree roughly with our semi-cardinal points.«
- ^ Fewkes, Jesse Walter (1897), „The Group of Tusayan Ceremonials Called Katcinas”, Annual Report of the Bureau of Ethnology, Washington, DC: Government Printing Office, 15, стр. 258, Приступљено 22. 8. 2022, »The names of the four horizon cardinal points are, kwiniwi, northwest; tevyü'ña, southwest; tatyúka, southeast, and hopokyüka (syncopated hópoko), northeast.«
- ^ Anderson, Kasper Wrem; Helmke, Christophe (2013), „The Personifications of Celestial Water: The Many Guises of the Storm God in the Pantheon and Cosmology of Teotihuacan”, Contributions in New World Archaeology, 5: 165—196, at pp. 177–179.
- ^ H. Rodrigues (22. 4. 2016). „The Dikpalas”. www.mahavidya.ca. Архивирано из оригинала на датум 12. 8. 2018. Приступљено 12. 8. 2018.
- ^ Stephen, Alexander M. (1936), Parsons, Elsie Clews, ур., Hopi Journal of Alexander M. Stephen, Columbia University Contributions to Anthropology, 23, New York: Columbia University Press, стр. 1190—1191, OCLC 716671864
- ^ Deutscher, Guy (26. 8. 2010). „Does Your Language Shape How You Think?”. The New York Times. Приступљено 31. 8. 2010.
ЛитератураУреди
- U.S. Army, Advanced Map and Aerial Photograph Reading, Headquarters, War Department, Washington, D.C. (17 September 1941), Determination of direction by field expedients
- Evans, Frederick John, ур. (1859). „Notes on the Magnetism of Ships”. Pamphlets on British shipping. 1785–1861. стр. 8 (p. 433 of PDF). ISBN 0-217-85167-3. »A deviation table having been formed by any of the processes now so generally understood, either on the thirty-two points of the compass, the sixteen intermediate, or the eight principal points«
- Boardman, David (1983). Graphicacy and Geography Teaching. стр. 41. »In particular they should learn that wind direction is always stated as the direction from which, and not to which, the wind is blowing. Once children have grasped these eight points they can learn the full sixteen points of the compass.«
- Webb Aintablian, Xanthe (28. 6. 2018). „An Overview and History of the Compass”. thoughtco.com. Dotdash. Архивирано из оригинала на датум 6. 7. 2018.
- Lee, Robert E. (2011). „Compass Rose”. University of Washington. Архивирано из оригинала на датум 21. 2. 2015.
- Bowditch, Nathaniel (1916). American Practical Navigator: An Epitome of Navigation and Nautical Astronomy. United States Hydrographic Office. стр. 15.
- Kemp, Peter, ур. (1988). „Box the Compass”. The Oxford Companion to Ships and the Sea. Oxford University Press. стр. 103. ISBN 0-19-282084-2.
Спољашње везеУреди
- Origins of the Compass Rose Архивирано на сајту Wayback Machine (21. октобар 2005)
- The Rose of the Winds, an example of a rose with 26 directions.