Википедија

Андреа Паладио

Андреа Паладио (право име Андреа ди Пјетро, итал. Andrea di Pietro, Andrea Palladio: 1508 — 1580) је био италијански позно-ренесансни архитекта и сценограф.[2]

Андреа ди Пјетро
Andrea Palladio.png
Датум рођења(1508-11-30)30. новембар 1508.
Место рођењаПадова[1]
Млетачка република
Датум смрти19. август 1580.(1580-08-19) (71 год.)
Место смртиМазер
Млетачка република
Правац/традицијаРенесанса
Утицао наПаладијевску школу архитектуре
Утицаји одВитрувија • Албертија
Најважнија дела

Каријеру је почео са 13 година као каменорезац. Ускоро је постао ученик у радионици мајстора Бартоломеа Каваце. Надимак и псеудоним Паладио дао му је војвода Ђорђо Трисино као ласкаву алузију на грчку богињу мудрости Палас Атину.

Андреа Паладио је био најзначајнији архитекта Млетачке републике на чијој територији је пројектовао многобројне виле, цркве и палате, а највише у и око Виченце. Године 1570, објавио је трактат „Четири књиге о архитектури“ (I quattro libri dell'architettura).[3] Идеје које је изнео у овом делу, базиране на класично-римским узорима, доминирале су у европској архитектури у наредна три века и створиле правац паладијанизам. Паладијев стил је нарочито био популаран у Енглеској (Иниго Џоунс, Кристофер Рен), док су у САД Бела кућа у Вашингтону и имање Монтичело у Вирџинији најчувенији примери овог стила.

Град Вићенца, са 23 зграде које је дизајнирао Паладио, и 24 паладијанске виле у Венету су на листи Унеска као део светске баштине под називом Град Вићенца и паладијанске виле у Венету.[4] Цркве Паладија се налазе у оквиру Унескове локације светске баштине „Венеција и њена лагуна“.

БиографијаУреди

Паладио је рођен 30. новембра 1508. године у Падови и добио је име Андреа ди Пјетро дела Гондола.[5] Његов отац, Пјетро, ​​звани „дела Гондола”, био је воденичар. Од раног детињства, Андреа Паладио је уведен у рад на изградњи. Када је имао тринаест година, отац је уговорио да буде каменорезачки шегрт на период од шест година у радионици Бартоломеа Каваца да Сосана, познатог вајара, чији је пројекат укључивао олтар у Базилици дел Кармине у Падови.[6] Сматра се да је Бартоломео Каваца наметнуо посебно тешке услове рада: Паладио је побегао из радионице у априлу 1523. и отишао у Вићенцу, али је био приморан да се врати да би испунио свој уговор.[7] Године 1524, када је његов уговор био окончан, он се трајно преселио у Вићенцу, где је боравио већи део свог живота. Постао је помоћник истакнутог каменоресца и клесара, Ђованија ди Ђакома да Порлице у Педемуро Сан Бјађу, где се придружио еснафу клесара и зидара. Био је запослен као клесар на изради споменика и украсних скулптура.[2]

Његова каријера била није изузетна све до 1538–39; када је напунио тридесет година, ангажовао га је хуманистички песник и научник Ђан Ђорђо Трисино да обнови његову резиденцију, вилу Трисино у Криколију. Трисино је био дубоко ангажован у проучавању античке римске архитектуре, посебно Витрувијевог дела, које је постало доступно у штампи 1486. ​​године.[8] Године 1540, Паладио је коначно добио формалну титулу архитекте. Године 1541, он је први пут отпутовао у Рим, у пратњи Трисина, да из прве руке види класичне споменике. Од јесени 1545. до првих месеци 1546. кренуо је на још једно, дуже путовање у Рим са Трисином, а затим на још једно путовање 1546–1547. Такође је посетио и проучавао римска дела у Тиволију, Палестрини и Албану.[9][2]

Трисино је изложио Паладија историји и уметности Рима, што му је дало инспирацију за његове будуће грађевине.[10] Године 1554, објавио је водиче за градске античке споменике и цркве.[11] Трисино му је такође дао име по коме је постао познат, Паладио, алузија на грчку богињу мудрости Паладу Атину и на лик у Трисиновој драми. Реч паладио значи мудри.[12]

ДелаУреди

 
Вила Ротонда код Вићенце
 
План Вила Ротонде

Типична паладијевска вила се састоји од централног блока на уздигнутом подијуму, до кога се долази широким степеништем, и нижих, помоћних крила са стране. Оне се не истичу скупим материјалима, већ монументалношћу и смиреним достојанством веома омиљеним међу аристократијом свога времена.

У Паладијева најзначајнија дела спада „Вила Алмерико-Капра“ код Вићенце, познатија као „Вила Ротонда“. План јој је квадратни и симетричан, док се у унутрашњости налази кружни салон надсвођен куполом. На све четири фасаде се налази колонада јонских стубова са тимпаноном на врху. Замишљена је као вила за одмор по староримском узору. Централна купола пречника 11 m, коју је Паладије пројектовао као полулопту, после његове смрти је реализована другачије, по узору на римски Пантеон.

Црква Сан Ђорђо Мађоре у Венецији је пример како је Паладио комбиновао архитектуру римских храмова са хришћанском тробродном базиликом са куполом. Овај проблем је решио користећи два тимпанона; први, ужи на монументалним стубовима на централном броду, и други, шири, нижи и делимично видљив, који покрива целу ширину фасаде цркве.

По угледу на театре старог Рима, Паладио је пројектовао своје последње дело, величанствени „Театро Олимпико“ у Вићенци.

Виле Андрее Паладија су под заштитом УНЕСКО, као један од споменика Светске баштине.

Ране вилеУреди

Његови рани радови укључују низ вила око Вићенце. На њих су понекад утицали радови његовог претходника, Ђулија Романа, и били су слични вили његовог заштитника Ђан Ђорђа Трисина у Криколију, за коју је изградио додатак пре свог првог путовања у Рим.

Најранија од његових вила генерално се сматра да је вила Годи (започета 1537). Овај дизајн је већ показао оригиналност Паладиове концепције. Централни блок је окружен са два крила. Централни блок је удубљен, а два крила су напреднија и истакнутија. Унутар централног блока, piano nobile или главни спрат излазио је на лођу са троструком аркадом, до које се долази централним степеништем. На полеђини зграде, заобљена галерија излази напоље у башту. Паладио је током година направио бројне измене и додатке, додајући раскошне фреске уоквирене класичним стубовима у Дворани муза Виле Годи 1550-их.[17]

У својим раним радовима у Вићенци 1540-их, понекад је опонашао рад свог претходника Ђулија Романа, али је притом додао своје идеје и варијације. Пример је била палата Тиене у Вићенци, коју је Романо започео, али коју је Паладио завршио након Романове смрти. То је била његова прва изградња велике градске куће. Он је користио Романову идеју за прозоре уоквирене каменим корбо, мердевинама од камених блокова, али је Паладио тешкој фасади дао нову лакоћу и грациозност.[18]

Паладију се приписује неколико других вила овог времена, укључујући вилу Пиовене (1539) и вилу Писани (1542). Од виле Писани остала је само централна структура првобитног плана. Лођу отварају три аркаде испод фриза, испод фронтона. Унутрашњост главне сале има бачвасти плафон који је раскошно украшен муралима митолошких тема.[19]

РеференцеУреди

  1. ^ „Andrea Palladio (Italian architect) – Britannica Online Encyclopedia”. Britannica.com. Приступљено 25. 3. 2013. 
  2. ^ а б в Palladio 1965, стр. v.
  3. ^ The Center for Palladian Studies in America, Inc., His conception of classical architecture was heavily influenced by Vitruvian ideas and his mentor Trissino. "Andrea Palladio." Архивирано 26 новембар 2009 на сајту Wayback Machine
  4. ^ „City of Vicenza and the Palladian Villas of the Veneto”. UNESCO World Heritage Centre. 2019. Приступљено 6. 3. 2019. 
  5. ^ The Houghton Mifflin dictionary of biography. Houghton Mifflin. 2003. стр. 1167. ISBN 0-618-25210-X. 
  6. ^ Moose, Christina J., ур. (2005). Great lives from history. Pasadena, Calif.: Salem Press. ISBN 978-1-58765-211-0. 
  7. ^ Wundram 2016, стр. 93.
  8. ^ Palladio 1965, стр. vi.
  9. ^ Wundram 2009, стр. 8.
  10. ^ Curl, James Stevens, "A Dictionary of Architecture and Landscape Architecture", Oxford University Press
  11. ^ Hart, Vaughan, Hicks, Peter, Palladio’s Rome. Translation of Andrea Palladio’s L’Antichita di Roma and Descritione de le chiese…in la città de Roma, (1554) including as an appendix Raphael’s famous Letter to Leo X, Yale University Press, London and New Haven, 2006, ISBN 0-300-10909-1.
  12. ^ "How I Spent A Few Days in Palladio's World" The Wall Street Journal, 3 March 2009, WSJ.com
  13. ^ Wundram, Manfred; Pape, Thomas (1993). Andrea Palladio, 1508-1580: Architect Between the Renaissance and Baroque. Cologne: Taschen. ISBN 3-8228-0271-9. 
  14. ^ Sören Fischer, Das Landschaftsbild als gerahmter Ausblick in den venezianischen Villen des 16. Jahrhunderts - Sustris, Padovano, Veronese, Palladio und die illusionistische Landschaftsmalerei, Petersberg 2014, pp. 100–110, 144–158. ISBN 978-3-86568-847-7 Link
  15. ^ Wundram, Manfred (1993). Andrea Palladio 1508-1580, Architect between the Renaissance and Baroque. Cologne: Taschen. стр. 20–21. ISBN 3-8228-0271-9. 
  16. ^ „International Centre for the Study of the Architecture of Andrea Palladio: Villa Pisani, Bagnolo di Lonigo”. Архивирано из оригинала на датум 2007-10-23. Приступљено 2008-05-16. 
  17. ^ Wundram 2009, стр. 19–2111.
  18. ^ Wundram 2009, стр. 11.
  19. ^ Wundram 2009, стр. 27.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

 
Андреа Паладио на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Андреа_Паладио&oldid=25134291”