Андреа Паладио
Андреа Паладио (право име Андреа ди Пјетро, итал. Andrea di Pietro, Andrea Palladio: 1508 — 1580) је био италијански позно-ренесансни архитекта и сценограф.
| Андреа ди Пјетро | |
|---|---|
 | |
| Датум рођења | 30. новембар 1508. |
| Место рођења | Падова |
| Датум смрти | 19. август 1580. (71 год.) |
| Место смрти | Мазер |
| Правац/традиција | Ренесанса |
| Утицао на | Паладијевску школу архитектуре |
| Утицаји од | Витрувија • Албертија |
| Најважнија дела | |
Каријеру је почео са 13 година као каменорезац. Ускоро је постао ученик у радионици мајстора Бартоломеа Каваце. Надимак и псеудоним Паладио дао му је војвода Ђорђо Трисино као ласкаву алузију на грчку богињу мудрости Палас Атину.
Андреа Паладио је био најзначајнији архитекта Млетачке републике на чијој територији је пројектовао многобројне виле, цркве и палате, а највише у и око Вићенце. Године 1570, објавио је трактат „Четири књиге о архитектури“ (I quattro libri dell'architettura). Идеје које је изнео у овом делу, базиране на класично-римским узорима, доминирале су у европској архитектури у наредна три века и створиле правац паладијанизам. Паладијев стил је нарочито био популаран у Енглеској (Ајниго Џоунс, Кристофер Рен), док су у САД Бела кућа у Вашингтону и имање Монтичело у Вирџинији најчувенији примери овог стила.
ДелаУреди
Типична паладијевска вила се састоји од централног блока на уздигнутом подијуму, до кога се долази широким степеништем, и нижих, помоћних крила са стране. Оне се не истичу скупим материјалима, већ монументалношћу и смиреним достојанством веома омиљеним међу аристократијом свога времена.
У Паладијева најзначајнија дела спада „Вила Алмерико-Капра“ код Вићенце, познатија као „Вила ротонда“. План јој је квадратни и симетричан, док се у унутрашњости налази кружни салон надсвођен куполом. На све четири фасаде се налази колонада јонских стубова са тимпаноном на врху. Замишљена је као вила за одмор по староримском узору. Централна купола пречника 11 m, коју је Паладије пројектовао као полулопту, после његове смрти је реализована другачије, по узору на римски Пантеон.
Црква Сан Ђорђо Мађоре у Венецији је пример како је Паладио комбиновао архитектуру римских храмова са хришћанском тробродном базиликом са куполом. Овај проблем је решио користећи два тимпанона; први, ужи на монументалним стубовима на централном броду, и други, шири, нижи и делимично видљив, који покрива целу ширину фасаде цркве.
По угледу на театре старог Рима, Паладио је пројектовао своје последње дело, величанствени „Театро Олимпико“ у Вићенци.
Виле Андрее Паладија су под заштитом УНЕСКО, као један од споменика Светске баштине.
ЛитератураУреди
- Tafuri, Manfredo (1995). Venice and the Renaissance. MIT Press. стр. 272—. ISBN 978-0-262-70054-2.
