Википедија

Класицизам

уметнички покрет; архитектонски стил
За другу употребу, погледајте страницу Класицизам (музика).

Класицизам је уметнички правац који је настао у Француској на краљевском двору „Краља сунца“, Луја XIV, одакле се проширује. Прва фаза се назива „барокни класицизам“ због употребе барокних елемената у њему. Ово се доба сврстава још у барокно доба. После њега долази рококо који се одвраћа до неке мере од класицизма.[1][2][3] Нови наступ класицизма је донела Француска револуција.

Велико позориште у Варшави
Парламент у Бечу
Црква Ла Мадлене у Паризу

Чињеница је да се од 18. века могло очекивати једно револуционарно време и француска је буржоазија била у свом прогресивном кретању, видимо како она има своје друштвене политичке циљеве и мишљење које је, као и мишљење античке идеологије, пружало грађанству слободе. Целокупна уметност, и римска и грчка постала је идеал уметности буржоазије. “Лепота се не налази у природи, већ су је створили Грци”. Уметници је требало да задовоље тежњу буржоазије у античком, римском и грчком свету. Такве се идеје распростиру по целој Европи.

Класицизам се труди да се одвоји од барока[4][5][6] и рококоа и да постане умеренији и једноставнији. У доба Наполеона Бонапарте се назива ампир који је преузимао елементе из античке Грчке и ренесансе и давао је нагласке на разум и разумљивост у стварању. У њему се сматра да се појединац мора подвргавати друштву.

Класицизам је у највећем замаху у доба апсолутистичких монархија у Европи. Подржавале су се класичне форме које су биле инспирисане узорима из антике.

Карактеризовао се филозофским разматрањима о идеалима и о истинама, лепоти и љубави, као и тежњом верног саображавања разних карактерних црта човека (херој, лопов, преварант...), већ какви год да су.

Класицизмом се у француској и енглеској литератури назива неокласицизам.[7] Класицизам се развија у првој половини 19. века, а у народним срединама и много касније.

Архитектура класицизма

уреди
 
Замак у парку у Варшави

Архитектонски објекти су једноставни са поједностављеном декорацијом, имају троугласте штитове, равне и чисте линије, употребљавају стилске античке ступове у архитектури и граде се објекти као банке, уреди, болнице, позоришта, док се не граде сакрални објекти у ово доба. Типични су француски паркови који се карактеришу симетричним стазама, алејама, водоскоцима и у којим се стабла шишају у геометријским формама. Све се одликује строгим редом и чврстим правилима.

У класицистичкој архитектури 16. века је италијански архитекта Андреа Паладио (1508—1580) развијао паладионизам у коме се труди за установљавањем пропорција грађевина и њених елемената, а израз је достојанствен и хладан. Овај правац је пренесен у друге земље Европе (Француска, Енглеска, Холандија и Немачка- у једном делу).

Сликарство

уреди
 
Никола Пусен, Аутопортрет (1650), Лувр, Париз
 
Никола Пусен, Аркадијски пастири (Les Bergers d’Arcadie)

Слично као и у архитектури и сликарство се заснива на пропорцији и композицијским канонима. Основ сликарске композиције је јасно раздвајање сликарске површине и упредношћавање композиционих линија.[8]

Класицизам се у сликарству формирао у првој половини 17. века. Познати сликари класицизма били су Клод Желе звани Клод Лорен (1600—1682), који је сликао велике композиције по узору на антику и ренесансу, природне амбијенте са бљештавом светлошћу, као и Никола Пусен (1594—1665) који је био најистакнутији сликар 17. века и чији је идеал склад облика и строгост композиције. Поред овог класицизма развијао се и академски класицизам.

У 19. веку се класицизам у потпуности иживео и преко покушаја рестаурације класицизма и појединих значајних појава (Енгр) постао је реакционарни правац. Жан Доминик Енгр (1780—1867), савременик и противник Ежена Делакрое (1798—1863) који је имао напреднија схватања, и за разлику од њега Доминик Енгр је тежио за историјским сликарством и историјским мотивима и био је сликар и актова као и портрета, односно у области коју је ускоро заменила фотографска камера.

Филозофија

уреди

Филозофски смер класицизма је био рационализам, и као пример мишљења и схватања може бити цитат Ренеа Декарта:[9][10][11] " Мислим, дакле постојим“.

Књижевност

уреди

Гајила је строга естетска правила, тражила је тачност и разумљивост као и јасноћу, те подвлачила важност и значај интелекта, неизбежност друштвеног реда и држала се чврстих моралних принципа. Одобравала је владавину и моћ владара.

Култ истинитог треба да буде и основни принцип књижевног дела, јер је истина једина разумна форма лепоте. А истина - то је природа. (Драгиша Живковић)

Природа је била јако битна, али прво је требало уредити је, ослободити од свега што би је чинило не тако посебном, идеализовати је, а онда је приказати. За разлику од барока, у класицизму није довољна генијалност, већ и знање.

За класицизам су типични и салони који се појављују и који формирају мишљења, а никле су и академије које су гајили језик и прецизност форме.

Литерарна форма се дели на три правца:

Представници

уреди

У свету представници су били Никола Боало, Корнеј, Молијер, Готхолд Ефраим Лесинг и Гете, Ла Фонтен, а у Србији Лукијан Мушицки.

Референце

уреди
  1. ^ „What is Rococo?”. Victoria and Albert Museum. Приступљено 20. 10. 2018. 
  2. ^ „Rococo style (design) - Britannica Online Encyclopedia”. Britannica.com. Приступљено 24. 4. 2012. 
  3. ^ Gauvin Alexander Bailey, (2014). The Spiritual Rococo: Decor and Divinity from the Salons of Paris to the Missions of Patagonia. Farnham: Ashgate. .
  4. ^ „About the Baroque Period - Music of the Baroque”. www.baroque.org. Приступљено 26. 10. 2022. 
  5. ^ Heal, Bridget (1. 12. 2011). „'Better Papist than Calvinist': Art and Identity in Later Lutheran Germany”. German History. German History Society. 29 (4): 584—609. doi:10.1093/gerhis/ghr066  . 
  6. ^ Robert Hudson Vincent, Vincent, Robert Hudson (2019). „Baroco: The Logic of English Baroque Poetics”. Modern Language Quarterly. 80 (3): 233—259. S2CID 202373825. doi:10.1215/00267929-7569598.  Modern Language Quarterly. 80  (3):.
  7. ^ Johnson, James William (1969). „What Was Neo-Classicism?”. Journal of British Studies. 9: 49—70. JSTOR 175167. 
  8. ^ Larsen, Michael (март 1978). „Italian Renaissance Painting by John Hale”. Journal of the Royal Society of Arts. 126: 243—244. JSTOR 41372753. 
  9. ^ Gillespie, Michael Allen (1994). „Chapter One: Descartes and the Deceiver God”. Nihilism Before Nietzsche. Chicago: University of Chicago Press. стр. 1—32, 263—64. ISBN 978-0226293479. „Caton argues persuasively that Descartes uses the phrase genius malignus for deus deceptor to avoid the charge of blasphemy.” 
  10. ^ „No. 3151: Descartes”. www.uh.edu. Приступљено 13. 03. 2023. 
  11. ^ „Rene Descartes | Encyclopedia.com”. www.encyclopedia.com. Приступљено 13. 03. 2023. 
  12. ^ Bakogianni, Anastasia (2012). „Theatre of the Condemned. Classical Tragedy on Greek Prison Islands by G. VAN STEEN”. The Journal of Hellenic Studies. 132: 294—296. JSTOR 41722362. doi:10.1017/S0075426912001140. 

Литература

уреди
  • PSN ČS Akademia vied, Praha 1962.
  • Istorija umetnosti, HW Janson, Beograd 1982.
  • Kallendorf, Craig (2007). A Companion to the Classical Tradition. Blackwell Publishing. Приступљено 6. 5. 2012. 
  • Fleming, John; Honour, Hugh; Pevsner, Nikolaus (1986). Dictionary of architecture (3 изд.). Penguin Books Ltd. ISBN 978-0-14-051013-3. 
  • Watkin, David (2005). A History of Western Architecture (4 изд.). Watson-Guptill Publications. ISBN 978-0-8230-2277-9. 
  • Summerson, John (1980). The Classical Language of Architecture. Thames and Hudson Ltd. ISBN 978-0-500-20177-0. 
  • Barkan, Leonard (1999). Unearthing the Past: Archaeology and Aesthetics in the Making of Renaissance Culture. Yale University Press. ).
  • Cook, William W., and Tatum, James (2010). African American Writers and Classical Tradition. University of Chicago Press. .
  • Kuzmanović, Zorica; Mihajlović, Vladimir D. (2015). „Roman Emperors and Identity Constructions in Modern Serbia”. Identities: Global Studies in Culture and Power. 22 (4): 416—432. 
  • Walker, Lewis. Shakespeare and the Classical Tradition: An Annotated Bibliography 1961–1991. Routledge, 2002.
  • Schiller, J. C. Friedrich, On the Aesthetic Education of Man: In a Series of Letters, ed. and trans. by Wilkinson, Elizabeth M. and L. A. Willoughby, Clarendon Press, 1967.
  • Amrine, F, Zucker, F. J., and Wheeler, H. (Eds.), Goethe and the Sciences: A Reappraisal. 1987. ISBN 90-277-2265-X. , BSPS, D. Reidel.
  • Bishop, Paul & R. H. Stephenson, Friedrich Nietzsche and Weimar Classicism. 2004. ISBN 1-57113-280-5. , Camden House. .
  • —, "Goethe's Late Verse", in The Literature of German Romanticism, ed. by Dennis F. Mahoney, Vol. 8 of The Camden House History of German Literature, Rochester, N. Y., 2004.
  • Borchmeyer, Dieter (1994). Weimarer Klassik: Portrait einer Epoche. ISBN 3-89547-112-7. , Weinheim. .
  • Buschmeier, Matthias; Kauffmann, Kai: Einführung in die Literatur des Sturm und Drang und der Weimarer Klassik, Darmstadt, 2010.
  • Cassirer, Ernst, Goethe und die geschichtliche Welt, Berlin, 1932.
  • Daum, Andreas W., "Social Relations, Shared Practices, and Emotions: Alexander von Humboldt’s Excursion into Literary Classicism and the Challenges to Science around 1800", in Journal of Modern History 91 (March 2019), 1–37.
  • Ellis, John, Schiller's Kalliasbriefe and the Study of his Aesthetic Theory, The Hague, 1970.
  • Kerry, S., Schiller's Writings on Aesthetics, Manchester, 1961.
  • Nisbet, H. B. (1972). Goethe and the Scientific Tradition. ISBN 0-85457-050-0. , Leeds. .
  • Martin, Nicholas (1996). Nietzsche and Schiller: Untimely Aesthetics. Clarendon Press. ISBN 0-19-815913-7. .
  • Reemtsma, Jan Philipp (1999). "Der Liebe Maskentanz": Aufsätze zum Werk Christoph Martin Wielands. ISBN 3-251-00453-0. .
  • Stephenson, R. H., "The Cultural Theory of Weimar Classicism in the light of Coleridge's Doctrine of Aesthetic Knowledge", in Goethe 2000, ed. by Paul Bishop and R. H. Stephenson, Leeds, 2000.
  • —, "Die ästhetische Gegenwärtigkeit des Vergangenen: Goethes 'Maximen und Reflexionen' über Geschichte und Gesellschaft, Erkenntnis und Erziehung", Goethe-Jahrbuch, 114, 1997, 101–12; 382–84.
  • —, 'Goethe's Prose Style: Making Sense of Sense', Publications of the English Goethe Society, 66, 1996, 31–41.
  • —, Goethe's Conception of Knowledge and Science. 1995. ISBN 0-7486-0538-X. , Edinburgh. .
  • Wilkinson, Elizabeth M. and L. A. Willoughby, "'The Whole Man' in Schiller's theory of Culture and Society", in Essays in German Language, Culture and Society, ed. Prawer et al., London, 1969, 177–210.
  • —, Goethe, Poet and Thinker, London, 1972.
  • Willoughby, L. A., The Classical Age of German Literature 1748–1805, New York, 1966.
  • Matthew Arnold, Culture and Anarchy and other writings Ed. Stefan Collini. Cambridge: Cambridge University Press, 1993.
  • David A. Boruchoff, "The Three Greatest Inventions of Modern Times: An Idea and Its Public." In: Entangled Knowledge: Scientific Discourses and Cultural Difference. ISBN 978-3-8309-2729-7.  Ed. Klaus Hock and Gesa Mackenthun. Münster and New York: Waxmann, 2012, pp. 133–63. .
  • Joseph Cropsey (ed.), Ancients and Moderns: Essays on the Tradition of Political Philosophy in Honor of Leo Strauss. Basic Books. 1964. ISBN 0-465-00326-5. , New York,. .
  • Joan DeJean (1997). Ancients against Moderns: Culture Wars and the Making of a Fin de Siècle. Chicago: University Of Chicago Press. ISBN 978-0-226-14138-1. . .
  • Joseph M. Levine, The Battle of the Books: History and Literature in the Augustan Age, Ithaca: Cornell University Press, 1991.
  • Jean-Jacques Rousseau, Politics and the Arts: Letter to M. D'Alembert on the Theatre, translated and with an introduction by Allan Bloom. Cornell: Cornell University Press, 1960.
  • Levent Yılmaz, Le temps moderne: Variations sur les Anciens et les contemporains, Paris: Editions Gallimard, 2004.

Спољашње везе

уреди
 
Класицизам на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Класицизам&oldid=28509644”