Портал:Народноослободилачка борба
Портал о Народноослободилачкој борби настао је са жељом да се на Википедији на српском језику што боље презентује борба народа Југославије, предвођеног Комунистичком партијом, против фашистичког окупатора и домаћих издајника, која је вођена од јула 1941. до маја 1945. године. За то време вођене су многе борбе, а упркос разним репресалијама окупатора Народноослободилачки покрет је стално јачао и на крају рата израстао у Југословенску армију, која је бројала 800.000 људи.
На Википедији на српском језику написани су бројни чланци са тематиком из Народноослободилачког рата — биографије свих народних хероја Југославије, биографије истакнутих личности Народноослободилачког покрета, чланци о бригадама, дивизијама и корпусима НОВ и ПОЈ, борбама и ратним операцијама, споменицима и музејима. Уколико и Ви желите да учествујете у писању чланака о Народноослободилачкој борби позивамо вас да приступите Тиму за Народноослободилачку борбу, где можете видети планове и листе задатака.
Портал је направљен новембра 2008, у време шездесетпете годишњице Другог заседања АВНОЈ-а.
Миладин Поповић (Лопате, код Лијеве Ријеке, 23. септембар 1910 — Приштина, 13. март 1945), револуционар, један од организатора Народноослободилачке борбе на Косову и Метохији и народни херој Југославије.
Године 1922. се са продицом преселио у Пећ, где је завршио основну школу и нижу гимназију, док је више разреде гимназије похађао је у Призрену. Након матуре, 1933. године је уписао Правни факултет у Београду, где се прикључио револуционарном студентском покрету. Исте године је примљен у чланство Савеза комунистичке омладине, а наредне 1934. године у чланство Комунистичке партије. Током боравка у Београду, радио је у партијској техници на издавању листа Млади комунист, због чега је почетком 1935. године био ухапшен. Након неколико месеци проведених у истражном затвору, био је протеран у Пећ, где је наставио са својом партијском активношћу.
У лето 1937. године је радио на стварању Обласног комитета КПЈ за Косово и Метохију, након чега је био именован за његовог секретара. У јесен исте године се разболео од туберкулозе, због чега је читаву 1938. и половину 1939. провео на лечењу на Голнику. Јуна 1939. је учествовао на саветовању руководства КПЈ на Шмартној гори. Након повратка на Косово и Метохију, крајем августа исте године радио је на борби против фракционаштва, а у септембру је поново био изабран за секретара Обласног комитета за Космет. Маја 1940. године је организовао демонстрације у Пећи, након чега је био ухапшен и спроведен у београдски затвор „Главњачу”, одакле је пуштен због поновног погоршања здравственог стања. Августа 1940. године је био изабран за члана Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, а у октобру је учествовао на Петој земаљској конференцији КПЈ.
Након окупације Југославије 1941. године је радио на организовању Народноослободилачког покрета на Косову и Метохији, али је половином јула био ухапшен и интерниран у логор у Албанији. На иницијативу Обласног комитета КПЈ за Космет, а уз помоћ албанских комуниста ослобођен је из логора, након чега је у октобру 1941. био именован за делегата ЦК КПЈ у Албанији са задатком да ради на окупљању комунистичких група, стварању КП Албаније и организовању ослободилачке борбе. Његовом иницијативом најпре је новембра 1941. формирана Комунистичка партија, а потом су фомирани Главни Народноослободилачки одбор, Главни штаб НОВ Албаније и Антифашистичко националноослободилачко веће. Заједно са Енвером Хоџом и другим албанским комунистима, активно је радио на организовању Народноослободилачке борбе у Албанији.
Септембра 1944. године је на позив Врховног штаба НОВ и ПОЈ дошао на Вис, одакле је упућен на Косово и Метохију, где је поново преузео дужност секретара Обласног комитета. У завршном периоду Народноослободилачког рата у Југославији активно је радио је на развоју народне власти на Косову и Метохији, као и масовнијем укуључивању албанског становништва у Народноослободилачки покрет. Као једну од водећих личности партизанског покрета на Космету, у атентату га је 13. марта 1945. године у Приштини убио албански националиста Хаки Таха.
Вест о хапшењу Драже Михаиловића јавности је објављена неколико дана касније, 24. марта 1946, а након пар недеља он је изведен на јавно суђење на коме је осуђен на смрт и 17. јула исте године погубљен. Дуги низ година прича о његовом хапшењу је била обавијена велом тајне, а пошто су се у иностранству, у четничкој емиграцији, почеле јављати различите верзије Михаиловићевог хапшења, у листу „Политика” је августа 1962. године објављен фељтон о његовом хапшењу у коме је изнета званична верзија, према којој је кључни фактор у хапшењу био Никола Калабић, командант Горске краљеве гарде.
По званичној верзији, један агент ОЗНЕ је у јесен 1945. године успео да се убаци у илегалну београдску четничку организацију и преко ње ступи у везу са четницима у ваљевском крају, а посредством њих и са Калабићем, кога је причом о пребацивању у иностранство, почетком децембра намамио у Београд, где је ухапшен. У току истраге Калабић је пристао на сарадњу са ОЗНОМ и са групом од десетак официра прерушених у четнике се упутио на терен у потрагу за Дражом Михаиловићем, који се вешто скривао у селима у околини Вишеграда. Због сталних потера, које су непрекидно вршиле јединице Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ), Дража је често мењао место боравка, па је „Калабићева група” имала тешкоће да успостави везу са њим, преко неповерљивих четничких јатака. Након два неуспешна изласка на терен, група је тек из трећег пута успела да успоставе везу са Будимиром Гајићем, четничким командантом из Добруна и преко њега дође до Михаиловића. Након сусрета са Калабићем и прерушеним официрима ОЗНЕ, Михаиловић је поверовао у причу о повољном стању у Србији и одлучио да крене са њима, након чега је у близини пута Добрун—Прибој, био ухапшен и потом спроведен у Београд.
Организацијом хапшења Драже Михаиловића руководио је лично Александар Ранковић, министар унутрашњих послова ФНРЈ, док је непосредном реализацијом руководио Слободан Пенезић Крцун, начелник ОЗНЕ за Србију, који је и сам учествовао у прве две потраге за Михаиловићем. Групом официра ОЗНЕ, у трећој потрази за Михаиловићем, када је и изврешно хапшење, руководио је Светолик Лазаревић Лаза, заменик начелника ОЗНЕ за Србију.
-
Иво Лола Рибар 1943.
-
Влада Зечевић и Фјодор Махин 1942.
-
Партизанска споменица 1941. и партизанска заклетва, Војни музеј у Београду
-
Козарчанка (Миља Марин) фотографија Жоржа Скригина
-
Детаљ из спомен-дома Битке на Сутјесци на Тјентишту
-
Јосип Броз Тито и Иван Рибар 1943.
-
-
Јосип Мажар и Петар Мећава 1943.
-
Грб Нове Југославије из 1943.
-
Прво заседање АВНОЈ-а у Бихаћу, 1942.
-
Пеко Дапчевић и омладинска делегација Друге пролетерске бригаде
-
Вешање Лепе Радић у Босанској Крупи 1943.
-
Љубо Чупић пред стрељање у Никшићу 1943.
-
Вешање Стеве Филиповића у Ваљеву 1941.
-
Тито у Бихаћу 1942.
-
Дечак борац
-
Детаљ из спомен-дома Битке на Сутјесци на Тјентишту
-
Рада Врањешевић на заседању ЗАВНОБиХ
-
Партизански плакат
-