Добро дошли на
Портал Народноослободилачка борба

Главна страна

Препоручено

Народни хероји

Смрт фашизму — слобода народу

Портал о Народноослободилачкој борби настао је са жељом да се на Википедији на српском језику што боље презентује борба народа Југославије, предвођеног Комунистичком партијом, против фашистичког окупатора и домаћих издајника, која је вођена од јула 1941. до маја 1945. године. За то време вођене су многе борбе, а упркос разним репресалијама окупатора Народноослободилачки покрет је стално јачао и на крају рата израстао у Југословенску армију, која је бројала 800.000 људи.

На Википедији на српском језику написани су бројни чланци са тематиком из Народноослободилачког рата — биографије свих народних хероја Југославије, биографије истакнутих личности Народноослободилачког покрета, чланци о бригадама, дивизијама и корпусима НОВ и ПОЈ, борбама и ратним операцијама, споменицима и музејима. Уколико и Ви желите да учествујете у писању чланака о Народноослободилачкој борби позивамо вас да приступите Тиму за Народноослободилачку борбу, где можете видети планове и листе задатака.

Портал је направљен новембра 2008, у време шездесетпете годишњице Другог заседања АВНОЈ-а.

Јурица Рибар (Ђаково, 26. март 1918 — Требаљево код Колашина, 3. октобар 1943) био је југословенски сликар и револуционар и учесник Народносолободилачке борбе.

Млађи је син политичара Ивана Рибара и брат револуционара и народног хероја Иве Лоле Рибара. Одрастао је и школовао се у Београду, где је завршио основну школу и Другу мушку гимназију, а марта 1941. године је дипломирао на Правном факултету. Током студија је активно учествовао у студентском револуционарном покрету, а био је и члан тада илегалног Савеза комунистичке омладине. Активно се бавио спортом и уметношћу, а највише сликарством. Похађао је сликарску школу код Јована Бијелића, а 1938. године је постао члан сликарске групе „Десеторица”, коју су сачињавали многи касније познати сликари, попут Љубице Цуце Сокић, Алексе Челебоновића, Николе Граовца и др.

Након окупације, маја 1941. године је примљен у чланство Комунистичке партије. Најпре је деловао у окупираном Београду, а на јесен је отишао у партизане, где је у ослобођеном Ужицу радио на издавању омладинске штампе и ангажовању омладине у борбу. Такође је радио и у партизанском сликарском атељеу у Ужицу. Касније је радио у ослобођеној Фочи, а од јуна 1942. године је био чалн Политодела Четврте пролетерске црногорске ударне бригаде, а био је и учесник Првог конгреса Антифашистичке омладине.

Учествовао је у многим борбама током похода у Босанску крајину, као и у великим биткама на Неретви и Сутјесци. Смртно је рањен почетком октобра 1943. године у борбама против четника и Италијана, за одбрану ослобођеног Колашина. Преминуо је у партизанској болници у оближњем селу Требаљево, где је био привремено сахрањен. Након ослобођења, његови посмртни остаци су пренети на Ново гробље у Београду.

Уколико желите да учествујете у писању чланака о Народноослободилачкој борби позивамо вас да приступите Википедијином Тиму за Народноослободилачку борбу су. Чланови Тима су:

Пинки, оснивач и уредник
Горран
Пламен
Дражета
Змија БГД

Јосип Мажар Шоша (1912—1944) народни херој

Спомен-парк „Крагујевачки октобар“, представља спомен комплекс подигнут у знак сећања на недужне жртве Крагујевачког масакра који су починили припадници Вермахта 21. октобра 1941. године. Тог дана немачки окупатори су у Шумарицама стрељали око 3.000 становника Крагујевца и околних места, а међу њима је било и 300 ученика kрагујевачких средњих школа и шегрта који су већ радили, као и 15 дечака, чистача обуће, од 12 до 15 година старости. Према подацима историчара и кустоса музеја, покојног Станише Бркића, које је навео у својој књизи „Име и број“ из 2007. године, тог дана је стрељано 2.796 лица (2381 у Крагујевцу и 415 у околним селима).

Меморијални комплекс обухвата површину од 352 хектара, а око њега води кружни пут дужине 7 километара који иде ка долинама Ердоглијског и Сушичког потока где су се стрељања и одвијала. У оквиру комплекса налази се 10 споменика (иако је првобитно планирано да их буде 30) подигнутих на хумкама стрељаних. Први од њих, назван „Споменик бола и пркоса“ подигнут је 1959. године, док је последњи „Споменик пријатељства“ саграђен 1994. и представља поклон парку од стране градске администрације румунског града Плоештија.